Idejna rešenja su utoliko čistija što su dalje od političke prakse. Naše vreme podrazumeva ogromnu ulogu partija u političkom sistemu i političkom životu društva. Uza sve to, uzurpacija Srbije, koju je od njenih građana otela politička elita, prelazi svaku podnošljivu meru.
Osnovni problem političkog sistema Srbije (a ovde postoji saglasnost mišljenja Venecijanske komisije, izveštaja o napretku Evropske komisije i svakodnevnog iskustva) jeste potpuna dominacija centrala političkih stranaka koje u datom času vladaju nad sve tri grane vlasti. Narodni poslanici ne predstavljaju građane, nego stranke; oni biraju sudije i tužioce, neposredno ili posredno, onemogućavajući podelu vlasti i uzajamnu kontrolu njenih grana.
Da bi se ovo radikalno promenilo, neophodna bi bila malo verovatna izmena odredaba iz člana 102 Ustava (i sledstveno tome iz Zakona o izboru narodnih poslanika). Takođe bi bilo nužno da predsednik republike prestane da otvoreno i u kontinuitetu krši član 115 Ustava, koji mu zabranjuje da kao šef države bude šef političke stranke.
Pošto je nerealno očekivati da političke stranke ili predsednik republike svojevoljno svedu svoju moć u granice koje im Ustav nameće, potrebno je potražiti makar i manje korenita, ali možda korisna rešenja u izmenama političkog sistema kojima se bar dve najmoćnije stranke i ogroman deo građana ne bi protivili. Na jedan pravac traganja za takvim rešenjima ukazao je dr Dušan Pavlović u „Politici“ od 25. decembra.
Pavlović razmatra izborni sistem i nadležnosti predsednika republike. Ključno je da on osporava potrebu da se u Srbiji pređe sa proporcionalnog na većinski izborni sistem. On navodi da je većinski sistem (koji koristi samo velikim strankama) nepravedniji od proporcionalnog, da ima tendenciju da stranački sistem svede na dvostranački i da bi time jedan značajan deo biračkog tela ostao nepredstavljen u Skupštini.
Pavlović primećuje da je osnovna prednost većinskog biračkog sistema stabilnost. On smatra da tu postoji rešenje koje omogućuje da se zadrži proporcionalni sistem, a obezbedi stabilnija izvršna vlast: prema njegovom mišljenju, potrebno je ojačati ulogu predsednika republike i dati mu jasna ovlašćenja vođenja politike (ekonomske, socijalne, kulturne, spoljne itd). Pavlović podseća da tako funkcionišu američki, finski ili francuski predsednik: predsednik donosi glavne odluke, a vlada ili kabinet su mu pomoćnici sa kojima se konsultuje. Pavlović zapaža da se tako „ponaša i predsednik Srbije, iako mu Ustav Srbije to ne dozvoljava.“ Čistiji predsednički sistem, prema Pavlovićevom mišljenju, obezbeđuje ,,proporcionalnu” skupštinu i stabilnu izvršnu vlast, preko izbora na kojima se posebno bira skupština, a posebno predsednik. Pri takvim izborima, primećuje dr Pavlović, građani znaju da njihov glas za ova dva tela nije isti: u skupštinu se biraju oni koji ih predstavljaju; za predsednika se bira onaj ko će voditi politiku.
U čemu je ovde problem? Pavlović želi rešenje koje će Srbiji omogućiti stabilnu i efikasnu vlast, i istovremeno sačuvati najveću moguću meru pravednosti pri političkom izboru. On greši u sledećem:
Pavlović razmatra samo jednokružni većinski izborni sistem na kojem pobeđuje onaj ko dobije najviše glasova. Ovo anglo-američko rešenje zaista je neprimereno Srbiji (ne na poslednjem mestu zbog u njoj prisutnog niza izukrštanih društvenih i političkih podela). Međutim, nepravednost svojstvena jednokružnom sistemu relativne većine može se suštinski smanjiti preko dvokružnog većinskog sistema koji u Narodnu skupštinu dovodi onoga ko je dobio apsolutnu većinu glasova u drugom krugu izbora. Ovo rešenje ostavlja prostor za različite koalicije i dogovore pred drugi krug izbora, i pre pogoduje smirivanju nego produbljivanju društvenih podela. Ono, istovremeno, čuva višepartizam i iz Narodne skupštine izbacuje minijaturne stranke sa velikim potencijalom za uslovljavanje (tj. korupciju). Na taj način dvokružni većinski izborni sistem zadržava visoku meru pravednosti, smanjuje društvene tenzije i, s obzirom na način izbora narodnih poslanika, ograničava moć partokratije, jačajući republikanske elemente političkog sistema, na račun onih oligarhijskih.
Šta reći o Pavlovićevom zagovaranju uvođenja polupredsedničkog sistema? Danas imamo, kao što on zapaža, predsednika države kome je Ustav namenio da deluje kao neutralan posrednik između sučeljenih političkih snaga, a koji se ponaša kao vođa jednog dela društva (tj. partije, od pars, partis) protiv drugog dela politički opredeljenih građana. Pavlović kao alternativu predlaže neskriveni, na ustavu utemeljeni, polupredsednički sistem, koji podrazumeva ne neutralnost, nego političku opredeljenost predsednika. Ali, zbog čega bi i inače partokratskoj Srbiji bio potreban otvoreno partijski opredeljen predsednik francuskog tipa? Ako bi u nužno ublaženom (zbog jakog predsednika) skupštinskom sistemu vlasti stranka takvog predsednika držala vladu, imali bismo stanje slično sadašnjem, oligarhijskom, samo što predsednik ne bi kršio ustavnu odredbu o nespojivosti funkcija. A ako bi postojala „kohabitacija“, odnosno različita stranačka opredeljenost predsednika države i skupštinske većine, pa time i vlade, ona bi, uz predsednika sa povećanim nadležnostima, nužno bila praćena trajnom političkom nestabilnošću.
Šta su alternative? Čist predsednički sistem (američkog tipa) gde se grane vlasti uzajamno kontrolišu, ovde bi, s obzirom na istorijsko nasleđe, još izvesno vreme bio rizičan. Kada su nasleđena politička kultura i član 102 tropartijskog Ustava iz 2006. uspeli da od neagresivnog Borisa Tadića naprave predsednika sa cezarističkim manirima, može se zamisliti koliko bi ravnoteža i uzajamna kontrola tri grane vlasti potrajale kod nekog drugog predsednika koji bi monopolisao izvršnu vlast i koji u toku mandata ne bi faktički nikome odgovarao. Preostala alternativa, kancelarski sistem, izvesno ne traži ličnost istorijskog formata za mesto premijera, ali podrazumeva postojanje ustavnog činioca koji bi mogao da u svakom času smeni osobu koja sjedinjuje kancelarskom sistemu svojstveno jedinstvo uloga vođe vladajuće stranke, parlamentarne većine i prvog ministra u jednoj osobi. G. Karađorđević, ili neki njegov pandan, ma koliko bili dobronamerni, nisu realno kvalifikovani da se pojave kao takav ustavni činilac. Da ne ulazim u pitanje svrsishodnosti zamene oligarhije parlamentarnom monarhijom, a sve u ime zalaganja za Republiku.
Rešenja, naravno, kao uopšte u politici, nema. I opet, kao što u politici biva, ono nije mnogo udaljeno, ukoliko se teži mogućem: postojeći Ustav, koji propisuje parlamentarni način organizovanja političkog sistema, odgovara Srbiji, opterećenoj dvovekovnim nasleđem lične vlasti; potrebno je uvesti dvokružni većinski izborni sistem za narodne poslanike, kako bi se smanjio uticaj partijskih centrala i na taj način povećala samostalnost svake od tri grane vlasti; a na Ustavnom sudu je da se izjasni da li je pet godina sistematskog kršenja odredbe iz člana 115 Ustava dovoljno da bi se predsednik republike upozorio na ograničenja koja mu nameće osnovni zakon zemlje.
Preuzeto sa prijateljskog portala www.pescanik.net