Nekada finansijski direktor lanca prodavnica u Srbiji, danas beskućnik, na ulici. Nema gde da prespava. Potiče iz stare beogradske porodice. U porodičnom stanu u centru grada su žena i ćerke. Raspad firme u kojoj je radio i gubitak posla bili su okidač za sve nedaće koje će uslediti – depresija, alkohol, porodično nasilje. Sve se to svalilo na njega u jednom momentu. I nije izdržao.
Žena i ćerke, više ne žele da ga vide. Sa njim su prošle golgotu, pokušavale da pomognu i njemu i sebi kako su znale i umele. Mir su pronašle tek kada je izašao iz stana. To je za njega značilo beskućništvo. Od prijatelja je dobijao je preporuke za posao, pokušavao da radi, ali nije mogao. Kaže da se na radnom mestu zadržavao maksimalno petnaestak dana. I opet se vraćao starom načinu života. Ulici.
Kada je toplo spava u parku na klupi, u prolazima, haustorima. Zimi, kada temperatura padne ispod nule koristi privremeno prenoćište za beskućnike na Autokomandi. Tu je i sinoć prespavao. Dobio je obrok, topli napitak, čistu odeću, mogao je da se istušira. Jutro ga vraća u realnost i život na ulici. Čim svane ne razmišla kako će dan provesti, već šta ga čeka naredne večeri, gde će prenoćiti.
Zabluda je da su beskućnici samo siromašni i neobrazovani ljudi. Među njima ima i onih sa fakultetskim diplomama, koji su imali dobre poslove, porodicu. A onda ih čitav niz nepovoljnih okolnosti dovede do beskućništva. Iako deluje da je to njihov izbor, zapravo nije tako. Splet različitih okolnosti dovede do toga – oštećeno fizičko ili mentalno zdravlje, alkohol, narkotici, a zatim narušeni porodični odnosa, često i porodično nasilje.
“Beskućništvo je kompleksan problem. Ne postoji samo jedan uzrok zašto neko završi na ulici. Najčešće su to poremećeni porodični odnosi koji su posledica porodičnog nasilja, droge, alkohola. Tim ljudima se mora pružiti pomoć, ali ne samo da prespavaju, već im je potrebna jedna vrsta psihološke pomoći. Mi imamo i tu mogućnost u prenoćištu na Autokomandi, ali je problem što vi nikoga ne možete da naterate da razgovara sa psihoterapeutom”, kaže za Euronews Srbija Nikola Prica, sekretar Crvenog krsta Beograd.
Bez ličnih dokumenata
Inače, Crveni krst Beograda je i ove godine zajedno sa Sekretarijatom za socijalnu zaštitu otvorio privremeno prenoćište za beskućnike na Autokomandi (Milutina Ivkovića 2). Smeštaj ima 40 ležajeva i počeo je sa radom 20. novembra. Do sada se nije desilo da neko od beskućnika bude vraćen jer nema mesta. Najveći broj korisnika koje su imali u jedom danu je 37.
Da bi mogli da koriste smeštaj na Autokomandi beskućnicima nisu potrebna nikakva dokumenta, dovoljno je samo da dođu i zatraže pomoć. Prica objašnjava da su od otvaranja prihvatilišta imali 513 pojedinačnih poseta i 53 različite osobe su koristile uslugu. Od tog broja devet su bile žene, ostalo su muškarci.
Veliki problem beskućnika, na koji stalno ukazuju nevladine organizacije, je što mnogi nemaju nikakva lična dokumenta – ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu. Prica kaže da iz iskustva sa korisnicima koji dolaze u smeštaj na Autokomandi oko 25- 30 odsto korisnika nema dokumenta, dok ostali imaju.
“Dobro je što je zakonski stvorena mogućnost da oni dođu do dokumenata. Većina njih nema prebivalište, ali mogu da se prijave na adrese centara za socijali rad. Procedura jeste kompleksna, ali može da se dođe do dokumenata. Kada se prijave na adresu centra za socijalni rad, sve to proverava policija, a onda im se izdaje lična karta. Nije to tako brz proces, ali postoji način”, naveo je on.
Osim na Autokomandi, beskućnici u Beogradu tokom hladnih dana mogu da prenoće i u Prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici. Kapacitet tog smeštaja je 104 mesta. Za različu od Autokomande tu se na smeštaj čeka, da se završe sve procedure. Kada dobiju smeštaj imaju kompletno tri obroka, spavanje, medicinsku negu, ali ne mogu da napuštaju objekat. Mnogima to ne odgovara.
Koliko ima beskućnika u Srbiji
Ne postoji precizan podatak koliko ima beskućnika u Srbiji i Beogradu. Procene nekih nevladinih organizacija je da u Srbiji ima oko 20.000 beskućnika, a u Beogradu oko 5.000. Predsednik Privremenog organa Grada Beograda Aleksandar Šapić nedavno je rekao da je nemoguće da su stvarne brojke 100 puta veće od broja ljudi koji koriste prihvatilišta, a takvih je trenutno 55-60.
I Prica smatra da u Beogradu nema 5.000 beskućnika, jer da je toliko ljudi na ulici imali bi u privremenom prenoćištu više njih.
“Ne verujem da samo jedan odsto beskućnika koristi usluge prenoćišta, a da 99 posto spava na ulici. Posebno ne kada je minus, a imaju mogućnost da prenoće u toplom. Stoji i to da je beskućništvo jedan kompleksan socijalni, psihološki problem. Sigurno postoji dobar deo njih koji ne žele da koriste bilo kakvu uslugu ili da budu deo bilo kakve zajednice, kolektiva. Sigurno je broj veći od onog broja koji su kod nas u prenoćištu. Koliko je veći, ja to ne znam, ali sigurno nije 100 puta veći”, smatra on.
Precizan broj beskućnika trebao bi da ima Republički zavod za statistiku. Oni kažu je u toku obrada podataka o beskućnicima u Srbiji sa popisa stanovništva iz 2022. godine, te da će se taj broj znati početkom naredne godine.
Stari podaci sa popisa iz 2011. godine kažu da u Srbiji ima 18.287 ljudi koji nemaju uslova za život. Zapravo oni žive u šupama, barakama i prikolicama, podrumima, napuštenim vagonima i nehigijenskim naseljima. Oko 2,4 odsto njih su beskućnici koji žive na ulici.
Ko su danas beskućnici
Najveća je zabluda da su beskućnici siromašni, osobe bez škole. Među njima ima intelektualaca, koji su spletom okolnosti završili na ulici. Uglavnom su to muškarci, stariji od 45 godina. Među njima ima osoba narušenog zdravlja,ali ima i radno sposobnih.
U privremenom prenoćištu na Autokomandi retko se sreću veoma mlade osobe između 20 i 30 godina. Prošle godine bila su trojica mladića. Dvojica su bili heroinski zavisnici, koji su pokušavali da se leče.