Crkvenim pomenom i polaganjem venaca danas je u Čurugu obeleženo 74 godina od početka Čuruške racije u okviru koje su mađarske fašističke trupe pobile više od 2.500 Srba i Jevreja u deset mesta Šajkaške oblasti kojoj pripada Čurug.
Komemoracija u organizaciji Memorijalnog društva “Racija” je održana u Topalovom magacinu u kom je deo privedenih meštana januara 1942. godine bio smešten do odlaska na gubilište u ledenoj Tisi, a u kom se danas nalazi Muzej Žrtava racije.
Ambasador Republike Mađarske u Srbiji Atila Pinter drugu godinu za redom prisustvovao je komemoraciji čuruškim žrtvama i napomenuo je da je ovakva slika do pre nekoliko godina bila nezamisliva.
“Bilo je nezamislivo da Srbi i Mađari odaju počast žrtvama racije 1942. i krvavih događaja 1944. i 1945. godine. Zahvaljujući procesu mađarsko-srpskog pomirenja danas je ovo za nas postalo moguće. Potrebno je da iskoračimo iz senke bolnih događaja iz prošlosti i da naglasak stavimo na obostrano razumevanje i poštovanje. Sled događaja protekle tri godine ukazuje da smo na dobrom putu”, rekao je Pinter navodeći uspostavljanje tesne saradnje Srbije i Mađarske, na nivou vlada i nevladinih organizacija.
Podsećajući na susrete predsednika i premijera dve države, mađarski ambasador je naglasio da su međusobni susreti doprineli proširivanju odnosa dve zemlje u svim oblastima i boljem obostranom razumevanju, te da mađarsko-srpske odnose danas “nije moguće poremetiti”.
“Mađarska osuđuje dela koje su Mađari počinili u Drugom svetskom ratu protiv nevinih Srba. Takođe osuđuje nepojmljivu zversku odmazdu komunističkih partizana nad Mađarima, dve i po godine nakon racije. Ali mađarsko-srpske odnose tokom istorije nisu obeležili samo krvavi konflikti, nego saradnja i suživot i taj odnos obiluje nebrojenim pozitivnim događajima. Moje mišljenje je da je srpsko-mađarsko zbližavanje i pomirenje pomoglo da se u budućnosti koncentrišemo na te pozitivne tačke. Tako ćemo omogućiti da naša deca odrastaju u duhu koji će isključiti sumnju u dobrosusedstvo i prijateljstvo Srba i Mađara”, rekao je Pinter.
Potpredsednik Pokrajinske vlade Vojvodine Miroslav Vasin rekao je da bol za žrtvama nije manja ni nakon 74 godine, ali da je značajno što se poslednjih godina žrtava racije podsećaju na drugačiji način.
“Do pre par godina postojale su naše i njihove žrtve. Uvek je za patnje ljudi bio kriv onaj drugi. Pre par godina počeli smo da žrtve pominjemo kao žrtve, kao one koji su stradali od zločinačke ruke. Jer zločinačka ruka nema nacionalnost”, naglasio je Vasin.
On je dodao da na ovom skupu ne treba tražiti krivca, već se treba prisetiti onih koji su stali u zaštitu svojih komšija, ali i mnogih dobročinitelja oba naroda i onih koji su doprinosili širenju srpsko-mađarskog prijateljstva.
Vasin, rodom iz Čuruga, čiji su bliski srodnici stradali u zločinima iz januara 1942. istakao je značajnu ulogu Ištvana Pastora, predsednika Skupštine Vojvodine koji je u prethodnim godinama dao značajn doprinos procesu pomirenja, ali i svojim dolascima na komemoraciju poslednjih godina.
Predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor kazao je da je teško pronaći prave reći 74 godina nakon počinjenog bestijalnog zločina nad ljudima koji su nedužni stradali samo iz jednog razloga – jer su rođeni sa pogrešnim imenom.
“Možemo samo da ćutimo i da se stidimo. I da se pitamo šta je sve u stanju čovek da uradi, šta je vredno života komšije, u ime čega su nedužni ljudi okončali svoje živote u ledenoj Tisi, kako se živi sa zločinom, kakav je to greh biti rođen sa pogrešnim imenom u smutnim ratnim vremenima”, upisao se Pastor.
On je rekao da zločinci imaju ime i da ne može da postoji kolektivna odgovornost jednog naroda i posebno istakao rešenje Vlade Srbije od 30. oktobra 2014. godine kojom je opozvana odluka nakon završetka Drugog svetskog rata da su pripadnici mađarske i nemačke nacionalnosti na području Čuruga, Žablja i Mošorina ratni zločinci, primenom principa kolektivne odgovornosti.
Zato je, kako kaže, od istorijskog značaja poruka koju su u Topalovom magacinu u Čurugu 26. juna 2013. godine poslala dva predsednika Tomislav Nikolić, predsednik Srbije i Janoš Ader, predsednik Mađarske.
“Na komemoraciji koja se nije desila u istočnoj Evropi poslednjih 70 godina dva predsednika su Muzej Žrtava racije u Čurugu posvetili pravednicima, svim žrtvama kojima ni 74 godina kasnije sudije nisu presudile”, rekao je predsednik vojvođanskog parlamenta.
On je rekao da na ovom mestu “možemo samo da ćutimo i da se stidimo zbog svake prolivene suze” i da je neophodno da se učini sve, sa obe strane, da se sećamo svakog pojedinačnog imena, jer nije dovoljno o žrtvama da se govori kao o brojevima i statistici.
“Imamo zajedničku prošlost, dugačak spisak grehova, ali i obavezu da učinimo sve da se nikada ledeni dani zla ne ponove. Ako to i ne učinimo, nastavićemo svi da živimo, ali u jednoj vrsti moralne tuposti, bez istine. Jer samo jedna istina nam može doneti utehu, a to je da je komšija koji pruži ruku komšiji u vremenima zla i beščašća apostol dobra”, zaključio je Ištvan Pastor.
Parastos žrtvama Čuruške racije služio je vladika jegarski Jeronim u sasluženju sveštenstva namesništva žabaljskog Srpske pravoslavne crkve, a u komemorativnom programu učestvovao je mešoviti inkluzivni hor “Ison”.
Predstavnica mađarske zajednice i rođena Čuružanka Julija Teleki rekao da se ne smeju nikada zaboraviti događaji iz 1942. godine, kao ni oni iz 1944. godine.
“Mnogo nevinih Čuružana i Srba i Mađara postali su žrtve rata i međunacionalne mržnje. Nama preživelima ostaje dužnost da ih sačuvamo od zaborava”, rekla je Teleki.
Ona je pozvala sve da poštuju međusobno svoje nevine žrtve i da sačuvaju mir kako se ne bi ponovio zločini sa početka i kraja Drugog svetskog rata.
Racija je na području Šajkaške oblasti najvećim delom sprovedena u januaru 1942. nakon oružanog okršaja koje su mađarski honvedi imali sa Šajkaškim partizanskim odredom 4. januara u žabaljskom ataru, a već uveče istog dana u Čurugu je krenula akcija prikupljanja mahom srpskog življa koji su likvidirani i bacani u Tisu. Akcija mađarskih fašista je trajala od 4. do 20. januara, a zatim se proširila na Novi Sad, Srbobran i Bečej. U Raciji je ukupno stradalo preko 4.000 ljudi koje su identifikovane imenom i prezimenom, među kojima je blizu 500 dece i mlađih od 18 godina.