Uostalom, malo je naroda čija se istorija ne svodi tako – pa i rezimira – ovom sintagmom. Sasvim drugačije stoje stvari kad se istoričar od zanata upusti u ono što se zove istoriosofija. Tu se stvari već komplikuju, a posebno kada se istoričar oda geopolitičkim refleksijama koje vezuje za sadašnje stanje – za Srbiju ovde i sada. Akademik Ekmečić je senator RS u BiH i ovde je u ulozi ideologa koji se svrstava u narodne – ne samo crkvene – poglavare. Sada je u Srbiji važan makar »jedan palac pod ruskom kontrolom na desnoj obali Dunava na Balkanu i značio bi isto što i rusko zauzimanje moreuza Bosfora i Dardanela«. Od starih istoričara–ideologa slovenofila – a tu je i F. M. Dostojevski – znamo tu strategiju, ali niko do sada nije ponudio valjane dokaze da bi Srbiji u toj geopolitičkoj mapi bilo bolje, a dokaze ne nudi ni sam akademik Ekmečić. U opširnom izlaganju u glasilu Pečat (12. 12. 2010) akademik ne krije svoje ideološke pretenzije pa i jasno iskazan politički stav: nakon svega – naglašava Ekmečić – Srbiju su pritisle mnoge nevolje, sve je manja i nekako kao da hita u zagrljaj Vatikana. Ako bi došlo do sukoba Rusije i Amerike, u koji akademik ne sumnja, nama Srbima bi istorija namenila ulogu gerilaca, naravno na ruskoj strani. Umesto dokaza, akademik pominje i to kako SPC stremi u zagrljaj Vatikana. On veruje da je SPC neumoljivo krenula »putem unijaćenja«. Bauk tog unijaćenja odavno kruži i u crkvenim i u laičkim strukturama, a strah od unijaćenja je episkopa Artemija doveo do sukoba sa Sinodom i Saborom SPC – i on je razvlašćen i odstranjen iz Crkve. Sada – čini se akademiku Ekmečiću – našu Crkvu cepaju iznutra, pri čemu se misli na patrijarha Irineja koji ne odustaje od susreta sa samim papom rimskim ako ne pre ono u Nišu 2013. godine. Naravno, akademik Ekmečić nije sam, i oni koji su donedavno govorili o tome da papina poseta Srbiji ne bi značila ništa loše sada se kolebaju. To se najbolje vidi na primeru šabačkog vladike Lavrentija – on i dalje tvrdi da u SPC »treba da se vrše promene« i da se SPC otvara pa i reformiše. »Ljudi ovde smatraju da je papa naš neprijatelj čim je katolik« i to je tačno, ali patrijarh srpski ne misli baš tako i nada se nekom otvaranju. Episkop Lavrentije zapaža još nešto što je nažalost tačno. U slučaju da papa rimski poseti Srbiju »narod bi bio protiv Crkve koja je to organizovala«. Sve je tu jasno – a dobar deo političke javnosti tako i misli.
Bilo kako bilo, do nekih promena u SPC mora doći, tim pre jer su neke već počele – stidljivo i uz otpore.
U Sandžaku ništa novo
Muftija Zukorlić tera po svome – to je politika cik-cak ali jasna i zabrinutost je sve veća. On smatra da je »neuporedivo veća šansa da Sandžak postane novo Kosovo, ali se ni u Sandžaku svi s njim ne slažu. »Zukorlić nema podršku« – kaže narodni poslanik M. Omerović – »za novi rat«. To misle i Čiplić i R. Ljajić ali efendija Zukorlić ne odustaje – njegova retorika je zapaljiva ali iz DS javljaju – J. Trivan – da muftiju »niko ne uzima ozbiljno«. Može se to i tako reći, ali bi ratobornog muftiju ipak trebalo shvatiti ozbiljnije. Vlada u Beogradu se ne snalazi najbolje i mnogo i ne mari za socijalne prilike u ovom regionu. Iz svega o čemu govori muftija ipak je jasno da on misli ako može Vojvodina da ima autonomiju, zašto ne bi mogao i Sandžak. Još se jedna ideja muftijina jasno čita iz svega što govori i piše – ako može M. Dodik u BiH otvoreno da igra na kartu separatizma zašto ne bi to bilo moguće i u Sandžaku. Bez tog konteksta – a on se jasno čita – nisu jasne tvrdnje da sve to oko efendije M. Zukorlića ne treba shvatati ozbiljno. Ovde nam nije nužno znanje neke davne istorije, jer zbivanja na Balkanu poslednjih decenija govore jasno o čemu se radi. Ako bi se to zanemarilo – a naznaka ima i o tome – onda bi se tako počelo razmišljati i u Bujanovcu ili u dolini Preševa.
Bilo kako bilo, valjalo bi na vreme voditi računa o upaljaču na bombama nacionalističke ostrašćenosti.
Dvosmislene poruke o Kosovu – i sa Kosova
Bez Kosova se u beogradskom političkom diskursu ne može – i sve su poruke dvosmislene, a ima ih i lišenih nekog smisla. Patrijarh Irinej u jednom slučaju govori o mogućnosti pomirenja s Albancima, u drugom o nečem što stvara nove zabune: u poslanici za Božić pominje se trgovina ljudskim organima a dokaza još nema i svi se na neki način boje istrage – i mi i organi međunarodne zajednice na Kosovu. Čini se da se najbolje snašao B. Tadić koji je na vreme opomenuo da se bez jasnih rezultata istrage to ne bi smelo koristiti tako uoči pregovora Beograda i Prištine. Za sada je više odgovora neodgovornih političara nego onih koji odgovorno sude o svemu – to se posebno odnosi na prvake političkih stranaka. Oni iz dana u dan menjaju »optiku« i uvek sve podešavaju prema potrebama trenutka. Onako za danas – a sutra videćemo. Najprepoznatljiviji je V. Koštunica koji neće nikakvu saradnju ni s kim – pa ni sa SNS T. Nikolića – »dok se ne raščiste odnosi prema EU u vezi sa statusom Kosova«. Kako bi se to moglo »raščistiti« o tome ni Koštunica ni drugi prvaci ne govore ni reči. Važno je to reći i dobiti neki »poen« za sebe, a kakvo je stanje odnosa Srbije prema EU to njih kao da ne zanima. Zbunjeni su i Srbi na Kosovu i jedva da se nađe neko ko zna šta će i kako će sada kada su učestvovali na kosovskim izborima. Sve je to posledica velike zabune koja se širi iz Beograda u smislu dvosmislenih odgovora. Za sada rešenje nude bivši vladika Artemije i V. Koštunica ali malo je ko siguran da li je to rešenje održivo, a u to »rešenje« sumnjaju čak i u SNS T. Nikolića, da o svetu i ne govorimo – nekog koraka u smeru održivog rešenja još nema. Možda je – i sigurno je – tako i bolje stranačkim prvacima.
Nade je sve manje a strepnje su sve prisutnije i u političkom i u crkvenom delu javnosti u Srbiji.
Tekst preuzet sa Republika