Foto: Zoran Lončarević/Nova rs
Uoči Svjetskog dana slobode medija Nezavisno udruženje novinara Srbije izdalo je saopštenje u kojem navodi da se novinarstvo u Srbiji suočava sa jednom od najdubljih kriza posljednjih godina. Dodaju da se medijski radnici redovno suočavaju sa orkestriranim kampanjama klevete, verbalnim uznemiravanjem, fizičkim napadima, oštećenjem imovine i velikim pritiskom državnih i nedržavnih aktera. U izvještaju o stanju ljudskih prava u svijetu organizacije za zaštitu ljudskih prava Amnesty International navodi se kako je sloboda medija u Srbiji ugrožena. Novinar i zamjenik urednika rubrike Zabava portala Nova.rs Pero Jovović godinama se suočava sa brutalnim napadima, prijetnjama, targetiranjima, a na društvenim mrežama česti su pozivi na njegovu likvidaciju. Za BUKU govori o teškoćama, pritiscima i problemima sa kojima se suočavaju novinari u Srbiji.
BUKA: Pero, ti si jedan od onih novinara koji skoro svakodnevno dobija prijetnje smrću, izložen si uvredama. Koliko je teško biti danas slobodan novinar u Srbiji i doticati se važnih životnih tema?
Ne znam kako je bilo ranije, pa ne mogu da uporedim, ali trenutno se osećam kao da udaram glavom o zid koji jednostavno ne puca. Želim da verujem da je hejt uvek glasniji i da se mnogo dalje i jače čuje, ali mi se i čini da je nekim ljudima mnogo lakše da upere prstom u novinare koji obavljaju svoj posao kako treba i jasno kažu da nešto nije u redu, nego da se zapravo suoče sa istinom i urade nešto po pitanju toga gde žive. Često slušam o tim patriotama, puna su im usta Kosova, domoljublja i Srbije generalno, ali ti isti ljudi su prvi koji prospu pljuvačku ili sline na ulici, bace smeće u reku i ne čiste izmet za svojim psom. Za mene to nije patriotizam i žao mi je što su tu, rekao bih, plemenitu osobinu, ili reč, pretvorili u nešto čega se normalni ljudi stide da izgovore jer ne žele da budu usisani i svrstani u taj vrtlog nacionalizma, mržnje i maltretiranja ugroženih grupa.
BUKA: Prije godinu i po dana je bilo poziva na tvoje ubistvo, da li se nešto u međuvremenu dogodilo? Kako je reagovala policija, tužilaštvo? Osjećaš li se zaštićeno?
U međuvremenu je bilo još nekoliko takvih situacija. U februaru ove godine je neko napisao da mi treba staviti pištolj na čelo i opaliti metak bez trunke savesti. Sve je prijavljeno Tužilaštvu, ali konkretnih odgovora i dalje nema. Uvek mi kažu da “rade na slučaju” i da “nije do njih”. Ne znam do koga je onda? Možda do vladajuće partije koja kontroliše sve u Srbiji, pa i Tužilaštva. Ili je to barem moj utisak. Voleo bih da mogu da kažem da ne osećam strah, ali realnost je često drugačija. Moja porodica je takođe pogođena svime što se dešava. Sve više imam utisak da, koliko god se trudio da volim svoju državu, što i jeste moje osećanje kada je moja domovina u pitanju, Srbija ne voli mene – odnosno, ne voli slobodnomisleće ljude koji govore i rade stvari zbog kojih se neki drugi ljudi često osećaju kao da su izgurani iz svoje zone konfora. A za njih je to opasno mesto i tada napadaju. Za sada, zahvalan sam, samo na internetu.
BUKA: Koliko se često kao novinar suočavaš sa pritiscima, opstrukcijama, pokušajima cenzure? Nekako se premalo bavimo ovim temama.
Imam sreću da tih problema nemam na Novoj, gde radim. Ali cenzura može doći i spolja – a to su pretnje, uvrede i pristici zbog kojih se često pitam “da li ovo zaista treba da uradim ili ovoga puta mogu da preskočim?”. Porodica me često pita, zašto baš ja moram da se bavim svim škakljivim temama ovog društva, a za mene je odgovor uvek jednostavan i na kraju dana, čak i pored ličnog preispitivanja, uvek dođemo na isto – da to ne radim, ne bih bio novinar. Mnogo je nazovi novinara koji su, nažalost, izdali ovu profesiju i postali poslušnici režima i dominantnog nacionalističkog narativa za koji ja verujem da nije dobar i nije zdrav.
BUKA: Neke od prijetnji kojima si izložen dolaze zbog homofobije budući da si se autovao. Je li u Srbiji teže i opasniji biti gay ili novinar?
Podjednako. Mada, možda je opasnije biti i autovni gej i novinar u isto vreme. Zbog klime u društvu, koja je opet kreirana sa vrha, sve što uradim se posmatra kroz prizmu moje seksualnosti, iako to vrlo često nije tema mog rada niti mojih tekstova. Jeste povremeno, ali nije dominantna, i to je jako lako proverljivo. Srbija, odnosno jedan deo njenih građana, nema dovoljno empatije da zaštiti ugrožene grupe i da shvati da smo svi mi jednaki, svi mi plaćamo račune, porez i delimo isti život i slične sudbine u gradovima u kojima živimo. Voleo bih da se stvari promene na bolje za sve građane Srbije, a ne samo one privilegovane sa partijskom knjižicom, i sve što radim, radim upravo zbog toga. Da bi meni i mojim sugrađanima bilo bolje i da bismo imali jedan pravedniji sistem, zdravo društvo i funkcionalne institucije – za sve.
BUKA: Zbog izjave u tvojoj emisiji glumac Marko Janketić je bio izložen linču i diskreditaciji. Zašto je javnosti teško da prihvati realnost u kojoj živi a ona se ogleda u nepotizmu, korupciji, vladavini podobnih, izostanku morala, pravde, etike, kompetencija…?
Zato što ljudi ne vole da čuju istinu. Istina je nekada gorka, ali je zdrava. Janketićeve reči su za neke došle kao šamar i izbacile ih iz ušuškanog balončića u kojem žive. Dugo vremena nas ovde ubeđuju kako živimo sjajno, a realnost je da građani Srbije većinski žive u siromaštvu, zatrovani rijalitizacijom i trešizacijom svega, a da “s” od “sveta” nismo videli i da svetu, trenutno ne pripadamo. Mi se i dalje bavimo temama koje je moderan svet prevazišao pre više od deset godina. Nekima će i ovo zvučati surovo, ali nije mrziteljski izrečeno, baš suprotno.
BUKA: Ti se baviš kulturom i zabavom, ali intervjui koje vodiš su često tema višednevnih rasprava. Zašto se u intervjuima sa glumcima, pjevačima, generalno umjetnicima, dotičeš politike, može li umjetnost biti slobodna bez podržavajuće politike i koliko politici smeta slobodna umjetnost?
Sve oko nas je politika. Politika kontroliše svaki segment našeg društva. Nažalost, u velikoj većini slučajeva se politikom možete baviti samo kroz zabavu, što možda i nije tako loše imajući u obzir stav i pokušaje ovdašnje vlasti da narodu ogade politiku i političare. Ljudi vole glumce i glumice, vole pevače i pevačice i sa njima se identifikuju. Takve intervjue gledaju i prate i ja tu vidim prostora i za neke pametne, važne društveno – političke teme koje dolaze od ljudi koji nemaju prilike da o tome pričaju, a podjednako su građani ovog društva i njihovo mišljenje je važno. Politika se takođe meša i u umetnost i želi da uguši svaki slobodnomisleći glas. Možda je najbolji primer, a i najsvežiji, sve ovo što se dešava sa pozorištem Boško Buha.
BUKA: Gdje je budućnost Srbije: u NATO-u, uz Rusiju, van ili u EU?
Srbija je deo Evrope i kao takva jedino joj je mesto u Evropskoj uniji. Okružena je NATO paktom i građani Srbije moraju da shvate da se okolnosti menjaju i da ne možemo ići mimo sveta. Rusija trenutno reprezentuje sve suprotno građanskim i ljudim pravima, predstavlja jedan teror na Zemlji i oni koji su na čelo Rusije, ne smemo zaboraviti, su vratili rat u Evropu u 21. veku. Srbija se može okrenuti Rusiji, ali bi to značilo njenu apsolutnu propast – i ekonomsku i društvenu. Zato ja kažem veliko DA za Evropu, veliko DA za Evropsku uniju i veliko DA za članstvo u NATO. Vreme je da vlast Srbije počne živeti u skladu sa savremenim vrednostima i odbaci retoriku devedesetih.
BUKA: Je li se, kad već pominješ devedeste, Srbija pomirila sa greškama iz prošlosti?
Nažalost nije, sva je prilika i da neće skoro, a sat je odavno otkucao i odavno je vreme da priznamo, prihvatimo, pomirimo se sa, i izvinimo zbog onoga što smo radili u regionu krajem dvadesetog veka. Mi smo ti koji prvo moramo da počistimo svoje dvorište i da prestanemo da zloupotrebljavamo kulturu prošlosti i slavimo ratne zločince. Voleo bih da budem optimističan, ali uz ovu vlast – koja je ista ona iz devedesetih, teško. Naš predsednik je vlasnik najmorbidnije izjave u novijoj političkoj istoriji koja glasi “100 muslimana za jednog Srbina”, a naš patrijarh i Srpska pravoslavna crkva su vernici podanici režima i pogonsko gorivo za zlokoban narativ devedesetih koji i dalje živi u centru Beograda, a i širom zemlje.