Foto: Danas
Nikola Ristić je aktivista Organizovane grupe “SviĆe”. Njegova objava na platformi “X” protumačena je kao poziv na građanski rat, što je bio povod dolaska interventne policije i saslušavanja. “Duboko verujem da smo kao društvo toliko degradirali da svaka pobuna i svaka promena svoje rezultate mogu da pokažu tek za više desetina godina” – kaže Ristić u razgovoru za BUKA magazin.
Vaša objava na platformi “X” izazvala je reakciju interventne policije. Kakav je utisak to ostavilo na Vas?
Nije me iznenadilo, očekivao sam da će pre ili kasnije režim iskoristiti bilo koji moj postupak za ovakvu reakciju. Verujem da je namera iza ovakve reakcije isključivo zastrašivanje i stvaranje pritiska meni i mojoj porodici, a ne sprovođenje pravde i zakona. Oni koji su naredili ovakav postupak – da interventna jedinica u punoj borbenoj opremi pod oružjem, štitovima i lampama upadne u dom mojih roditelja, sigurno nisu očekivali ni da će moji roditelji toliko mirno, hrabro i racionalno odreagovati. Verujem da ih je još više iznenadio i moj pristup, kao i kontra koju sam im udario nakon toga, jer strah nisu uspeli da proizvedu.
Koje su konkretne reference na “građanski rat” koji pominjete u objavi?
Kao što sam i rekao u izjavi policiji koju sam i podelio na društvenim mrežama, 1988. godine je na Papua Novoj Gvineji započet građanski rat upravo zbog uticaja korporacije Rio Tinto. Naše društvo je godinama u dubokim podelama i na ivici sukoba unutar sebe, samim tim moja referenca je bila sociološka u kontekstu društva na Balkanu, kao i istorijska u kontekstu poslovanja korporacije Rio Tinto.
Vjerujete li da je pobuna takvih razmjera moguća?
Pobuna je već četiri godine na izuzetnom nivou. Naravno, ni ja, ni bilo ko ko se zalaže za očuvanje životne sredine i bori protiv Rio Tinta i iskopavanja litijuma ne želi i ne misli da je sukob potreban, niti ga priželjkuje, ali nas istorija uči da je Rio Tinto sklon pritiskanju korumpiranih režima čak i do te tačke. Kada uzmemo u obzir ko je danas na vlasti u Srbiji i ko vodi politiku u korist ove korporacije i to uporedimo sa političkom situacijom 90ih godina, mislim da imamo razloga za strah.
Vjerujete li da građanska neposlušnost ima perspektivu, s obzirom na okolnosti zastrašivanja?
Apsolutno i ni u jednom momentu nisam mislio drugačije. Ako uporedimo stanje na terenu pre samo pet godina i danas, daleko manje aktivista i pokreta je bilo spremno na borbu. Ako uzmemo u obzir zastrašivanja, na svako zastrašivanje i pritisak režim dobije odgovor u vidu novih aktivista u kojima baš tada i baš zbog toga proradi bunt. Mislim da su svesni da su prešli granicu i da im vreme otkucava, jer im je nova strategija, makar ovde u Srbiji, da sve pobunjene ljude proglašavaju svojim otpadnicima i ljudima koji su nekada bili deo režima. To nam samo pokazuje da su i sami svesni svog negativnog rejtinga i da svojim imenom pokušavaju da umrljaju čast i reputaciju aktivista.
Šta je danas zadatak mladih aktivista i aktivistkinja?
Odricanje ličnog komfora i spremnost na borbu čije rezultate neće okusiti. Duboko verujem da smo kao društvo toliko degradirali da svaka pobuna i svaka promena svoje rezultate mogu da pokažu tek za više desetina godina. Potrebno je da naša generacija razume da se ne borimo za sebe i svoju budućnost, jer su to generacije pre nas već prokockale i da je potrebno da podnesemo žrtvu kako bi buduće generacije imale perspektivu.
Kako uključiti širu zajednicu u tu borbu?
Ja volim da kažem da ne treba ljude koji nisu u borbi terati da se okrene borbi, već borbu treba usmeriti tamo gde su ljudi. Mi u Organizovanoj grupi SviĆe često kreiramo akcije koje pogađaju različite ciljne grupe, pa tako nekada imamo performans, nekada direktan sukob sa vlastima, a nekada radionice za roditelje i decu. Verujemo u to da nekonvencionalan pristup jedini može skinuti ljagu sa aktivizma i političkih tema kakvu su generacije pre nas ostavile.
Koja je od akcija Organizovane grupe “SviĆe” imala do sada najveći uspjeh?
Teško je izdvojiti. Svakako, “Zečja posla – Buka u tišini” dan pred prethodne izbore je definitivno animirala najveći broj građana do sada. Radionice za decu, muzički program i prostor za aktiviste sa psima su omogućili da se zaista različiti ljudi uključe u aktivnost. Osim nje, “Birački spisak vam je kao kupus” je takođe bila vrlo uspešna akcija, kada je zaposlene u više od 20 gradskih i opštinskih uprava širom Srbije dočekao kupus i poruka “Birački spisak vam je kao kupus”. Mislim da su tada ljudi iz režima shvatili da nas je sve više i da se ne šalimo, jer smo dobili pouzdane informacije da je bilo dosta frke u tim upravama sutradan. U nekoliko mesta se i policija dobrano obrukala, kada su pozvali na informativne razgovore zečeve zbog kupusa, a u nekim čak i ljude koji nemaju nikakve veze sa nama.
Koji su dalji koraci grupe?
U narednom periodu smo se stavili na raspolaganje Savezu ekoloških organizacija Srbije (SEOS) i Udruženju “Ne damo Jadar”, tako da će naša pažnja najviše biti usmerena na situaciju sa litijumom. Svakako, tu smo da reagujemo i na druge probleme. Ako pogledamo strukturno, naša mreža se već solidno raširila po Srbiji, a imamo neke planove i za region, o kojima ćete verovatno vrlo brzo čuti.