Nikola
Burazer je programski direktor beogradskog Centra savremene
politike i izvršni urednik portala European Western Balkans, medija
specijalizovanog za evropske integracije. Autor je brojnih publikacija o
demokratiji, proširenju EU i spoljnim poslovima. Saradnik je organizacije
Freedom house u Srbiji. Jedan je od producenata i scenarista dokumentarnih filmova
„Dug put u Evropu“ (2021) i „Vreme stabilokratije“ (2022).
„Proglašavanje svakog bunta građana Srbije ’obojenom
revolucijom’ je stari trik vlasti koji je do sada iskorišćen bezbroj puta. U
pitanju je deo celokupnog narativa po kome je Zapad srušio Miloševića 2000.
godine i zatim doveo na vlast prozapadne marionete da unište Srbiju. Tim
narativom se vlast pere od sopstvene odgovornosti za tragedije iz devedesetih i
delegitimiše se prozapadna opozicija. Pričom o ’obojenoj revoluciji’ se
nacionalizam i rusofilstvo koriste kombinovano kako bi se delegitimizovali i
protesti i opozicija kao takva“ – kaže Burazer u razgovoru za BUKA magazin.
Kako ocjenjujete aktuelna društvena zbivanja koja
izazivaju protesti „Srbija protiv nasilja“?
Dve pucnjave koje su se dogodile početkom maja
izazvale su pravi politički zemljotres. Spoljnim posmatračima je možda teško da
shvate zbog čega su dve takve tragedije imale političke implikacije, ali je od
ključne važnosti razumeti kontekst.
U Srbiji imamo sve autoritarniju vlast koja je
gotovo u potpunosti zarobila držane institucije i medije i gotovo potpunu
nekažnjivost i neodgovornost predstavnika vlasti za korupciju i druga krivična
dela. Takođe, kroz provladine medije se svakodnevno promoviše mržnja i
normalizuje nasilje, što je delom jasna namera vlasti, a delom posledica
simbioze između beskrupuloznih medija i vlasti koja im sve toleriše dokle god joj
služe kao propagandna glasila.
Protesti „Srbija protiv nasilja“ su predstavljali
gotovo očajnički vapaj da se nešto u zemlji pod hitno mora promeniti. Građani
su pokazali da su ogorčeni i da čak i dobar broj glasača vlasti podržava
zahteve protesta. Još uvek je nejasno kakve će posledice imati ovi protesti po
uspeh stranaka na nekim sledećim izborima, ali je očigledno da je vlast
uzdrmana. Da li će opozicija to iskoristiti ili neće je drugo pitanje.
Da li je organizovanje protesta u nekoliko
gradova u Srbiji put ka decentralizaciji moći aktuelnog političkog vrha?
Najviše pažnje u međunarodnoj javnosti privukli
su masovni protesti u Beogradu, najveći još od 5. oktobra i ubedljivo najveći
od dolaska na vlast Srpske napredne stranke. Međutim, podjednako značajni jesu
i mnogobrojni protesti koji se održavaju u drugim gradovima po Srbiji. U tim
malim sredinama je izuzetna hrabrost organizovati proteste i učestvovati na
njima, jer su pritisci i moć lokalnih vlasti u odnosu na živote građana mnogo
veći nego što je slučaj u Beogradu. Ljudima prete otkazi i fizičko nasilje zbog
učestvovanja na protestima ali se oni opet održavaju i šire.
Pobune protiv moćnika na lokalnom nivou mogu
predstavljati opasnost po vlast jer one ugrožavaju ceo sistem koji je
uspostavljen. Kult ličnosti Aleksandra Vučića je i dalje neokrnjen, ali su
ljudi koji u njegovo ime vladaju širom Srbije svakako ranjivi. Ne treba
zaboraviti da je pad Slobodana Miloševića počeo porazom na lokalnim izborima
1996. godine, kao i da sledeće godine Srbiju sasvim sigurno čekaju redovni
lokalni izbori.
Da li mislite da je prezentovane zahtjeve građana
koji se upućuju višemjesečnim protestima moguće provesti? Na koje ustupke vlast
nikako nije spremna?
Do sada smo videli da vlast nije spremna ni na
jedan jedini ustupak. To ne treba da čudi. Ukidanje provladinih tabloida i
oduzimanje nacionalnih frekvencija provladinim propagandnim televizijama
ozbiljno bi uzdrmalo brižljivo građenu propagandnu mašineriju na kojoj vlast
Aleksandra Vučića počiva. Ljudi čije ostavke se traže – ministar policije Gašić
i šef BIA Vulin – važni su ljudi u sistemu i bliski predsednikovi saradnici.
Doduše, njihova smena ne bi toliko uzdrmala sistem koliko bi poslala poruku da
vlast prihvata odgovornost za tragedije.
Vlast će ispuniti zahteve protesta bilo tako što
će biti dovoljno pritisnuta da to uradi ili tako što će proceniti da joj je
nešto od toga ipak u interesu kako bi se „ubili“ protesti. Videćemo šta će biti
u septembru, kada se očekuje veći talas protesta posle sezone godišnjih odmora.
Kako javnost reaguje na proglašavanje protesta
„obojenom revolucijom“?
Proglašavanje svakog bunta građana Srbije
„obojenom revolucijom“ je stari trik vlasti koji je do sada iskorišćen bezbroj
puta. U pitanju je deo celokupnog narativa po kome je Zapad srušio Miloševića
2000. i zatim doveo na vlast prozapadne marionete da unište Srbiju. Tim
narativom se vlast pere od sopstvene odgovornosti za tragedije iz devedesetih i
delegitimiše se prozapadna opozicija. Pričom o „obojenoj revoluciji“ se nacionalizam
i rusofilstvo koriste kombinovano kako bi se delegitimizovali i protesti i
opozicija kao takva.
Siguran sam da dobar deo glasača vlasti ovako
vidi stanje stvari, jer je decenijska propaganda učinila svoje. Međutim, deluje
da ovaj narativ nije uspeo da odgovori građane od protesta, jer su na njima
bili i mnogi koji nisu glasači proevropske opozicije i koji ne misle ništa
dobro o zapadu. Ogorčenost zbog majskih tragedija je jednostavno prevazišla
ideološke podele.
U kojoj mjeri je antizapadna retorika prisutna u
medijima u Srbiji i šta ta retorika uključuje u domenu političkog
komuniciranja?
Antizapadna retorika dominira u medijima već dugi
niz godina. Konstantno se šalju poruke da su Evropska unija i zapad uopšte
neprijatelji Srbije i srpskog naroda, dok su Rusija i Kina moćni zaštitnici
koji nam samo žele dobro. Antizapadna osećanja su „organski“ tu od 1999. i jača
ih nerešen status Kosova. Međutim, na to se nadovezuje propaganda koja se
promoviše se vrlo jasnim ciljevima.
Antizapadna i nacionalistička retorika pomaže
vlastima na nekoliko načina. Sa jedne strane se otupljuje svaka kritika koja
dolazi sa zapada, prozapadne opozicije ili proevropskog civilnog društva u
Srbiji. Sa druge strane, nanosi se šteta proevropskoj opoziciji i dovodi do stanja
u kome je vlast jedini moguć sagovornik za međunarodne partnere. Ako je
proevropska opozicija slaba ili ako je opozicija nedovoljno proevropska, Vučić
može da se predstavi kao faktor mira i stabilnosti.
Da li je unapređivanje servisa države prevashodni
zadatak civilnog društva? Koje su mogućnosti civilnog društva da unaprijedi
svoj angažman?
U teoriji bi između države i civilnog društva
trebalo da postoji saradnja. Civilno društvo bi trebalo da služi kao neka vrsta
posrednika između sveta vlasti i politike i šireg društva. Međutim, civilno
društvo ima i korektivnu ulogu. Da predlaže rešenja, ali i da kritikuje ono što
smatra da nije dobro i da bi moglo da bude bolje.
Problem je u tome što u društvima sa nerazvijenom
demokratskom političkom kulturom, svaka kritika je napad na vlasti i državu, pa
samim tim i civilno društvo biva tretirano kao opozicija i politički protivnik.
U takvim uslovima nema prostora za istinsku saradnju države i civilnog društva.
Ono što postoji je pre svega forma koja treba da zadovolji Evropsku uniju i
preuzete obaveze iz procesa pristupanja.
Kako ocjenjujete ulogu i napredak političkog vrha
Srbije na putu stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji?
Srbija se samo formalno kreće ka članstvu u
Evropskoj uniji, iako je i taj formalni put dosta usporen. Suštinski, Srbija
svakim danom sve manje izgleda kao zemlja kojoj je mesto u Evropskoj uniji, a
sve više kao evroazijska autokratija koju samo geografija sprečava da sklizne u
autokratsku krajnost.
Neko će reći da je ova ocena krajnje preterana
jer ipak postoje sloboda udruživanja, koliko-toliko slobodni izbori i ljudska i
građanska prava koju štite zakoni i sudovi. Međutim, u Srbiji postoji takva
koncentracija političke i ekonomske moći i takva propagandna mašinerija da su
dovedene u pitanje same osnove demokratskog društva.
Ali da slika ne bila toliko crna, mislim da nije
nemoguće da se ovi trendovi preokrenu. I društvo i državni aparat u Srbiji
imaju veliki potencijal koji bi mogao dovesti do uspešne demokratizacije i
ispunjavanja svih uslova za članstvo u Evropskoj uniji. Problem je samo u tome
što se za sada tragovi preokreta ne naziru, baš kao ni iskreno opredeljenje
vlasti za članstvo u Evropskoj uniji.