Glumac Nenad Jezdić izjavio je da bi na 400 hektara, koliko je planirano samo za pogon rudnika litijuma, godišnje moglo da rodi četiri miliona kilograma šljiva čija je vrednost 955.000 evra. On je za agenciju Beta rekao da bi šteta, koju bi pretrpela poljoprivreda u dolini Jadra, bila mnogo veća od vrednosti rudne rente za eksploataciju litijuma i bora. 

Komentarišući proteste protiv otvaranja rudnika litijuma, Jezdić je rekao da su “ovo dani koji su preko potrebni svima”.

“Ništa lepše i ništa veće od naroda složnog i ujedinjenog”, naveo je Jezdić, dodavši da dugi niz godina svoju životnu, porodičnu i svaku drugu perspektivu stvara na selu i kroz poljoprivredu.

“Imao sam osećanje ljudske odgovornosti i dostojanstva kada sam nedavno pozvao svakog građanina naše Srbije da stane pod svoju šljivu kako bi se predupredile crne slutnje, davno izgovorene u vezi s budućnošću naše zemlje i našeg naroda, a koja glasi da ćemo ‘svi stati pod jednu šljivu'”.

Na pitanje kakav je njegov stav o mogućem otvaranju rudnika litijuma i aktuelnim protestima građana tim povodom, Jezdić je podsetio da su profesori s Biološkog fakulteta upozorili da bi 400 hektara planiranih samo za postrojenje rudnika bilo trajno devastirano.

“Naježim se kada pomislim da bi 400 hektara planiranih samo za rudnik bilo trajno devastirano i da bi bila uništena mreža života. Prostom valorizacijom i ‘matematisanjem’ površine od ‘samo’ 400 hektara, kolika je, ako ne grešim, površina koja bi fizički bila trajno devastirana za potrebe samo postrojenja rudnika i to bez konačne studije o uticaju na životnu sredinu i ostale posledice, aero, hidro i svakog drugog razaranja, izračunao sam da bi godišnje moglo da se zaradi skoro milion evra ako bi na tom prostoru, umesto rudnika, posadili šljive”, rekao je Jezdić.

Naveo je da se na hektaru šljivika godišnje plodonosi 10.000 kilograma šljive, na 10 hektara 100.000 kilograma, a na 100 hektara milion kilograma šljive. Prema njegovim rečima, na 400 hektara neintenzivnog konvencionalnog šljivarstva (bez sistema za navodnjavanje, mreže, ograde…) godišnji prihod bi iznosio 112.000.000 dinara, odnosno 955.000 evra.

“Prosečna cena šljive, koja je po pravilu uvek niska, iznosi oko 28 dinara, što jeste ponižavajuća cena za onog koji je gaji. Ako sam dobro upućen, trebaće oko 20 godina proste eksploatacije iz budućeg rudnika, onome ko je ne daj Bože bude sprovodio, uz naknadu ili bez naknade, samo rudne rente našoj zemlji, da bi nadoknadio svoje gubitke koje spominje izvršni direktor projekta ‘Jadar’ i to pokrio kroz zvanično prikazane knjigovodstvene gubitke i dosadašnja ulaganja. Dakle 20 godina proste eksploatacije 400 hektara obnovljivog resursa (oranice, voćnjaka, livade itd) vredi, barem za mene ruralnog romantika, mnogostruko više, od 20 godina rudne rente za litijum, čija cena pada i procenta rudne rente koji se izražava jednocifrenim brojem”, rekao je Jezdić i istakao da je veoma zabrinut zbog najave otvaranja rudnika litijuma.

Dodao je da 20 godina sve što bi se sejalo i sadilo “plodonosi i rađa”. “Više desetina godina ovo bi bio obnovljiv i proces koji je sklon uvećanju, obnavljanju i u budućnosti proces po prirodi sklon svom ‘samopopravljanju’. Svako rudarenje i eksploatacija minerala i zakišeljavanja u ili na zemlji, bio bi neobnovljiv proces i devastacija”, ocenio je on. Jezdić citira dramskog pisca Aca Popovića koji u svom komadu kaže: “I vlast se oslanja na narod”.

“Mislim da narodno dostojanstvo i smernost, ujedinjeni i složni ljudi jesu najveća snaga, podrška i uteha za sve nas, posebno onima koji su direktno odgovorni. Njima je možda najteže, ljudski verujem u to, i kažem to polazeći od sopstvenog osećanja kako bi meni bilo u njihovoj koži. Svi mi moramo da rasuđujemo i verujemo da smo sposobni da donesemo teške, ali uzvišene odluke, zbog nas samih i zbog prirode koja nam je od Boga data na čuvanje i umnožavanje”, kaže glumac koji se već više godina u valjevskom kraju bavi poljoprivrednom proizvodnjom.

Prema njegovim rečima, priroda je cela povezana i jednom narušeno pravilo prirode i prirodni proces više se ne nastavlja.

“Priroda, dakle nema cenu”, ističe Jezdić.

On smatra da je situacija oko planiranog rudarenja sistemska manjkavost, “još od vremena posle Slobodana Miloševića”.

“A verujem da smo i 1999. između ostalog i dobili po leđima zbog raznoraznih, danas tako jasnih i evidentnih tuđih interesa”, rekao je Jezdić. 

“Kako ću pred čiču Milutina, čiju sudbinu i život proživljavam skoro tri godine kroz komad ‘Knjiga o Milutinu’, koji i sam kaže: ‘Bog i duša….ja bih voleo da smo mi Srbi ugledni po čemu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj šljivi i po rakiji’. Kakav testamentarni biznis plan, nepismenog, a mudrog i odvažnog Srbina. Verujem da nas ima spremnih da ponesemo naš krst zajedno i u slozi, mimo politike i svih naših podela”, rekao je Jezdić.

On ističe da je svestan svoje “seljačke” matematike i logike, koje se, kako kaže, ne stidi.

“Kao što ne želim da se sutra, onaj koji dolazi posle mene, stidi mene, svog pretka, kada me ne bude bilo i kada dođe na taj komad zemlje, u kojoj će i od koje da traži isto što i ja danas, svoju bududućnost i budućnost svoje dece. Hoću da mi je zahvalan zbog ovog dana, i da bude siguran da s ponosom ležim u istoj, i da mu nije svejedno da l’ će u nju da zabode sveću i spomene me kao dostojnog, ili se popiša na taj komad zemlje u kojoj je onaj što se nije protivio rudarenju i litijumu”, naveo je Nenad Jezdić.