Nebojša Milikić (1964) je kulturni radnik i aktivista, živi i radi u Beogradu. Od 1990. godine bavi se političkim i kulturnim aktivizmom, savremenom umjetnošću i nezavisnim istraživanjima. Radi od 2000. godine u Kulturnom centru Rex kao inicijator i koordinator programa orijentisanih na javnu debatu, decentralizaciju i demokratizaciju kulture. Član je inicijative NE rehabilitaciji i organizacije Re-Ex koje se bave borbom protiv istorijskog revizionizma i negacionizma. Piše o kulturnim i političkim problemima tranzicionih društava i objavljuje na internet portalima, blogu i u raznim aktivističkim publikacijama. Učestvuje u programima i projektima kulturne, aktivističke i umjetničke saradnje u zemlji, regionu i inostranstvu.
“Samim tim orijentacija na levo i desno buržoaskog parlementarizma je nefunkcionalna, pa i bizarna kad ste na repu događaja – na repu umirućeg dinosaurusa globalne paradigme političkog reda i mira. A i šire gledajući, nekadašnja leva strana spektra u kapitalističkim centrima (npr. demokrate u SAD, socijaldemokrate u Evropi) koja je bila vezana za radničku glasačku bazu, sada je “ekstremni” centar. Desnica je postala ekstremno konzervativna i diskriminatorska, neretko i otvoreno fašistoidna, a hladnoratovska levica se samoukinula” – kaže Milikić u razgovoru za BUKA magazin.
Na kakvu budućnost političkog organizovanja ukazuju protesti “Srbija protiv nasilja”?
Bojim se da više ukazuju na prošlost. To je/Mi smo aglomerat urbanih srednjeklasnih slojeva i njihovih/naših neminovno maglovitih i međusobno konfliktnih ideja i očekivanja. Ti slojevi su očekivali od tranzicije legitimizaciju i unapređenje položaja stečenog u socijalizmu i ispunjenje većih, ispostavilo se nerealnih ambicija i planova.
Na kapitalističkoj periferiji srednja klasa nije neophodna, sve što ona smatra svojim smislom postojanja, ekspertizu, inovaciju, kulturnu produkciju, sve se to gaji prevashodno u centralnim ekonomijama i onda izvozi na periferiju. Kada se desi neka “simbolička kondenzacija” neki traumatičan ili preteći događaj, razočarenja i ambicije mogu poslužiti kao zapaljiva, pogonska smesa za izlazak u javni prostor, na ulicu, gde postojeća konfuzija teško zadobija jasan, koherentan politički oblik, i samim tim, kako prolazi vreme, prelazi u formu neubedljivog i sve neproduktivnijeg rituala koji se na kraju pretvara u korzo (doduše, najbolji u regionu, i to je nešto).
Beograd je, nažalost, navežbao tu proceduru samozavaravanja o moći koja se neminovno stiče nepoštovanjem saobraćajnih propisa. A u pitanju su mnogo viši zakoni kretanja ljudi i robe od protoka saobraćaja u Beogradu. A sad je i glavni priručni protestni asset-adut, međunarodni auto put, jednom osmanovskom (Baron Haussmann, koji je velikim “carskim” potezima uništio urbano jezgro revolucionarnog Pariza) uredbom izmešten iz centra grada, iz domena demonstracija i dometa demonstranata.
Jesu li politički subjekti u zemlji na ispravan način artikulisali nezadovoljstvo građana sveprisutnim nasiljem u društvu?
Pa, oni opozicioni su se trudili, ali o kom nasilju govorimo? Ono odlučujuće, suštinsko, sistemsko, objektivno nasilje, svakodnevno nasilje periferne kapitalističke ekonomije niko od iole značajnih aktera političke scene uopšte ne pominje.
Subjektivno nasilje, koje je glavni i veoma legitimni povod aktuelnih protesta, jeste naravno posledično povezano sa sistemskim nasiljem, i konkretno sa vlašću uronjenom u kriminal i korupciju (ne samo u kriminal i korupciju kojom se strasno bave mehanizmi imperijalnih centara da bi obezbedili lakšu i uspešniju oplodnju svog kapitala, nego i na suštinsku korupciju politike idejama “uspešne tranzicije”, “pravedne privatizacije”, “pravog kapitalizma” itd).
Svakako je dakle povezano i sa vlašću SNSa i SPSa koja je istorijski sistemsko-suštinski povezana sa različitim oblicima fašizacije društava Srbije i Jugoslavije, sa ratnim zločinstvima i profitima, sa usvojenom i rutinizovanom praksom postfašizma (u kom država i njene legalne i nelegalne službe obavljaju nekadašnje glavne funkcije fašističkog pokreta i njegovih falangi kao što je zastrašivanje i disciplinovanje stanovništva, uništenje radničkih organizacija i radnih i drugih ljudskih prava).
Obzirom na činjenicu da su opozicioni subjekti strukturni deo tog strukturnog, sistemskog nasilja, oni ne mogu da artikulišu nezadovoljstvo svih građana, mada se može reći da svojim nedorečenostima, oportunističkim, neuverljivim moralisanjem i afektivnim ispadima uspešno artikulišu deozorijentaciju i u suštini odsustvo značajnijih političkih htenja i ideja slojeva koji čine okosnicu protesta – a koji neće da menjaju sistem, to jest glavne faktore njegove reprodukcije, već hoće da nekako učine sistem manje zlim i pokvarenim, makar na izgled, makar za sebe.
Njih/nas u stvari najviše boli ono treće nasilje modernog političkog sistema, simboličko nasilje. Bolno je gledati bezobzirna, cinična, siledžijska ponašanja i delovanja aktuelne vlasti, njihove medijske fabrikacije, cenzure i harange i njihov bezobalni lopovluk, i biti time zaprepašćen i ogorčen baš kao da sve to nije slika i prilika sistema kapitalističke periferije, koji ta vlast uzorno predstavlja i u kome se odlično snalazi, i zbog čega i ima podršku ili makar toleranciju “tamo gde treba”.
Da li je političko organizovanje proevropske opozicije potisnulo u drugi plan dijalog konceptima javnih politika koje opozicija mora da ponudi?
Biti proevropski političar (u smislu pro vladavine trojke ECB-IMF-EC) znači biti nesposoban i nepozvan za bilo kakvo koncipiranje javnih politika osim onih koje tim decizionistički, a ne demokratski biranim i vođenim telima prepuštaju sve javno-tajne procedure, kriterijume, odluke ekonomskog života što u kapitalizmu znači i političkog života.
Da li se na osnovu prethodnih izbornih rezultata može utvrditi da politički subjekti na desnom političkom spektru imaju mnogo veću podršku od političkih subjekata na lijevom spektru?
Ne prepoznajem te subjekte na levom spektru, a i uopšte, u parlamentarnoj sferi periferije prepoznajem samo demonstratore tipičnih evropskih mera za disciplinovanje i iskorišćavanje perifernih ekonomija. Kada se pojavi izuzetak poput Katarine Peović, to prestaje da bude parlament, jer svi ostali poslanici ili izađu ili gledaju da ne čuju šta ona govori (parler, vredi se vratiti na poreklo reči parlament jer je sada ponovo zadobio svoju srednjevekovnu tj. savetodavno-ceremonijalnu svrhu). To dakle nisu političari, to su eventualno polisičari, izvršioci policy-a, propisanih mera, tu nikakve političke subjektivacije nema.
Samim tim, orijentacija na levo i desno buržoaskog parlementarizma je nefunkcionalna, pa i bizarna kad ste na repu događaja – na repu umirućeg dinosaurusa globalne paradigme političkog reda i mira. A i šire gledajući, nekadašnja leva strana spektra u kapitalističkim centrima (npr. demokrate u SAD, socijaldemokrate u Evropi) koja je bila vezana za radničku glasačku bazu, sada je “ekstremni” centar. Desnica je postala ekstremno konzervativna i diskriminatorska, neretko i otvoreno fašistoidna, a hladnoratovska levica se samoukinula. Ni svi oni nisu više subjekti političkog života, već pre prosti ili složeni predikati, zavisni od lokacije u svet-sistemu, pokušavaju da udahnu zagrobni život, daju neku funkciju iznemoglom, ali zato još opasnijem subjektu-dinosaurusu.
Od značaja je da su u istraživanjima o protestima protiv mera lockdown-a u Nemačkoj, istraživači su dijagnostifikovali ideološki “dijagonalizam”. Protestanti su dolazili iz svih ideoloških prostora i opcija a okupljali su se oko zajedničkog cilja koji im je nametnut vladinom politikom. Dakle, kada su suštinske, esencijalne stvari u pitanju, materijalni rizici i zakidanja, raspada se politički spektar buržoaske politike. Popularno nezadovoljstvo je “slobodno lebdeće” (free-floating), ideološki aparati države ne mogu da ga kontrolišu i usmeravaju, što otvara političko vreme i prostor u situaciji u kojoj u opticaju nema bilo čega što možemo definisati tj. očekivati kao alternativni horizont društvene imaginacije.
Nema ideja koje mogu vezati to opšte nezadovoljstvo za drugačije ciljeve od nešto boljeg mesta i manje muke u aktuelnoj hijerarhiji, u politici statusa quo. To bolje mesto sada nude sve političke opcije, i kako se koja snađe tako pretegne i glasačko telo, na par procenata ovamo ili onamo od izbora do izbora. Onda se, kad se uvidi da to ne vodi nikuda, pojavljuju kvazi-neideološke galamdžije, vođe koje profitiraju na otporu ne-vođenju-nikuda, oni koriste rastuću konfuziju i plivaju na dezorijentaciji i desperaciji masa. To je istorijska zakonitost koju suviše dobro poznajemo, nije dakle nikakva slučajnost. To nije toliko pitanje političkog kvazi-subjekta, tih ličnosti koje isplivaju, one nisu uzrok nego posledica rastuće konfuzije to jest objektivnih okolnosti. Profesor Ričard Vulf lepo kaže “trampizam je postojao pre Trampa”.
Je li dugogodišnja vladavina nacionalista dovela do medijske slike u kojoj se politički subjekti desnice čine mnogo agilniji, brojniji i umreženiji od političkih subjekata ljevice? Da li je realna situacija zaista takva?
Pa nacionalisti i desnica imaju i lokalnu i globalnu hegemoniju već trideset godina, sve su okupirali, budžete, institucije, medije, biznise, škole. Sada se ispostavlja da ne mogu da obezbede ni pola onoga što su uništili, ili kako je to skromno zaključio Raif Dizdarević: “Ovi ne mogu ni da ofarbaju ono što smo mi napravili”. Dolazi vreme naplate, imati svu vlast i mast tolike godine a dovesti svet na ivicu propasti nije više popularno.
Ali šta imamo na buržoaskoj levici danas kada sada postoje algoritmi koji mogu da izračunaju celu svetsku ekonomiju i time prekinu režim kapitalističkog haosa? Da li neko sa takve levice zahteva transformaciju globalne i lokalne, društvene i tehničke podele rada sada kada je svima jasno da bi cela svetska ekonomija, na mnogo dostojanstveniji, zdraviji i efikasniji način mogla da funkcioniše kada bi se globalno planirala? Ali ne, pa to je neizvesno za njihove donatore, taman su se nekako snašli u ovom stadijumu imperijalizma, tako da uzor treba da budu već ionako desperatne partije radničke klase zapada, koje su se htele ne htele integrisale u kolonijalne poduhvate svojih buržoazija, pa preživaju i praktično i teorijski viškove iz nejednake razmene tj. životare od imperijalne rente. Jedino što ta renta sada pada tj. propada režim neupitne strukturne nejednakosti, to je glavni problem tih partija. Potpuno je tragikomično imitirati ih i pritom smatrati sebe političkim subjektom.
Ima li trenutna opozicija sposobnost da uključi građanke i građane u kreiranje javnih politika?
Nema, ona to ni neće a i da hoće ne može. To i inače nije cilj buržoaskih partija, osim tamo gde je bezopasno za interese kapitala i vladajuće klase. Ima doduše mnogo propagande u tom smeru, pokaznih vežbi, “podizanja svesti”, radionica za “usvajanje alata”, Facebook stranica. Ima i akcija koje nisu za potcenjivanje, ali drugačijeg horizonta socijalne imaginacije – nema, srednja klasa tradicionalno ne bi da ozbijno talasa.
Kako ocjenjujete uticaj i ulogu civilnog društva u toj namjeri? Da li civilno društvo ima dovoljno kapaciteta da utiče na kreiranje javnih politika?
Nema jer se oslanja na strane donacije, striktno iz “legacy” kapitalističkih centara, a interes tih donatora je suštinski suprotstavljen interesima većeg dela stanovništva periferije. I uopšte taj ideologem, ili kako Rasto Močnik kaže “lozinka” – “civilno društvo”, tek je jedan neuspeo implant ionako klimavog konstrukta buržoaske organizacije društva tj. nacije, pelcer u prostor uništenja socijalizma. Socijalistički projekat je, makar u SFRJ, već mestimično prevazilazio taj koncept to jest unapređivao ga kroz stvaranje infrastrukture za samoorganizovanje, samoobrazovanje i aktivizam stanovništva. Svedočili smo regresiji tog nekada emancipatorskog (pogotovu u XIX veku) koncepta civilnog društva na puku alatku za dodatnu destrukciju istorijskog socijalističkog projekta (ionako načetog ako ne i destruisanog kvazi-socijalističkom državom), dakle degradaciji na lozinku restauracije kapitalizma.
Naravno, kvaliteti našeg civilnog društvanceta postoje, završili smo škole, kurseve, naučili jezike, ali kapaciteti ne. Ne bi ih uzeli ni da nam ih daju, ima čitava jedna istorija blamantnih prelaza iz civilnog u državni sektor, tako je to kad dobrovoljno odležiš u – strukturno gledajući – ideološkom zatvoru. Lepo je rekao Dragomir Olujić Oluja, preparisani šesetosmaš u samom CZKD-u prilikom neke diskusije o revolucionarnom mišljenju i organizovanju: prvo treba ukinuti nevladine organizacije. Ali tamo ga smatraju čudakom, kao nekom amajlijom istine i pravde, zlu ne trebala, pa ga i mi tako tretirajmo u ovoj prilici.
Da li je moguće u političku borbu uključiti dio stanovništva koji do sada nije bio uključen ili barem nije pokazivao zainteresovanost za politička i društvena pitanja?
Moguće je ali onda vas zvanično nikad neće primiti u EU, ovako je to još uvek nezvanično pa još postoje nekakvi pokušaji borbe. Malograđanski idealizam je neuništiv kao i glupost. Posredno-poslednja šansa je sam taj zločinački pragmatizam sistema i njemu podređenih vlasti koje će neminovno stalno otvarati političko vreme i prostor, kao neki dragstor mogućnosti ispred kojeg je ogroman red, čeka se tranžiranje onog još živog leša terminalne faze kapitalistički shvaćenog globalnog razvoja. Jeste ovo patetično-poetično ali umetnost nam je i potrebna da ne bi umrli od istine. A i nauka nam je potrebna, a paleontološka nauka je utvrdila da dinosaurusi nisu tek tako odjednom izumrli sami od sebe, to je dugo, predugo trajalo, terorisali su sve živo i bila je na kraju neophodna globalna, univerzalna akcija ispomoći u tom izumiranju.