Moja mama glasa za Vučića. Gotovo otkad znam za sebe. Zbog njega, ona, s prezimenom koje se ne završava na „ić“, glasala je svojevremeno i za radikale, a ne moram, niti želim da objašnjavam retoriku desničara u ovom gradu devedesetih i ophođenje prema ljudima čije se prezime završava na „ov“. Osim komšije radikala čika Pere, on nas je gotivio.
I tata glasa za Vučića. Tata je glasao i za Slobu, pa je morao u rat, sad mu je verovatno dovoljno to što nije rat. Ja i tata ne smemo da pričamo o tome jer se uvek posvađamo.
Mama je glasala za Vučića i dok je s tatom podizala četvrto dete, s jednom platom. Dala je Republici Srbiji tri građanke i jednog građanina. Od vlasti koja potencira povećanje nataliteta, mama je dobila jedno veliko ništa, uz bonus u vidu šake lekova i narušenog zdravlja. Tata je dobio decu koja se boje za budućnost u njegovoj zemlji i svađaju s njim kad gledaju Skupštinu. Možda od te galame ne čuje da ga bez obzira na sve volimo.
Mama je glasala za Vučića i kad je radila po 48 sati nedeljno za 30.000 dinara i nije se žalila na njega, dok se on tom fabrikom hvalio. Žalila se na bolove u leđima. Sad ima diskus herniju i ponekad ne može da hoda. Glasala je za njega i kad je ostajala bez zdravstvenog osiguranja zbog raznih kombinacija s ugovorima koje pravi kompanija kojom se on hvali, u trenucima kad joj srce nije baš radilo kako treba.
Mama ima profil idealnog glasača Aleksandra Vučića. Mamine ruke koje šiju su na fotografiji kalendara koji verovatno visi u kancelarijama Minstarstva odbrane. Ona je zbog toga bila baš radosna. Mamine ruke su šile uniforme aktuelnim ministrima. Radost jednaka, osim kad joj dođe unuka koja živi na 400 kilometara, a ona mora vikendom da radi, tad je baš znala da se naljuti. Zbog posla se naljuti i kad počnem da se iščuđavam jer je odbila predloge lekara da ide na komisiju za invalidsku penziju. Želi da radi. Mama ustaje u 5 ujutru već dve decenije i radi svoj posao fenomenalno, iako se školovala za nešto sasvim drugo. Mama je idealni glasač Aleksandra Vučića.
Mamini šefovi su pravili spiskove. Mama je zamolila da ne dramim i ne „pišem tamo po novinama“ jer nije lako nikom i ne želi da se izdvaja. Ona na tom spisku nije mama sa slabim srcem i diskus hernijom. Nije koleginica, nije supruga, nije čak ni idealni glasač Aleksandra Vučića. Ona je broj, a nekoj drugoj mami su rekli da mora da se postara da taj broj za jedan dan pređe više od 700 kilometara u punom autobusu i stoji u gužvi nekoliko sati. Koje su muke druge mame ne znam, ali znam sigurno da ne želim da ih ima.
Druga mama je jutros čula moj plač kroz zvučnik telefona moje mame. Moj neartikulisani vapaj, bolje rečeno. Moj nekontrolisani strah, zato što je mama „žilava“ i ume svašta da istrpi, ali joj se u glasu čulo da ovog puta nije u stanju. Nije rekla da se plaši. Nije morala.
Druga mama je čula moj neartikulisani vapaj i pitala moju mamu šta se to dešava.
„Deca mi se sekiraju i plaču. Znaju da ne mogu da izdržim toliki put i stajanje“.
Hvala drugoj mami što je broj ponovo postao čovek.
P.S. Molim vas, ne vređajte danas ljude iz provincije u autobusima. To su naše majke i očevi. Većina zaslužuje zagrljaj i obećanje da će sve to proći.
P.P.S. Autor ovog teksta je saradnik portala Nova.rs, ali iz razumljivih razloga nije želeo da mu objavljujemo ime.