“Od malih nogu nas razdvajaju, počev od
vrtića. U vrtiću koji sam pohađala, jedno krilo je bilo za hrvatsku decu, drugo
za srpsku, čak su i igrališta posebna. Nemamo kontakta međusobno. Gde god se
dođe, vidi se ko je i šta je jer se razdvajamo”, tako šesnaestogodišnja
Marijana opisuje svoje dosadašnje odrastanje u Vukovaru.
Mada Marijana kaže da je za nju nacionalizam
negativan pojam, priznaje da je odgajana u porodici kojoj je nacionalna
pripadnost veoma važna.
“Meni su moji branili, recimo, da imam dečka
Srbina. Prijatelji smeju biti, ali dečko ne. Tu se već u porodici stvara
određena distanca prema drugima”, navodi Marijana i kaže da napetost u Vukovaru
postoji. Po njoj, ta napetost se ogleda upravo u neznanju jednih o drugima i
odvojenosti.
“Stvarno je nelagodna situacija kada na nekim
projektima moramo biti zajedno, a inače smo odvojeni. Svi smo mi generacija,
ali ne poznajemo se i kako da onda znam šta ti ljudi misle o meni? Znamo se
izvređati na osnovu nacionalnosti kada se vidimo, ali uopšte ne znamo ništa o
tim ljudima osim, eto, da se priča da su nešto negativno”, priča Marijana.
U Vukovaru učenici srpske i hrvatske
nacionalnosti pohađaju odvojeno nastavu. Sreću se uglavnom ispred škole, kada
su pretežno grupisani sa drugarima iz svog odeljenja – ili na hodnicima.
Modeli obrazovanja
U
Hrvatskoj pripadnici nacionalnih manjina svoje ustavno pravo na obrazovanje
ostvaruju kroz tri osnovna modela obrazovanja: A, B i C.
Model
A, po kom većina učenika srpske nacionalnosti pohađaja nastavu u Vukovaru,
podrazumeva obrazovanje nacionalnih manjina u potpunosti na maternjem jeziku i
pismu, uz obavezno učenje hrvatskog jezika.
Po
modelu B nastava se izvodi dvojezično, gde se prirodni predmeti predaju na
hrvatskom jeziku, a društveni na manjinskom – i po modelu C, gde se nastava
izvodi na hrvatskom jeziku, uz dodatne časove namenjene negovanju kulture i
jezika nacionalne manjine.
Sličan utisak sa Marijanom deli i njena
vršnjakinja iz drugog odeljenja, Milana. Ona kaže da se mladi Srbi i Hrvati
druže “tu i tamo” upravo zbog toga što je većina opredeljena.
“Nisu opredeljeni po tome ko je kakav, već se
gleda ko je šta po nacionalnoj osnovi. To se oseti u školi, ali i van škole, po
tome u koji se klub izlazi”, navodi Milana i kaže da se u gradu zna: u Dalj,
mesto kraj Vukovara, izlaze Srbi, a u vukovarski klub „Madero“ uglavnom Hrvati.
“Ako se pojavi Hrvat u Dalju, zna nastati tuča
i razbijanje glava. Kao da je zabranjeno da dođu, i to mi deca branimo. Namerno
se puštaju provokativne pesme. Dešava se da se međusobno i na društvenim
mrežama provociramo. Recimo, kada je godišnjica proterivanja Srba iz Knina ili
kada je dan Vukovara. Ako mi Srbi objavimo nešto u znak sećanja, onda nas
Hrvati prozivaju što kačimo to”, prepričava ona.
Pored takvih podela, Milana je osetila
netrpeljivost i na svojoj koži.
“Kada šetam školskim hodnikom i kažem nešto na
srpskom, na primer, da je nešto lepo, onda mi neki vršnjaci na hodniku dobace
‘Ne kaže se lepo, već lijepo’. To mene izbaci iz takta. Ne znam čemu nepotreban
komentar, samo govorim na svom jeziku”, kaže ona i napominje: “Nikada se nisam
htela sa njima svađati. Uvek sam rekla: volim svoje i poštujem tuđe.”
Mada se Vukovar i danas u javnosti, više od
trideset godina nakon rata, poistovećuje sa netrpeljivošću, međuetničkim
sukobima i distancom, pre rata u ovom gradu skladno je živelo više od 25
nacionalnih zajednica. Najveće nacionalne zajednice, Hrvati i Srbi, do rata,
živeli su jedni sa drugima i govorili istim jezikom.
Pre i
danas
Ove godine, 18. novembra, obeležena je 31.
godišnjica pada Vukovara.
Opsada Vukovara počela je 25. avgusta 1991.
godine, a trajala je 86 dana. Posle višemesečnog granatiranja Vukovara od
strane JNA i srpskih paravojnih formacija, nakon više od 3000 izgubljenih
života, poslednji branioci grada u Vukovaru su se predali. Tako je Vukovar pao
18. novembra 1991. godine i postao deo samoproklamovane Republike Srpske
Krajine.
U novembru 1995. potpisan je “Temeljni
sporazum o mirnoj reintegraciji istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srijema”,
poznatiji kao Erdutski sporazum. Mirna reintegracija hrvatskog Podunavlja bio
je dvogodišnji proces povratka okupiranih područja u ustavno-pravni poredak
Hrvatske.
U januaru 1996. godine zvanično je započeta a
završena je 1998. godine, kada je Vukovar vraćen pod hrvatsku vlast. Ipak, mada
je prošlo više od 30 godina, posledice ovog tromesečnog sukoba, strašnih
razaranja grada, okupacije, ali i godina razdvojenosti od 1992. do 1996. godine
– i dalje se osete u gradu.
Grad je skoro u potpunosti obnovljen, ali
šetajući ulicama Vukovara i dalje se vide građevine izbušene od metaka i
granata, a atmosfera u gradu, posebno po pitanju međunacionalnih odnosa, i
dalje se neretko opisuje kao tenzična.
Aktivistkinja i politikološkinja Biljana Gaća
vratila se iz progonstva u Vukovar dve godine nakon mirne reintegracije. Ona je
tada imala tek deset godina, a svoje sećanje na taj period opisuje kao
traumatično.
“U to doba je Hrvata bilo manje, a
netrpeljivost se osećala i sa jedne i sa druge strane. Sećam se tog doba. Zimi
rano padne mrak pa trčimo iz škole kako bismo što pre stigli kući, jer ne znaš
sa kog ćoška će te neka budala sačekati. U tom mraku se nije biralo ko koga
tuče, i curice i dečake, grozno iskustvo”, priča Biljana Gaća.
Korak
unazad
Tek sa promenom vlasti 2009. godine počele su
da se osećaju promene. Po rečima Biljane Gaća, nacionalistička vlast bila je
zamenjena levicom i ljudi su prodisali. Kafići su prestali striktno biti
hrvatski i srpski, a ulice su postale mirnije.
“Prvi put sam ušla u srpski kafić sa 19
godina. Niko me nije čudno gledao, naručila sam kavu, a konobarica srpske
nacionalnosti me je, naravno, razumela i uslužila me bez problema. U tom
periodu stvari su opipljivo počele da se menjaju”, priseća se naša sagovornica.
Ipak, to je bilo kratkog daha. Već 2013.
godine grad Vukovar je učinio nekoliko koraka unazad, smatra ona. Nakon popisa
stanovništva 2011. godine opet je došlo do smene vlasti i desničarska
propaganda je ojačala – a to se najviše uočilo po pitanju ćirilice.
Popis iz 2011. godine pokazao je da u Vukovaru
ima više od jedne trećine Srba, što je, prema Ustavnom zakonu o pravima
nacionalnih manjina u Hrvatskoj, značilo da imaju pravo na službenu upotrebu
jezika i pisma u Vukovaru.
Međutim, iako je srpska nacionalna zajednica u
Vukovaru ostvarila to pravo, prilikom početka primene srpskog jezika i ćirilice
kao službenog jezika i pisma, 2013. godine, ćirilične table na zvaničnim
institucijama su uništavali hrvatski nacionalisti, a u Vukovaru je održano i
nekoliko protesta, upravo protiv službene upotrebe srpskog jezika i pisma.
Anđelka Pejić, novinarka vukovarskog gradskog
radija Dunav koji se emituje na srpskom jeziku kaže da je pitanje ćirilice
primer nepoštovanja ustavnog zakona u Vukovaru.
“Ne znam koliko puta je država kačila table, a
nacionalisti su ih uporno razbijali i uništavali. Ta mržnja prema ćirilici,
nije mi jasno, pa nisu ih bukvarom gađali. To je pismo zajednice”, navodi ona.
Pojedinci su bili kažnjeni, priseća se naša
sagovornica, ali ipak, od tabli se odustalo.
“Država, Brisel, Evropa – svi su na to ćutali,
smatrajući da su to naše unutrašnje stvari, da mi treba da rešavamo. Gradske
vlasti su probale jednom, dvaput, triput, pet puta da vrate table, a na kraju
su odustali”, navodi Anđelka Pejić.
To je jedan od pokazatelja da u Vukovaru važe
drugačija pravila u odnosu na ostatak Hrvatske, smatra ona, samim tim što se
poštuju ustavna prava drugih nacionalnih zajednica, recimo Mađara ili
Italijana, ali ne i Srba u Vukovaru.
“Problem ovog društva i ove države je što
Vukovar kao da nije deo Hrvatske. Kakva je to država koja ne poštuje svoje
ustavne zakone? Vukovar je kao posebni entitet i ne daju da se to pusti, da
idemo dalje. Hrvatska zajednica je po pitanju Vukovara zapela u toj 1991.”,
ocenjuje naša sagovornica.
„Od
vrtića ih odvajamo“
Osamnaestogodišnji Kristijan Mikloš iz
Tehničke škole „Nikola Tesla“ kaže da tenzija svakako postoji i da se
međunacionalni konflikti ponekad dešavaju i u njegovoj školi. Ipak, njemu se
čini da se situacija u poslednje vreme poboljšava.
“Imali smo u školi nedavno projekat gde smo mi
predstavljali naš katolički Božić, a Srbi njihov, pravoslavni. Tako smo nekako
uspeli napraviti taj most kojim smo spojili te dve nacionalnosti pa smo polako
počeli da se družimo i van škole”, rekao je Kristijan.
Stvari se menjaju, ali sporo, smatra
politikološkinja Biljana Gaća, a tome ne doprinosi obrazovni sistem.
“U vrtićima ih odvajamo, u osnovnoj školi, u
srednjoj školi – pa očekujemo da će se grliti i ljubiti. Godinama se deci
govori kako su deca druge nacionalnosti ‘neki drugi’. I kako onda da očekujemo
da će se oni družiti. To ne ide tako”, kaže naša sagovornica.
S druge strane, novinarka Anđelka Pejić smatra
da jedobar model A po kom Srbi u Vukovaru pohađaju nastavu.
“Kada bi model A bio ukinut, došlo bi do
asimilacije i mi bismo nestali. To povlači istoriju, geografiju, srpski jezik.
Gde će moje dete sutra učiti o Obiliću ili Resavskoj školi, što je deo naše
kulture i toga ko smo i šta smo?”, navela je ona
.Upravo zato, smatra Biljana Gaća, potrebno je
razmatrati nove modele obrazovanja – ali ne i ukinuti postojeći.
“Srbi imaju apsolutno pravo da se školuju prema modelu A, ali potrebno je napraviti
kampanju i edukovati roditelje. Istraživanja su pokazala da roditelji i ne
znaju koji sve modeli obrazovanja postoje”, rekla je naša sagovornica. Prema
njenom mišljenju, potrebno je napraviti eksperimentalni razred koji bi
dobrovoljno bio etnički mešovit.
“Na taj način, postupno, godinu po godinu,
dokazati da deca mogu da funkcionišu, da je to lepo, da uče jedni od drugih, a
ne da žive jedni pored drugih“, ocenjuje Gaća.
Ideja o
interkulturalnoj školi “Dunav“
Ideja da se u Vukovaru u obrazovanju ponudi i alternativni,
dodatni model nastave, postojala je i pre nekoliko godina.
U pitanju je bilo osnivanje interkulturne
škole „Dunav“ 2016. godine, ali upis dece u tu školu nikada nije sproveden. Od
nje se na kraju, uz politički pritisak Gradskog veća Vukovara, odustalo.
Autori studije “Grad zarobljen politikom”
Dinka Čorkalo Biruški, Nebojša Blanuša i Iva Kapović su prilikom istraživanja
upitali građane Vukovara u kojoj meri se slažu sa tvrdnjom da je velika šteta
da interkulturna škola Dunav nije osnovana.
Rezultati su pokazali da 79 odsto ispitanika
smatra da je šteta što interkulturna škola nije otvorena.
Prema rečima autora studije, insistiranje na
samo jednom modelu obrazovanja koji podrazumeva da deca i mladi budu trajno
etnički podeljeni – pripada politikama prošlog vremena.
“Trenutni model obrazovanja ne uzima u obzir
stvarne i raznolike potrebe sve djece i, konačno, ne uzima u obzir prirodu
Vukovara kao zajednice, njegovu povijest i kontinuitet multikulturnosti te
činjenicu da podjela na samo Hrvate i Srbe ne odražava etničku raznolikost ni
zbilju Vukovara”, navodi se u studiji i dodaje da rezultati istraživanja
pokazuju da su građani spremni za nove i drugačije obrazovne politike.
Studenti
– druga priča
Vukovarac Branislav Nudić (23) studira na vukovarskom
Veleučilištu “Lavoslav Ružička”. Po njegovim rečima, tenziju i nelagodnu
atmosferu po pitanju međunacionalnih odnosa osećao je tokom srednje i osnovne
škole. Sada je drugačije.
“Na fakutetu se ne oseti nikakva
netrpeljivost. Čini mi se da smo to prerasli, postali smo odrasli. Mislim da
smo svi siti nacionalizma”, kaže Nudić.
Njegov kolega, Tomislav Širić (20) iz
Vukovara, kaže da je na leto između srednje škole i fakulteta imao jednu
neprijatnu situaciju prilikom ulaska u srpski kafić, kada mu je rečeno da nije
dobrodošao kao Hrvat.
Ipak, tokom studija nije imao sličnih problema
i kaže da se Srbi i Hrvati na fakultetu druže bez problema.
“Nadam se da nove generacije to stavljaju iza
sebe. Ja lično nisam za nacionalizam, ne slažem se sa tim. Šta je bilo – bilo
je, mi smo nova generacija, nismo bili ni rođeni tada”, navodi Širić.
Upravo kao primer zajedničkog obrazovanja bez
međunacionalnih tenzija politikološkinja Biljana Gaća ističe Veleučilište
“Lavoslav Ružička”, koje nosi ime po slavnom Vukovarcu, koji je 1939. godine
dobio Nobelovu nagradu za hemiju.
“Deca prolaze vrtić, predškolsko, osnovnu
školu, srednju školu – sve odvojeno. Onda odluče, recimo, jedan Srbin i jedna
Hrvatica upisati fizioterapiju na Veleučilištu. Idu zajedno na predavanja, sede
zajedno i nema problema. Razumeju se, komuniciraju, druže, zaljubljuju i pišu zajedno šalabahtere i puškice. Potrebno
je izaći iz sistema koji te tera da budeš odvojen”, kaže Biljana Gaća.
Poenta priče je obrazovanje i rad na traumama,
smatra ona.
Zajednički
problemi
Istraživanje “Grad zarobljen politikom”
pokazalo je da je više od 80 odsto građana Vukovara nezadovoljno postojećom
političkom situacijom u gradu. Na vlasti je gradonačelnik Ivan Penava iz redova
desne stranke Domovinski pokret. Kako se navodi u studiji, kod većine građana
Vukovara preovladava doživljaj zarobljenosti.
Kao najveće probleme Vukovarci su u
istraživanju istakli, na prvom mestu, odlazak mladih. Grad Vukovar je prema poslednjem popisu
stanovništva iz 2021. za samo jednu deceniju pao sa 27683 stanovnika na 23175.
Zatim Vukovarce muče manjak radnih mesta, podeljenost dece u vrtićima i
školama, loša politička situacija, opšta nacionalna podeljenost u gradu, kao i
– korupcija.
Studija je pokazala da Vukovarci imaju snažan
doživljaj negativne slike u javnosti o svom gradu. Spremni su na preovladavanje
ratne prošlosti, imaju snažnu želju za promenom postojećih lokalnih politika,
kao i snažan osećaj nacionalne podeljenosti.
Autori istraživanja zaključuju: građani
Vukovara, bez obzira na nacionalnost, dele osećaj zarobljenosti – a ta
zarobljenost nije samo od lokalne vlasti, njihovih loših politika i
obeshrabrujuće političke klime, već i od ratne traume koja se prenosi na mlade.
Novinarka Anđelka Pejić smatra da su ljudi
spremni da nastave dalje, te je saglasna da Vukovarci, i Srbi i Hrvati, imaju
mnogo zajedničkih problema.
“Nezaposlenost, odlazak mladih – ajmo to
zajedno rešavati”, zaključuje novinarka Anđelka Pejić.
Sanja
Kosović (Autonomija)
Prilog
je nastao u suradnji s Goethe-Institutom u sklopu projekta Media Incubator
kojim Goethe-Instituti iz Bosne i Hercegovine, Bugarske, Hrvatske, Rumunjske i
Sjeverne Makedonije podupiru društveno odgovorno novinarstvo