Miran Pogačar rođen je 1988. godine. Diplomirani je filozof i
jedan od pokretača novosadskog ogranka Združene akcije Krov nad glavom,
samoorganizovanog kolektiva koji okuplja ljude ujedinjene u borbi za pravo na
dom. Pokretač je i jedan od osnivača Udruženja radnika na internetu, učesnik i
organizator više protesta. Bavi se pitanjima radnih i socijalnih prava,
pravedne ekonomske politike, pitanjima urbanizma, te građanskim i političkim
organizovanjem. Živi i radi u Novom Sadu.
Pogačar
je aktivista nedavno oformljenog građanskog pokreta “Bravo!” koji okuplja borba
za slobodu, dostojanstvno, odgovornost, solidarnost, pravdu, ravnopravnost,
hrabrost i antifašizam.
„Većina ljudi koji su u pokretu Bravo su učestvovali i organizovali
proteste protiv Rio Tinta, protiv usvajanja generalnog urbanističkog plana i
uništavanja Šodroša, oni koji su učestvovali u izborima mesnih zajednica,
odbrani Limana, Telepa i Detelinare. I sami podržavamo slične inicijative u
Novom Sadu i šire, a podržavamo Lokalni front iz Kraljeva i Zrak iz Zrenjanina.
Nadamo se da će još biti sličnih pokreta kao što je naš i u bliskoj budućnosti
i radićemo na tome da do toga i dođe” – kaže Pogačar.
U razgovoru za BUKU Pogačar tvrdi da je situacija takva da
zahtijeva angažman, prvenstveno zbog toga što je politika osnovna jedinica društva.
“Često se pitamo da li hoćemo parking ili park, desetospratnice ili šumu,
deponiju ili reciklažni centar, gužvu ili besplatan javni prevoz? Siguran sam
da će svi reći: Pa ovo drugo. Da bi se do tog drugog došlo, moramo da zasučemo
rukave i da prvo promenimo pogled na stvari – da smo mi ti koji donosimo
promene, pa onda i samu stvarnost da menjamo” – ističe Pogačar u intervju za
magazin BUKA.
S obzirom na policijsko nasilje na julskim
okupljanjima 2020. godine u centru Novog Sada, je li danas policijska reakcija
na okupljanja izvan kvalifikacije brutalnosti?
I u Beogradu i u Novom Sadu 2020. godine smo imali neviđenu
reakciju policije. Iako se tri godine čine kao politička večnost, javnost neće
zaboraviti scene u kojima policajci premlaćuju momke koji sede na klupi, hapse
koga stignu, kako policajac obara autističnog mladića sa bicikla. Nećemo
zaboraviti konjicu, suzavac i silu, slepu sila koja se dokazuje.
Brutalnost je još očiglednija kad se pogleda izbor za rukovodeće
pozicije u policiji. U Novom Sadu situacija u policiji je nadrealna i farsična.
Prethodna dva načelnika policije su smenjena, jedan nakon julskih protesta,
drugi zbog optužbi za organizovani kriminal. Trenutni načelnik Radonjić je
osuđen u Strazburu zbog premlaćivanja uhapšenog lica, koje je tukao zajedno sa
budućim načelnikom Odeljenja kriminalističke policije Slobodanom Drmancom. Ovo
sve zvuči kao deo nekog nižerazrednog loše produciranog krimi filma. Samo što
se mi ne smejemo, jer je život u Srbiji bolno realan, a policija se postarala
da nam to dokaže u više prilika.
Da farsa može imati i nastavke pokazuje i primer kada je prošle
godine više od 300 policajaca u punoj opremi branilo kao liniju fronta metalnu
ogradu na Šodrošu. Iza ograde je bio prazan zeleni prostor koji vlast planira
da zabetonira uprkos višemesečnom otporu građana, te je na simboličkom nivou
glavno pitanje bilo ko je „jači“. Da se u korenu saseče i sama pomisao da bi se
ova vlast mogla fizički primorati na ustupke, kamoli smeniti.
Kleronacionalistički sentiment još uvijek
dominira političkim diskursom Srbije. Je li riječ o teroru nacionalističkih
snaga na srpsku političku scenu ili je politička situacija države gotovo u
potpunosti u tom diskursu?
Politički govor i teme o kojima se govori, nažalost, najviše
diktira Vučić svojim konstantnim medijskim prisustvom i svi mi mu u tome
pomažemo ismevanjem ili kritikovanjem, čime održavamo u životu taj njegov
politički simulakrum. Ovde ću dozvoliti sebi da i ja malo tome doprinesem, ali
i da apelujem da svi kolektivno skrenemo pažnju sa njega. Kao i Vučićevo
ponašanje, teme i problemi se smenjuju svakodnevno, te je teško zagrebati o
nečemu van te površine, što je ujedno i Vučićev cilj. Pola je borba sa medijima
i javnošću koji se konstantno „glajhšaltavuju“, da upotrebim taj izraz koji su
nacisti koristili da označe potpuno uspostavljanje ujedinjavanja i kontrole.
Ovo „glajhšaltovanje“ je ranije bilo vezano za potpunu kontrolu nad svim
informacijama i odlukama o tome koje su političke teme bitnije, a sad, kada je
to nemoguće usled interneta i disperzije medija, kontrola se uspostavlja u
neprestanom skakanju sa jedne teme na drugu, a sve u cilju da se sve
relativizuje i na kraju zaboravi. Dobar primer je Vučićev odnos prema Kosovu,
gde je „sve može i sve je moguće“ dovedeno do vrhunca. U jednom trenutku Vučić
može da priziva rat na Kosovu, a da u drugom momentu, usled pritiska na njegovu
neokolonijalnu upravu, promeni narativ pa da kaže kako sad nema izbora i da se
implicitno Kosovo mora priznati, a da bi se u trećem, kad se pojavi u
Skupštini, vratio na stari moto „Ne damo Kosovo, nema predaje“. Ceo taj diskurs
je normalizovan, ali, nažalost, i očekivan.
Dakle, osim dosta ispraznog nacionalizma (poslednji izraz je bilo
čoporativno deljenje slika vukova na profilima članova SNS) iza koga
stoji sitnosopstvenički interes da se lakše uzmu pare, tenderi dodele i narod
obmani, politika i bilo kakvo polje diskusije je skoro nepostojeće i kreće se
na nivou vređanja i prizemnosti, gde se ne može i ništa drugo čuti do lične
uvrede, za šta je u osnovi SNS kriv i odgovoran.
Bitke za memorijalizaciju u tom spektru ne
prestaju. Nedavno su novosadske i vojvođanske vlasti pokrenule inicijative za
dopunu istorijskog revizionizma u memoralizaciji perioda 1944 – 1945. godine u
javnom prostoru. Kako možete objasniti te pokušaje?
Podizanje spomenika „nevinim žrtvama od 1944-1945“ u Novom
Sadu traje već više godina, a kulminacija je dostignuta postavljanjem
postamenta. Problem sa spomenikom, da tu ne bude zabune, jeste činjenica da se
na spisku „nevinih“ žrtava nalazi preko 20 dokazanih zločinaca, među kojima ima
i učesnika u zloglasnoj raciji u Novom Sadu. Ovaj spomenik je prvenstveno bitan
Orbanu i Savezu vojvođanskih Mađara (u koaliciji sa SNS) kako bi oprali savest
i istoriju od činjenica. Lokalna vlast miruje i sa spomenikom se stalo, jer
znaju da im takva kapisla trenutno nije potrebna, te čekaju bolje vreme i
trenutak da nekako proguraju spomenik. Mi smo tu, zajedno sa građanima, da
sprečimo da se to desi.
U pogledu etike brige prema lokalnim zajednicama
i životnoj sredini nužni su politički iskoraci. Imate li u tom pogledu
povjerenja prema masovnim dvosmjernim razgovorima građanskih pokreta i
organizacija civilnog društva sa javnosti?
Poverenje jeste bitno, ali je situacija takva da moramo da se
angažujemo, jer je politika osnovna jedinica svakog društva, naročito u jednom
gradu. Često se pitamo da li hoćemo parking ili park, desetospratnice ili šumu,
deponiju ili reciklažni centar, gužvu ili besplatan javni prevoz? Siguran sam
da će svi reći: „Pa ovo drugo“. Da bi se do tog drugog došlo, moramo da
zasučemo rukave i da prvo promenimo pogled na stvari – da smo mi ti koji
donosimo promene, pa onda i samu stvarnost da menjamo.
Činjenica je da se sa pozicije vlasti stvari mogu menjati i da
treba ići u tom pravcu, ali je još bitnije izgraditi zajednicu i odnose na
nivou grada koji će sa vlašću ili bez nje imati snagu da se izbore za rešenja u
korist građana koji tu žive, a ne investitora, kapitala i lokalnih kabadahija. Upravo
tu vidim mesto za razgovor, saradnju a i kritiku političkih pokreta, zajednica,
građana i javnosti.
Koje političke i društvene kretnje želi da
tematizuje i prezentuje nedavno osnovani pokret BRAVO?
Pre svega, želimo da se bavimo problemima koji se tiču Novog Sada,
ali ne bežimo ni od onih koji se tiču pokrajine i Srbije u celini. Jedan od
glavnih problema u Novom Sadu je saobraćaj, a on je usko povezan sa
investitorskim urbanizmom i neplanskom gradnjom u poslednjih 20 godina. Ukoliko
imate zgrade od nekoliko spratova gde su nekad bile kuće i pri tom je
investitoru bilo isplativije da plati kaznu nego da napravi parking, onda vam
je jasno zašto su se odjednom pojavile jednosmerne ulice u centru grada, odakle
tolika buka, zašto je ogromna gužva i kako nemate gde da se parkirate. Dobro
planiranje grada je osnova za normalan život, pa je tako dobar primer često
spominjani Liman koji i građen sa većinom neophodnih sadržaja, zelenilom,
igralištima, širim ulicama i mestima za parking. Cilj upravljanja gradom
ne smeju biti interesi investitora i njegov brz obrt kapitala, već čovek.
Ukoliko dođe do smene vlasti i mi budemo u prilici da to uradimo, povući ćemo
Generalni urbanistički plan Novi Sad 2030 i time označiti jasan i nedvosmislen
otklon od ranijeg pristupa izgradnji Novog Sada.
Tu je i problem deponija, kao i manjak zelenih površina, način na
koji se upravlja smećem, visina kirija i mnogi drugi komunalni problemi. Stvar
je u tome da mi ne želimo samo da pišemo saopštenja i da kritikujemo, već i da
iznosimo rešenja i da radimo na sprovođenju istih.
Vidite li budućnost građanskog pokreta „BRAVO!“
na narednim lokalnim i parlamentarnim izborima?
U planu nam je izlazak na izbore 2024. godine, ali prvo želimo da
na ličnom primeru pokažemo ko smo i za šta se zalažemo. Većina članova i
članica pokreta Bravo! nisu nikad bili članovi stranaka ili političkih
organizacija, te želimo da i drugi koji su izgubili nadu ili ne vide mogućnost
promene u nekome od trenutnih političkih aktera, tu nadu za promenama
prepoznaju upravo u nama. Ono po čemu smo se dosta
razlikovali u odnosu na druge političke aktere, i tako nameravamo da nastavimo,
jeste spremnost da se izađe na crtu vlastima, da se organizuju zajednice i
skupljaju peticije, da se učestvuje u javnim raspravama i diskusijama,
organizuju protesti i na kraju, ako nema drugog načina, da se telom brane i
zastupaju uverenja i politika. Brojnost, odlučnost i volja nam ne manjkaju,
stoga očekujem da će na izborima građani i sebi i nama reći jedno glasno Bravo!