Mina
Vidaković vodi SENSE Centar za tranzicijsku pravdu u Puli. Radila je kao
novinarka u Studiju B, Borbi/Našoj Borbi i Produkcijskoj grupi „Mreža“ prije
priključenja SENSE Agenciji koja je skoro dvije decenije izvještavala iz Haškog
tribunala, do prestanka rada suda 2017. godine. Iste godine SENSE Agencija
postaje SENSE Centar za tranzicijsku pravdu, organizacija koju u Puli osniva
zajedno s njenim idejnim tvorcem i prvim direktorom Mirkom Klarinom.
„Neprepoznavanje
posledica sukoba devedesetih ne znači nužno da ih nema ili da su nevidljive“ –
kaže Vidaković, zaključujući: „Samo su zakamuflirane u skladu s novim
okolnostima“. Riječ je – kaže Vidaković – „o
istoriji koja to još uvek nije postala“.
„Suočavanje
s prošlošću je tema na kojoj je Evropska unija insistirala u procesu
pridruživanja Hrvatske. Onog trenutka kad je Hrvatska postala članica Evropske
unije, politička elita i svi koji učestvuju u političkoj trci ne osećaju se
više dovoljno prinuđenim, inspirisanim, nateranim da se suoče sa neprijatnim
delom sopstvene prošlosti“ – kaže Vidaković.
Mitovi
o kolektivnoj krivici i suđenju narodu korišteni su često u odbranama optuženih
koji su se sami zastupali pred
Tribunalom, posežući za izjednačavanjem sopstvene odgovornosti sa odgovornošću
nacije kojoj pripadaju, smatra Vidaković, naglašavajući: „Na taj način shvaćeni
patriotizam u medijima gotovo sigurno vodi u neprofesionalno izveštavanje“.
Jesu li danas izrazito vidljive
posljedice sukoba devedesetih i perioda formiranja nacionalnih država?
Kako
kome. Onima koji imaju sećanja na zajedničku državu su i te kako vidljive, jer politika huškanja i podgrevanja netrpeljivosti započeta uoči devedesetih,
nikada nije ni prestala. Menjala je oblike i instrumente delovanja u odnosu na
kratkoročne i dugoročne ciljeve odnosno koliko je mobilnosti i agilnosti
sopstvenih građana potrebno motivisati – da li je potrebno zauzeti neku
teritoriju ili s nje nekoga isterati ili „samo“ dobro zaplašiti svoje građane
da oni drugi dolaze da ih oteraju, unište i sve im otmu. Postoji ona ’divna’
scena iz filma „Lepa sela, lepo gore“, kada žitelji nekog sela gledaju dnevnik
i čim se završi ostavljaju porodice hitaju u dobrovoljce da brane domovinu.
Film je tu vrstu mobilizacije prikazao gotovo karikaturalno, ali je njena moć
svakako bila velika i generacijama koje imaju sećanja na zajednički život ti su
mehanizmi svakako prepoznatljivi.
Mladima
bez neposrednog iskustva i sećanja na Jugoslaviju, njen raspad i ratove, te posledice, možda nisu prepoznatljive, jer su u tim posledicama odrasli. Netrpeljivosti su
se standardizovale, dobile formu koja možda neće nekoga pred
televizorom baš poterati da se maši puške, ali će ga održavati u tenziji
dovoljnoj da se umesto borbe za svoja socijalna, radna, ljudska i
civilizacijska prava angažuje u najčešće
iracionalnoj borbi protiv „onih drugih“. Tako da neprepoznavanje
posledica sukoba devedesetih ne znači nužno da ih nema ili da su
nevidljive. Samo su zakamuflirane u skladu s novim okolnostima.
Kako se tumače sukobi devedesetih u
kontekstu savremenih politika? Drugim riječima, da li postoje savremene
politike ili se politička baza i dalje formira u kontekstu jačanja nacionalnih
država?
S
posledicama sukoba devedesetih živimo, bilo da su očite ili zakamuflirane.
Značajnu ulogu u njihovom održavanju ili čak negovanju vidim upravo u tumačenju
tih sukoba u savremenim politikama novonastalih država. Jačanje nacionalne
države više zvuči kao eufemizam za podilaženje nacionalnim strastima i u tom
kontekstu je ono više instrument nego cilj. Cilj je održavanje na vlasti. S
novim generacijma je još lakše, jer su njihova saznanja o sukobima devedesetih
iz druge ruke i često nisu zasnovana na
činjenicama. Štaviše, što je manje nepobitnih
činjenica u igri, lakše je protumačiti šta nam
se događalo devedesetih na način koji tumaču najviše odgovara.
Možda
nismo otkrili način kako da ljude na ovim prostorima podstaknemo na suočavanje,
nismo našli instrumente koji će probiti nacionalistički oklop u koji su ih
zatvorile lokalne elite, ali možemo sačuvati činjenice o sukobima devedesetih
koje su utvrđene pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (ICTY)
i nacionalnim sudovima u regionu. Taj činjenični zapis je važan, nezavisno od
toga koliko ćemo imati uspeha u nastojanju da uverimo društva na ovim
prostorima da se s njima suoče.
Je li suočavanje sa prošlošću bolna
tema za javnost u Hrvatskoj i regiji?
Činjenice
su često bolne i neprijatne i mnogo ih je teže plasirati nego romantizirani
nacionalni narativ gde se sopstvena nacija najčešće predstavlja isključivo kao
žrtva. I tu već trideset godina gube bitku svi koji se zalažu za utvrđivanje
činjenica i njihovo poštovanje u tumačenju ratova devedesetih i prošlosti
uopšte. Jasno je da takozvana politička volja, tačnije njen nedostatak da se
činjenice utvrde i poštuju, koči postupak suočavanja s prošlošću. Napori, pre
svega civilnog sektora, da otkoče i ubrzaju taj proces i tako podstaknu i
proces pomirenja nisu, nažalost, dali velike rezultate. Nisam sigurna da li i
šta pogrešno radimo, ali znam da ne treba odustati od bitke za činjenice.
Sporost
ili neuspeh u procesu suočavanja ne znači da činjenice koje su utvrđene treba
zaboraviti, ili njihovu vrednost zanemariti. Možda jednog dana na neki drugi
način nastavimo da podstičemo proces suočavanja i pomirenja, možda sasvim
promenimo pristup, ali činjenice o onome što se dogodilo će svakako ostati deo
tog procesa. I zato ih treba sačuvati. Drugim rečima, možda nećemo nikoga
navesti na suočavanje, ali moramo znati šta se dogodilo.
Svesni
smo, naravno, kako je govorio Mirko Klarin, da se i te utvrđene i presuđene
činjenice i dalje negiraju i odbacuju, danas čak više nego pre par godina. “Ono što nastojimo
jeste da – učinivši te činjenice vidljivim, lako dostupnim i svima razumljivim
– suzimo prostor za razumna osporavanja zločina.
A nerazumnih će, nažalost, uvek biti” – rekao je Mirko Klarin na tribini “Pravda posle Haga”.
Kako se tema suočavanja s prošlošću
tretira u medijima masovnog komuniciranja? Koje kriterijume relevantnosti
saznanja o prošlosti i sukobima koriste masovni mediji u izvještavanju o
prošlosti?
Iste one kriterijume koji su korišćeni i kada se izveštavalo iz
Haškog tribunala (ICTY). Odnos vladajućih garnitura u
zemljama iz kojih su dolazili optuženi u velikoj meri je kreirao i odnos
javnosti, odnosno medija, u tim zemljama prema suđenjima i presudama ovog suda.
U Srbiji je nepriznavanje legitimiteta Haškog tribunala, otvoreno ili
prikriveno, vodilo u relativizaciju, ne samo njegovih odluka i presuda, već i
dokaznog postupka i izvedenih dokaza.
Slična je situacija bila i u
Hrvatskoj, ali uz selektivan pristup pa se legitimitet Tribunala uvažavao i
osporavao u odnosu na „prihvatljivost“ njegovih odluka i presuda za nacionalnu
politiku. Suđenje hrvatskim generalima Gotovini, Čermaku i Markaču, primer je
za promenu odnosa hrvatskih vlasti prema Tribunalu čak i unutar tog jednog
postupka. Od osuda i neuvažavanja suda nakon podizanja optužnica do veličanja i
uvažavanja nakon oslobađajućih presuda. U BiH, zbog odsustva jedinstvene
državne strukture nije postojala ni jedinstvena politika prema Tribunalu, kako
u vlasti tako i u medijima. Javnost je, u skladu s tim, sa suđenja dobijala
etnocentrističke izveštaje koji su svojim dijametralno suprotnim prikazima
istog suđenja stvarali konfuziju, relativizovali rad suda i rušili njegov
kredibilitet.
Prateći nacionalne politike prema
Tribunalu mediji su prednost davali sadržajima koji se odnose na optužene nad
onima koji govore o žrtvama. Novinare su više zanimali „njihovi“ optuženi od
„njihovih“ žrtava. Tako su, na primer, hrvatski novinari, na dan kada je u
sudnici broj jedan Haškog tribunala počinjalo suđenje za granatiranje
Dubrovnika generalu JNA Pavlu Strugaru, radije otišli u susednu sudnicu da
zabeleže o čemu se razgovaralo na statusnoj konferenciji hrvatskom generalu
Tihomiru Blaškiću. Statusne konferencije obično služe za rešavanje
administrativnih pitanja vezanih za organizaciju budućeg suđenja i teško je
pretpostaviti da mogu biti značajnije od početka nekog suđenja, a za hrvatsku
javnost posebno, suđenja za granatiranje Dubrovnika. Prema proceni
„patriotskih“ medija javnost je više želela da čuje kako je „njen“ optuženi
nego da li će i kako biti osuđeni odgovorni za ljudske i materijalne žrtve
granatiranja Dubrovnika. Kvazi patriotizam i tabloidni manir u medijima
nadvladali su u ovakvim slučajevima profesionalizam i objektivnost u
izveštavanju.
Nevolja nastaje kada se posegne za
identifikacijom optuženog s nacijom kojoj pripada i njegova pozicija optuženog
izjednači s pozicijom naroda iz kojeg potiče. Takav pristup su često u svojim
odbranama primenjivali optuženi koji su se sami zastupali, gradeći mit o
kolektivnoj krivici i „suđenju narodu“ izjednačavajući sopstvenu potencijalnu
odgovornost s odgovornošću nacije kojoj pripadaju. Na taj način shvaćeni
patriotizam u medijima gotovo sigurno vodi u neprofesionalno izveštavanje.
Tek oslobođeni svih uticaja koji
ometaju profesionalni pristup izveštavanju stičemo šansu da objektivno
sagledamo ceo postupak, uključujući i greške koje su, u njegovom vođenju, mogli
napraviti i sud i strane u postupku. Svako uplitanje bilo kog drugog osim
profesionalnih kriterijuma u izveštavanje nose u sebi rizik da javnost bude
zbunjena, zatrpana kontradiktornim informacijama i, u najboljem slučaju,
zaključi da se nikome ne može verovati. Tako se lišavaju smisla i suđenja i
mediji i osnovne vrednosti i institucije koje bi trebalo da ih zaštite, a na
pozornicu se izvode i podstiču verovanja u razne teorije zavera. To je oproban
metod u zbunjivanju javnosti ne samo u vezi sa sukobima, suđenjima i
suočavanjem. „Zabuni pa vladaj“.
Kako
obrazovni sistem tretira temu ratova devedesetih? Kako se u obrazovnom sistemu
plasiraju znanja o sukobima onim generacijama koje sukobima nisu svjedočile?
U
svakoj od država bivše Jugoslavije ratovi devedesetih se drugačije opisuju.
Interpretacije se razlikuju u opisu uzroka prirode i ishoda sukoba devedesetih.
Plasiraju se kao službena istorija, ne zalazeći previše u detalje. Naročito ne
činjenice koje su utvrđene u sudovima, posebno one koje se ne uklapaju u
interpretacije nedavne prošlosti koje služe oblikovanju nacionalnih identiteta.
Tako se stvaraju pojednostavljeni i, u najboljem slučaju, nepotpuni narativi o
onome što se događalo devedesetih. Istorijska istraživanja i nastava
istorije su samim tim ograničeni.
Srećom,
među nastavnicima istorije u regionu postoje mnogi koji to prepoznaju i svojim
angažovanjem u nastavi nastoje da ta ograničenja prevaziđu. Trude se da
decu podučavaju kritičkom mišljenju ukazujući im na korišćenje više izvora i
analitički pristup u proučavanju “istorije koja to još nije postala”, kako su
to nazvali nastavnici istorije okupljeni u nacionalnim udruženjima i evropskoj
asocijaciji Euroclio.
To
nas vraća na pitanje utvrđenih činjenica i njihovu dostupnost u obrazovnom
procesu. Nastojanje nastavnika istorije da što verodostojnije prenesu učenicima
događaje iz nedavne prošlosti postaje gotovo nemoguće bez tih činjenica, budući
da su one često ili prećutane ili iskrivljene u takozvanim zvaničnim
interpretacijama.
Iskustvo
u ove skoro tri decenije od kraja ratova nam govori da je proces suočavanja u
najmanju ruku spor i da nema mnogo uspeha u nastojanjima da se većina uveri u
potrebu suočavanja. Štaviše, može se, kao što rekoh, postaviti pitanje kakav je
efekat suočavanja s prošlošću, da li ono zapravo ima efekat koji priželjkujemo,
a to je neka vrsta katarze nakon koje je otvoren put pomirenju i
uspostaljanju prijateljskih i dobrosusedskih odnosa nekad zaraćenih
strana. Ima mišljenja da nas “prošlost ne može pomiriti”, da citiram
profesoricu Leu David čija sociološka studija nosi takav naslov. Šta god se
pokaže tačnim, možemo li se pomiriti ili ne, sa suočavanjem ili bez njega,
važno je sačuvati činjenice, odvojene od svake druge dimenzije sagledavanja
nedavne prošlosti.
Možda
nećemo uspeti nikoga da uverimo u potrebu suočavanja ili će to biti mali broj
ljudi, ali je važno da podatke o tome šta nam se događalo sačuvamo od
manipulacija. Da ih odvojimo od emotivnog, pravnog i svakog drugog
konteksta koji ih danas opterećuje i ostavimo budućim generacijama
koje možda neće nositi opterećenje neposrednog iskustva.