Marko Kovačević je aktivista Eko straže, građanske inicijative za zaštitu životne sredine. Govoreći o spontanim protestima građana koje je udružilo i okupilo nezadovoljstvo zbog projekta „Jadar“, Kovačević naglašava da proteste ne treba posmatrati kao centralizovan događaj, nego spontani protesti organizovani od strane zabrinutih građana.
“Kritična masa postoji, pošto ovo pitanje prevazilazi sve druge podele koje postoje u društvu. Ljudi instinktivno osećaju da je ovo poslednja crvena linija, ona koja nikako ne sme biti pređena, i zato imamo ovu količinu ljudi na protestima širom Srbije” – kaže Kovačević u razgovoru za BUKA magazin.
Koji su koraci u borbi protiv zagađenja i u borbi za zaštitu životne sredine?
Glavna ideja Eko straže kao pokreta jeste da konstantno pokušava da drži teme zagađenja i zaštite životne sredine u fokusu javnosti, kako bi se u narodu stvarala kritična masa koja može da izvrši dovoljno veliki pritisak na nosioce vlasti, u cilju pomeranja stvari sa mrtve tačke. Još konkretnije, ohrabrujemo ljude da prijavljuju ekološke probleme, i savetujemo ih kako da to urade. Postoje li mehanizmi koordinacije civilnog društva u ovoj borbi? Postoji čitava mreža ekoloških organizacija, kao i stručnjaka zainteresovanih za temu zaštite životne sredine. Većinom svi sarađujemo, i oko deljenja svih informacija o ekološkim problemima u različitim krajevima Srbije, i oko organizacije povremenih akcija i protesta. Ili, recimo, kada smo u martu imali akciju ‘Zavrni rukave’, gde je na tri stotine lokacija – a za samo dva sata – pet hiljada volontera očistilo preko sto tona otpada iz prirode, ogroman broj lokalnih ekoloških inicijativa nam je pomogao oko organizacije akcije i animiranja ljudi. Puno lepih primera postoji, samo ih češće treba isticati.
Kako građanske inicijative mogu da vode borbu?
Koristeći sve moguće vidove komunikacije koji su dostupni u 21. veku. Društvene mreže imaju mnogo veći domet nego što im priznajemo. Građanske inicijative mogu da približe ekološke teme ljudima, koristeći neposredniji, manje akademski pristup. Potom, tako što nastupaju kao konstruktivni činilac – Eko straža je počela sa kreiranjem zahteva koji su podržani od najmanje 10000 građana, a koje predajemo nosiocima vlasti. Znači, nije ideja da samo kritikujemo, daćemo napismeno, jasno obrazloženo, kako vidimo rešenje nekog od ekoloških problema. Ukoliko imamo saveznika sa strane izvršne vlasti, otvoreni smo za dodatnu diskusiju o svemu. Da li je moguće očekivati da će civilno društvo i grassroots inicijative u Evropskoj uniji biti saveznici u zaštiti životne sredine? Možemo da očekujemo i nadamo se tome, ali već prosto poštovanje svih ekoloških standarda koji postoje na nivou EU rešilo bi dobar deo problema koji imamo. Ali najvažnije je da se ovde stvori svest o važnosti zdrave životne sredine. Mi smo ti koji treba da prestanemo sa bacanjem šuta u reku, i bacanjem šporeta u reku, i paljenjem guma, i nekontrolisanim paljenjem đubreta. Mi smo napravili 3000 divljih deponija u Srbiji, nije niko drugi. Isto tako, mi smo ti koji ubuduće moramo najviše da volimo svoju zemlju, da bi iko uopšte želeo da nam bude saveznik. E kad bude tako, onda nijedna korporacija neće dolaziti sa idejom da otvara rudnik po svojim pravilima.
Kako mediji treba da pristupe temi? Šta nedostaje u istraživačkom i analitičkom pristupu?
Mediji treba da pristupe nepristrasno, ne zastupajući bilo kakvu agendu. Imamo zvaničnu činjenicu o 17000 ljudi koji godišnje umru od posledica zagađenja vazduha, jedina tema za diskusiju može da bude kako da se taj broj drastično smanji u narednim godinama. Da se ja pitam, na RTS1 bi u uglu ekrana sve vreme stajao brojač koji bi pokazivao broj umrlih od zagađenja vazduha za kalendarsku godinu. Taj brojač bi se povećavao na – otprilike – svakih pola sata. Ako nas to ne brine, zašto uopšte imamo državu?
Je li moguće izbjeći “politizaciju” ovog pitanja i potom omogućiti konstruktivno djelovanje?
Bilo kakvo bavljenje temama od životnog značaja neminovno jeste politika, ali je važno napraviti distinkciju između usko stranačke politike i aktivizma. Politizaciju nije moguće potpuno izbeći, jer bilo kakvo sistemsko rešenje podrazumeva podršku izvršne vlasti. Nažalost, ta podrška u ovom trenutku ne postoji u dovoljnoj meri, iako u društvu postoji dovoljan broj stručnih ljudi koji bi, iz čisto patriotskih pobuda, dali svoju ekspertizu za rešavanje ekoloških problema.
Spekuliše se referendumom o opozivu aktualnog predsjednika. U tim spekulacijama Aleksandar Vučić tvrdi da neće odustati od ideje eksploatacije litijuma i kritičnih mineralnih sirovina. Da li postoji kritična masa koja to može da zaustavi?
Kritična masa postoji, pošto ovo pitanje prevazilazi sve druge podele koje postoje u društvu. Ljudi instinktivno osećaju da je ovo poslednja crvena linija, ona koja nikako ne sme biti pređena, i zato imamo ovu količinu ljudi na protestima širom Srbije. Pritom, to nisu centralizovano organizovani protesti, nego spontani protesti organizovani od strane zabrinutih građana. I isto tako zabrinuti građani dolaze na proteste. Priča o referendumu deluje kao još jedna kupovina vremena, prividno spuštanje lopte izazvano energijom koju vidimo na ulicama cele Srbije. Mislim, i nadam se, da se ljudi neće zadovoljiti bilo čime osim potpunom obustavom projekta Jadar.