Mene to jako ohrabruje i kao Zoran Đinđić mislim da je pesimizam otrovan bez obzira na vreme u koje se živi, na to bespuće, i da su šanse za to da se shvati ta složenost i propuštene mogućnosti mnogo veće danas nego što su bile na prelazu iz 20. u 21. vek. Tako da zajedno svi nekako težimo tome, kazala je juče Latinka Perović, istaknuta srpska naučnica, na seminaru o svojoj najnovijoj knjizi “Ruske ideje i srpske replike” koja je promovisana na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.
Knjiga je došla na inicijativu dvoje njenih kolega.
“Jedan je pokojni ruski istoričar Andrej Šemjakin sa kojim sa mnogo sarađivala i koji je napisao predgovor za ovu knjigu i to je poslednje što je za života uradio”, kazala je Perović. “On je govorio:’ mi ruski istoričari smo uradili ono što je bilo do nas tj. pokazali smo svojim istraživanjima šta je odande išlo prema jednoj zemlji kakva je bila Srbija 19.veka’. Od nas je dobio recepciju toga što je iz Rusije odlazilo u Srbiju i smatrao je potrebnim da se to zaokruži”.
Drugi istoričar, navela je Perović, jeste Dubravka Stojanović koja mi je uvek govorila: „povežite da mogu studentima kad ih uputim na rad da olakšam gde to mogu da nađu”. Držala se, kaže, upustava i jednog i drugog istoričara i knjiga je rezultat toga rada.
Kniiga je, navela je, dugo nastajala, jedno je proizilazilo iz drugog i trebalo je mnogo vremena da se ona uobliči kao celina jer reč je o tekstovima koji su godinama nastajali i nije bila laka priprema.
Izrazila je zahvalnost “University press” iz Sarajeva i gospodinu Draganu Markoviću koji je, kazala je, tri puta svoju urednicu u toku dve godine slao kod nje. “Ona bi ostajala po nedelju dana i mi smo do duboko u noć prolazili kroz tekstove i na neki način ih ujednačavali”.
Ovo je, istakla je, prvi razgovor o knjizi koja je zapravo izašla u vreme epidemije korone.
Perović se prisetila perioda tokom 1970.tih prošlog veka kada je došla u Institut koji se tada zvao Institut za istoriju Radničkog pokreta Srbije a sada je to Institut za noviju istoriju Srbije. Kroz rad na doktoratu bila je, kaže, pripremljena za bavljenje društvenim idejama. Iako nije bila sigurna, u svom istraživanju je krenula putem koji je sugerisala državna politika Kneževine Srbije 1930. i 1940. tih godina.
„Kneževina je tada slala svoje stipendiste u Beč, Pariz i Petrograd da se pripreme da budu pravnici, lekari, inženjeri, ja sam išla tim putem da bih zaključlila da su se oni u te različite sredine često ortijentiasali na neka generalna pitanja ne na svoju profesionalnu pripremu za državnu službu nego za to kako da promene svoju zemlju“
Zaključila je da se mnogi od njih nisu vratili kao profesionalci, da se nisu vratili sa spremnošću za misiju koju je država za njih spremala nego su se vratili sa nekim širim idejama, predstavama o svetu, o Srbiji o zemljama u kojima su boravili. „To je bio veoma pouzdan put sa stanovišta mog iskustva“, kazala je Perović.
To su bili ljudi koji su zauzeli mesto u novoj državi posle priznanja nezavisnosti ali to je bila ta prva generacija političke elite koji su se međusobno već diferencirale u kom bi pravcu trebalo da ide ta novostvorena mlada država.
“Moram reći da podele koje su tada nastale u malobrojnoj srpskoj intelektualnoj eliti koja će biti naravno ključna politička elita tokom druge polovine 19.veka pa dobrim delom i prvoj polovini 20. veka je bilo vrlo važno za mene da fokusiram šta su iz tog sveta oni donosili.
Nisam pravila neku oštru granicu između svetova u kojima su formirali sebe kao profesionalce i sebe kao društvene mislioce, emancipatore, prosvetitelje. Mnogo veću pažnju sam poklanjala šta je taj fokus i kod jednih i kod drugih koji njima pomaže da iskristališu svoje poglede na razvoj Srbije, Balkana, Evrope”.
Ruska elita je bila opsednuta idejama francuske revolucije i onda sam naravno zaključila da su Rusi jako pozajmljivali ali i da su prerađivali pozajmljeno do neprepoznatljivosti uzora koji im je poslužio za preradu
Važno saznanje jeste da se objašnjenja ne mogu naći u lokalnim okvirima srpske istorije te da su vrlo važne te transnacionalne veze, da su vrlo važne veze u prvoj Internacionali ili u Evropi koja je prošla političke revolucije koja je pred sukobom između rada i kapitala, novog raslojavanja.
“I tako sam krenula za proučavanjem predmarksističkog socijalizma, socijalizma u Prvoj internacionali, sukoba između marksisita i anarhista u čemu Srbi koji tamo borave učestvuju. Neverovatno, kad iz današnje perspektive posmatrate susret tih ljudi koji dolaze iz jedne male agrarne nerazvijene zemlje koliko oni žele da se s tim povežu i u tome učestvuju.
Drugo, naravno pratila sam ono što se događa u Rusiji i moj zaključak koji me je do današnjeg dana i ove knjige vodio da ruske ideje na koje smo se mi iz mnogobrojnih istorijskih razloga oslanjali nisu bile antievropske ideje, to su bile ideje formulisane s obzirom na ono što se događalo u Evropi.
Pokušavala sam da razumem kakav odjek mogu imati ideje francuske revolucije u jednoj zaostaloj zemlji, u zemlji bez političkih sloboda, u zemlji gde je čovek još uvek vlasnik imovine plemića, u takvoj zemlji, jer ruska elita je bila opsednuta tim idejama onda sam naravno zaključila da su Rusi jako pozajmljivali ali i da su prerađivali pozajmljeno do neprepoznatljivosti uzora koji im je poslužio za preradu.
Na neki način to su činili i srpski studenti, srpski državni pitomci. Njima je Rusija kao velika slovenska država sa perspektivom nove revolucije u Evropi izgledala bliža u tom skoku”.
Foto: snapshot
Perović se prisetila i da je kao vrlo mlada kod srpskog književnika Aleksandra Vuča pročitala jednu priču u kojoj on govori o tome kako se kao gimnazijalac kolebao šta će studirati, šta će on u životu biti i to je ispirčao seljaku koji je njegovoj porodici donosio svako jutro mleko.
Seljak ga je slušao i rekao: „Slušaj Vučo, ništa bez motike i matematike”.
„E tako sam se i ja često osećala pred izborima koje moraš da prokopaš, da konceptualizuješ, da povežeš pa sam posmislila to je onaj Vučov seljak koji radi motikom. A onda kada dođete na to da ono što ste iskopali složite vi ste u stvari neka vrsta matematičara, nove preciznosti da to složite i sebi objasnite”.
Kaže da je vrlo rano shvatila ulazeći u ovaj posao – da ako je prošlost objektivno složena, objektivno pluralna, takva mora biti i nauka o njoj.
Ne verujem da je bilo koga od nas iznenadio rat u Ukrajini mi smo površni i smatrali smo da je taj prelazak sa razdoblja državnog socijalizma koji je obuhvaćen pojmom totalitarizam vrlo jednostavan, to nije tako
“Uvek sam znala da postoji ta predstava mitološka kod naroda, njegovo predanje koje je dopušteno u književnosti, to je umetnički narativ, sve je to legitimno ali egzantna nauka, egzatan uvid u prošlost u događaje mora biti nešto precizno i tačno i u tome sam jako težila. Naravno pitanje je koliko sam uspevala doći do prihvatljivog rezultata”.
Ističe da je često kroz razgovore sa kolegom Milivojem Bešlinom govorila, pošto mi imamo iskustvo upotrebe istorije naročito u 19. pa naravno tokom celog 20. veka pa ako hoćete i sada kada je Srbija ponovo na jednoj istorijskoj prekretnici iz koje može ponovo da sklizne, i da se nađe na margini – kada je istorijska nauka prava, kad je ona zaista nauka a ne državni servis za politiku ona je superiorna jer ona ima u vidu svu tu složnost koju mora da razume, da objasni.
Uprkos svojim godinama kaže čita što je moguće više te da nikad ne odbija da napiše predgovor, pogovor, osvrt na knjigu jer misli da je to način da se znanje koje poseduje pojedinac i koje on složio u manje više kapitalnu knjigu učini dostupnim publici, da mogućnost izbora postoji i da je podstakne da o tome razmišlja.
“Tako vidim taj naš rad, pratim izdavačku delatnost u okruženju Srbije, ali mislim da je to vrlo važno za razumevanje vremena u kojem živimo za traženje alternative. Ne verujem da je bilo koga od nas iznenadio rat u Ukrajini mi smo površni i smatrali smo da je taj prelazak sa razdoblja državnog socijalizma koji je obuhvaćen pojmom totalitarizam vrlo jednostavan, to nije tako i to ta društva ni SSSR ni Čehoslovačka pogotovu Jugoslavija u svojoj stvarnoj istoriji nisu pokazivali.
Naprotiv, iskustvo je govorilo da je sve mnogo složenije i da se moramo upustiti u svojoj nauci u istraživanje i proučavanje pretpostavki za odustajanje od tih izazova ili za odgovore na njih”, zaključila je Perović.
Učesnici seminara
Moderator seminara je bio istoričar Milivoj Bešlin a o knjizi su govorili Milan Subotić, viši naučni saradnik u penziji; Dubravka Stojanović, redovna profesorka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu; Aleksej Timofejev, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu; Olga Manojlović Pintar, viša naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije; Srđan Milošević, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta Union; Zoran Bajin, Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković; Veljko Stanić, istoričar i prevodilac; Tomislav Marković, književnik i kolumnista i Petar Žarković, istraživač saradnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
danas.rs