Malo je poznato da je pre čitavih 80 godina srpskim nebom jezdila jedna pilotkinja. U svom malom školskom avionu Po-2, neustrašivo je prkosila neprijatelju koji je pokušavao da razori njenu domovinu.
Zvala se sasvim obično, Marija Draženović Đorđević, a ovo je priča o njoj, piše 011info.com.
Rođena je u porodici obućarskog radnika u slavonskom gradiću Osijeku pre gotovo 100 godina, tačnije 10. aprila 1924. godine. Da je Marija neobično dete, bilo je jasno još na prvi pogled. Velikih, raširenih detinjih očiju posmatrala je veliko plavo nebo i sanjala da jezdi njime. Tih godina aeronautika je u Kraljevini Jugoslaviji bila u usponu, avio klubovi otvarali su se na svakom koraku, a priučeni piloti vremenom postajali pravi letački asovi koji su svoje znanje prenosili na druge.
Prvu priliku da se otisne put oblaka, dobila je sa samo 10 godina. Slučaj je hteo da sa školom obiđe jednu lotačku školu. I dok su druga deca trčala oko aviona, diveći se drvenim zmajevima, Marija je briznula u plač. Ovo je video jedan od pilota koji se spremao na let i upitao je zašto plačeš. Detinjim drhtavim glasom rekla mu je da je to zato što piloti ne daju deci da lete. Raznežen, odlučio se na običan potez. Budućnu pilotkinju stavio je sebi u krilo i provozao je avionom jedan krug iznad grada. Bio je to početak pasije koja će se uskoro izoditi u pravu veštinu.
Može li žena da postane pilot?
Presudni momenat za Marijinu letačku karijeru bio je neposredno pred Drugi svetski rat, kada se porodica zbog očevog posla preselila u Borovo, nadomak Vukovara. I tada i sada, kičma privrednog razvoja ovog mesta bila je tvornica obuće i gume, koja je u to vreme nosila naziv „Bata“, a danas je poznata pod imenom „Borovo“. O ekonomskoj snazi i značaju ove fabrike, govori i činjenica da je u okviru nje osnovan i aero-klub, te letačka škola za sportske pilota.
Pogađate, jedan od prvih polaznika bila je upravo Marija koja je sa samo petnaest godina napustila školu i zapostila se u fabrici kako bi mogla da postane član kluba. Naime, polaznici pilotske škole i članovi kluba mogli su da budu isključivo radnici fabrike. Ne treba reći da su njeni roditelji bili veoma iznenađeni izborom svoje ćerke, ali su, znajući za njenu dugogodišnju ambiciju na kraju popustili i dopustili joj da ostvari svoje snove.
Čak je i polaganja finalno ispita bilo uzbudljivo. Plan je bio da polaznici izvedu kratak let i izvedu nekoliko akrobacija kako bi dokazali svoje znanje, ali je bio pomršen iznenadnom olujom koja je naterala pilote da se pre vremena prizemlje. Srećom, dolet je bio siguran, a Marija je dobila svoju pilotsku licencu i postala najmlađi pilot u čitavoj Kraljevini.
I kada je izgledalo da ne postoje prepreke na njenom daljem životnom putu, nad svetom se nadvila senka najrazornijeg ratnog sukoba u poznatoj istoriji čovečanstva, piše 011info.com
Član SKOJ-a je postala 1943. godine, a dobrovoljno je stupila u Ratno vazduhoplovstvo 10. novembra 1944. godine i bila raspoređena u 113. lovački puk u Pančevu. Nakon dopunske obuke bila je pilot za vezu. Dobila je više odlikovanja i društvenih priznanja.
Već prvih dana po oslobođenju Beograda Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije pozvao je sve pilote da se jave u najbližu vazduhoplovnu bazu. Iako se taj poziv nije odnosio na žene, Marija se javila vazduhoplovnoj komandi u Zemunu.
Marija je raspoređena u četu veze. Prevozila je poštu, lijekove, naredbe, ljude koji su morali hitno da se prebace, a obavljala je i izviđačke zadatke.
Da je među pilotima Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije bila i jedna žena dugo se nije znalopa čak ni desetotomna Vojna enciklopedija nije zabilježila taj podatak. Na ime Marije Draženović Đorđević pažnju su skrenuli njeni saborci.
U svim spiskovima i dokumentima njene ratne jedinice Marijino ime uredno je zabilježeno, pa dugo nije bilo jasno kako se dogodilo da se za nju nije znalo, dok se nije ispostavilo da je pri sređivanju dokumentacije neobaviještenom službeniku bilo čudno otkud žena u avijaciji, pa je njenom imenu dodao slovo “N”.
Tako je Marija postala Marijan.
Ta nepravda ispravljena je tek krajem sedamdesetih godina prošlog vijeka.