Da li zato što je ovo mali grad ili zato što je on bio veliki čovek – a
verovatno je i jedno i drugo – tek Fedora je poznavao ceo Beograd. Bio
je jedan od onih koje možda čovek ne poznaje, ali sigurno zna nekog ko
ga poznaje. Bio je jedan od onih ljudi koje kad čovek sretne ima
garantovanih pet minuta smeha u najsumornijem danu. Bio je jedan od onih
za koje ne moraš da znaš kako se zovu, ni gde i zašto si ih upoznao,
ali ti je uvek drago kad ih vidiš. Bio je jedan od onih zbog kojih, kad
ih više nema, postavljaš sebi pitanje da li život u ovoj zemlji ima
smisao.
Ovo mi o pokojnom Fedoru Frimermanu – momku kojeg je na
pravdi Boga takozvano obezbeđenje savskog splava Saund mučki prebilo na
smrt – govori naš zajednički prijatelj, dok me podseća kad sam ga
upoznao preko trećeg našeg prijatelja s kojim je Fedor trenirao
“košarkaške klince” u Radničkom sa Crvenog krsta.
“Vidiš, ne
možeš da živiš u Beogradu, a da ne poznaješ Feku”, kaže mi dok sedimo u
jednom vračarskom kafiću i čekamo da nam se pridruži Fedorov stariji
brat Filip Čolović.
Smrt Fedora Frimermana je bio razlog što se
u beogradskim kafićima poslednjih deset dana manje smejalo “kao što je
običaj za ovo doba godine”. Nema čoveka kog ovakva besmislena smrt momka
koji je bio tako pozitivan nije pogodila. Ali, to što je bio pozitivan i
uvek nasmejan, to je nešto što je važno za njegovu porodicu i
prijatelje koji će čuvati intimna sećanja na njega. Za Srbiju je važno
to što se o njemu govori u prošlom vremenu samo zato što se našao na
pogrešnom mestu u pogrešno vreme. I u pogrešnoj zemlji. U kojoj vlada
sistem u kojem se batinašima i siledžijama tepa da su obezbeđenje, gde
se normalni ljudi plaše i osećaju nezaštićeno. To što je Fedor bio
“gradska faca” doprinelo je samo masovnosti reakcija po društvenim
mrežama na šta su se “upecali” mediji, pa ovaj slučaj nije prošao
neopaženo.
“Važno mi je da ljudi shvate da Fedor nije
bio iz tog sveta koji se bije po splavovima. Naša majka je pravnica,
njegov pokojni otac je bio doktor nauka, ja se bavim režijom. Da je on
poginuo nesrećnim slučajem u nekoj tuči, ne bismo se oglašavali i
dozvolili tabloidizaciju ovog slučaja. Ali, ovo nije nesrećni slučaj. On
je ubijen zbog gluposti. U smrti moga brata se ogledaju razne anomalije
ovog sruštva i zato želimo da Fedor postane simbol koji će sprečiti da
se ovakve stvari ponavljaju”, kaže nam na početku razgovora Fekin brat
Filip.
Kako to po običaju u Srbiji biva, u medijima je priča od
ovog fenomenološkog slučaja skretala u nebitne detalje oko Fedorovog
porekla i porodičnih odnosa. Pisalo se da je došao iz Kruševca u
Beograd, da mu je Filip polubrat samo zato što imaju različita prezimena
(Fedor je potomak ruskih belogardejaca, rođen i odrastao u Beogradu). O
samom slučaju spekulisalo se da je razlog za tuču bila devojka
pripadnika obezbeđenja, ko je tu koga prvi udario, ko se bahato na
splavu ponašao…
Svi ti nevažni detalji razvodnjavaju osnovnu
temu koju treba da pokrene Fedorova smrt – zašto u Srbiji postoje
siledžijske grupe kojima je dozvoljeno da dele pravdu i budu gospodari
života i smrti preko svojih pesnica. Javna je tajna da ti što sebi
tepaju da su obezbeđenje pripadaju navijačko-kriminalno-policijskim
krugovima i da je najam obezbeđenja neka vrsta reketa.
Isto
tako je javna tajna da splavove na tom potezu čuvaju takozvane navijačke
grupe, da Saund “drže” Delije, a obližnji splav Fristajler Grobari.
Prema zvaničnim policijskim podacima osumnjičeni za tuču nisu
registrovani kao navijači ili pripadnici kriminalnih organizacija. Ipak,
ništa ne dokazuje, ali je indikativno, oni su, bar prema saznanjima
Nedeljnika, angažovali “veoma dobre advokate koji inače brane navijače”.
Posle svih spekulacija, kako nam kaže Filip, policija je
utvrdila kako je zaista došlo do tuče. Nije bila umešana nikakva devojka
pripadnika obezbeđenja. Fedor je ušao na splav s dvojicom momaka, od
kojih je jedan odmah “zapao za oko obezbeđenju”. Unutra na splavu je
Milan M, jedan od dvojice u Fedorovom društvu zakačio ramenom pripadnika
obezbeđenja posle čega je došlo do svađe. Obezbeđenje ga je izvelo
ispred splava, gde je počela tuča. Fedor je išao za njiima i s
podignutim rukama povikao: “Nemojte da ga bijete!” Dobio je udarac, pao
na zemlju i to je bio kraj.
“To je sada konačna verzija koja je
potvrđena iz više izvora. Ne znam da li da mi bude drago što on nije
ništa započeo, ili da budem još više tužan što je potpuno besmisleno
nastradao”, kaže Filip. ”
Posle Fedorovog ubistva, policija
je privela dvadesetoricu “čuvara splavova”, od kojih su osamnaestorica
bila sa Saunda, a dvojica “sa strane”. Kako smo saznali, trojicu glavnih
batinaša je Milan M. identifikovao, a policija je utvrdila krivicu još
jednog. Dakle, četvorica od dvadesetorice koji su učestvovali u tuči. Ta
četvorica su bili inspiratori i najagresivniji u iživljavanju nad
nemoćnim mladićima. Policija je ovo delo okarakterisala kao teško
ubistvo. Kad slučaj bude došao na sud, u zavisnosti od umešnosti
advokata odbrane i čvrstine tužilaštva i sudija koji bi mogli da se
susretnu s jakim pritiscima, ovo delo bi moglo da se preinači u smrt u
tuči.
“I do mene sad dolaze razne priče. Mi insistiramo na
najtežim kaznama. Mi, porodica i Fedorovi prijatelji, nećemo odustati,
nećemo dozvoliti da se slučaj zaboravi ili stavi pod tepih. Ne zbog
osvete, nego zato što je to jedini način da Fedorova smrt dobije smisao.
Bio sam šokiran kad su mi u policiji rekli koliko često se ovakva
prebijanja događaju. Fedorov slučaj je poseban samo zato što je završen
smrtnim slučajem, ali to su stotine ovakvih prebijanja o kojima se ćuti.
Niko se ne oglašava, niko neće ni reč da kaže da je to društveni
problem. Voleo bih da se ljudi stave u Fedorove cipele. Da ne posmatraju
ovaj slučaj samo kao vest iz novina, nego kao nešto što se zaista
dešava svuda oko nas i da je to moglo svakom da se dogodi. Ja na to
gledam iz perspektive oca dva muška deteta. Kao neko ko će sutra da
strepi kad mu sinovi budu izlazili uveče ili išli na utakmice ili ko zna
gde. A ja ću morati da im objašnjavam koliko je to opasno i da im
pričam kako je njihov stric nastradao…”, priča Filip.
Filip Čolović je, inače, reditelj na RTS-u, gde snima dokumentarne i igrane filmove.
“Često sada upoređuju smrt mog brata sa slučajem francuskog navijača
Brisa Tatona. Mene je taj slučaj mnogo intrigirao. Nikad nisam razumeo
zašto ti ljudi imaju toliko akumulirane mržnje u sebi, i toliko
agresije. Zašto su tako bahati, zašto se ponašaju kao da im je sve
dozvoljeno. Ja navijam za Partizan. Imao sam ideju da snimim
dokumentarac o ubistvu Brisa Tatona, da između ostalog iskažem trenutak u
kom sam počeo da se stidim što navijam za Partizan. Sada ću morati da
snimim film o svom bratu…”, kaže nam Filip.
Ideja o
dokumentarcu koji bi pružio širu sliku nasilja i mržnje u Srbiji, bio bi
još jedan korak u ovoj “Borbi za Fedora”, kako su je nazvali Fedorovi
prijatelji, koja je na najopštijem nivou u stvari borba za normalnu
Srbiju.
“Ja takve ljude kao što su ti što rade obezbeđenje ne znam.
Pokušavao sam da nađem opravdanje za njih. I u svem tom trudu nisam
uspeo da nađem nijednu olakšavajuću činjenicu. Prosto ne mogu da ih
opravdam. Počevši od načina na koji su ga ubili, uzroka, do njihovih
godina. Oni nisu oni klinci koji ne mogu da se kontrolišu. Pitam se kako
takvi ljudi, sa urođenom mržnjom i agresijom, mogu da rade posao koji
se zove obezbeđenje. Taj neko ko garantuje bezbednost treba da postoji
zbog njih. Kako vreme prolazi, stiže me saznanje koliko je kod nas život
jeftin. To je tako porazno. A mi stalno govorimo da smo po splavovima
najpoznatiji. To je ironija”, priča Filip.
Ubistvo Fedora
Frimermana nije, dakle, samo incidentan slučaj koji će se rešiti samo
sudskim presudama. Ovaj slučaj na više nivoa pokazuje gde se nalazi naše
društvo. Dok je tuča trajala, nije zabeležen nijedan poziv u policiju.
Niko od prisutnih nije reagovao. To je ono što – kaže nam Filip –
najviše boli. U toj priči o obezbeđenjima splavova i navijačima, u
njihovoj bahatosti u kojoj neko bez ikakvog razloga izgubi glavu, vidi
se kako okruženi agresijom i mržnjom živimo. Ako je moguće da
dvadesetorica siledžija tuku jednog momka, a da niko na to ne reaguje,
to pokazuje kakvo smo beznadežno i malodušno društvo postali.
Pričam Filipu za slučaj na istom tom splavu Saund kojem sam
prisustvovao, kad je obezbeđenje reagovalo na jednu tuču tako što se
obrušilo na jednog od učesnika jureći i udarajući ga po celom splavu dok
su oko njih gosti padali kao domine. Muzika je stala, a iz svakog
separea bleštali su blicevi s mobilnih telefona nafrakanih devojčica u
visokim štiklama i kratkim suknjama koje su s osmehom snimali
gladijatorski užitak koji im je ponuđen. U kulturi splavova, izgleda,
vidi se srozavanje društva koje je gladno krvi.
“Kako su oni
postali toliko jaki? Zašto smo toliko zaplašeni? Pametni ljudi su se
sklonili od budala. Verujem, kad bi svi koji su za normalan život ustali
zajedno, da bismo imali snage da im se suprostavimo. Da su to veče
ljudi vikali, možda ne bi Fedora tukli do smrti. To ne možemo da znamo,
ali da je bar neko nešto pokušao. Najgore je što smo počeli da na sve te
pojave reagujemo kao da su normalne. Fedorova majka kaže da ga je ubila
Srbija. Jer, na njegovom slučaju vide se sve stvari koje opterećuju
naše društvo. On je imao problem da nađe posao, iako ima završen
fakultet. Da je imao posao, ne bi bio s tim ljudima celu noć. O tome
sada razmišljamo. Da živimo u normalnoj zemlji, tim ljudima ne bi palo
na pamet da ga udare. Da je neko odmah pozvao policiju, možda bi se tuča
na vreme prekinula. Zato nam je važno da se istakne da porodica vidi
jedino legalan put preko sudova za neku našu satisfakciju. Ali, to nema
veze s nama. Mi tražimo smisao u Fedorovoj smrti. Insistiranje na
najtežim kaznama je upravo iz tog razloga. Kao neka vrsta prevencije. Da
neki nabildovani čuvar splava zna da, ako udari nekog, može da završi
na robiji. Nisam idealista, znam da je nemoguće napraviti sistem u kome
se ovakve stvari nikad neće događati. Ali, ako jedan život ovako
spasemo, nešto smo uradili”, kaže Filip.
Posebno licemerje
iskazao je menadžment splava Saund koji iz pijeteta nije radio do kraja
meseca. Cela četiri dana. Saund se “prao” činjenicom da tuča nije bila
na prostoru splava uz još neke – pomena nevredne – ograde od tragičnog
slučaja. Ako je nekom stalo do pijeteta nevinoj žrtvi, onda bi sve
splavove na tom potezu trebalo izmestiti kako se ne bi pravile žurke na
mestu gde je neko na ovaj način stradao.
U medijima je
pokrenuta tema o zakonu o privatnom obezbeđenju koje se donosi od 2003.
godine, ali nikako da se donese. I kao i svaki put kad se nešto ovako
desi, o tome se priča dva-tri dana, i onda svane novi dan. A priča o
zakonu čeka neki novi incident. Ili neko novo ubistvo.
Nijedna državna institucija nije reagovala
na slučaj ispred Saunda, iako je fenomenološki istovetan sa slučajem
Brisa Tatona, ostavljajući gorak utisak da je naš građanin manje vredan
od stranca.
Kad je ogranizovano paljenje sveća na mestu
pogibije, bilo je više od dvesta prisutnih koji su dostojanstveno odali
poštu umrlom prijatelju. Filip je tada pomenuo borbu za Fedora.
Fedoru će podići spomen-ploču na sportskom centru Olimp, tamo gde je
odrastao. Organizovaće se i memorijalni turniri u njegovu čast. Porodica
i prijatelji će u narednom periodu pokrenuti niz inicijativa kako se
ovaj slučaj ne bi zaboravio i kako bi se izvršio pritisak javnosti da se
ne dozvoli opstrukcija procesa.
“To je jedini način da sve ovo
dobije smisao. Fedorovi prijatelji su me vrlo prijatno iznenadili kako
su se brzo organizovali. Sve ovo mi ne bismo mogli sami. Zato bih voleo
da se uključi što više ljudi koji ga nisu poznavali. Da sve ovo
prevaziđe samo jedan slučaj nasilja, da postane opšta borba za normalno
društvo. To će biti Fedorova pobeda.”
Nedeljnik