Baš me briga i za ugled zemlje i za inostranstvo, za šengen vize i izveštaj Evropske komisije. To su sve posledice, a ne uzroci. Dosta mi je te provincijalne jukstapozicije nekoga ko uporno veruje da je večito u centru pažnje čitavog sveta i da je jedino važno da se problem ne vidi, da se „ne obrukamo”. Važno je da izgleda da tragamo za Mladićem, a ne stvarno da za njim tragamo. Važno je da deluje da želimo evropske integracije, a ne da nešto ozbiljno tim povodom i uradimo. Važno je da MMF pomisli da ulazimo u reforme, a ne pada nam na pamet da ih stvarno i sprovodimo.
Večita malograđanska priča o sakrivanju prljavog veša, najgore što može da se čoveku zameri, je da „ruži sliku Srbije u svetu”.
Prvo, „svet” baš briga za Srbiju, najmanje onoliko koliko Srbiju zapravo baš briga za svet. Drugo, u svim za Srbiju važnim evropskim institucijama, ne sede mutavi i slepi ljudi, naivne budale, što čekaju da im mi odavde podvalimo sliku stvarnosti. Treće, a ne manje bitno, gaće se peru, a ne kriju. To da li ih svet vidi ili ne, ni na koji način ne utiče na štroku istih.
Razumem potrebu da ljudi pokažu svoje emocije, iako mi javno prikazivanje tuge izaziva nelagodu. Ali nemam razumevanja za odsustvo besa, ljutnje i konkretnih zahteva. Šta znači ruža i sveća u rukama onih koji su na vlasti? Njihov posao i njihova odgovornost nije da plaču sa građanima, već da građane zaštite.
I mi, koliko puta treba da idemo i palimo sveće na nekom beogradskom pločniku, da bi nam sinulo da je ta smrt mogla da se spreči i da je, zbog toga što nije sprečena, neko i odgovoran? To što je nekoliko „huligana” pohapšeno, to je ništa, to je prašina u očima. Prvo da vidim da budu i ozbiljno procesuirani, pa da kažem šta mislim o tome.
Osim toga, zanima me i koji policajci su bili odgovorni za taj deo grada, te inače napete večeri? Koji je službenik MUP-a bio ulicu pored, gde je bio i šta je radio, što nije stigao na početak, nego na kraj tuče? Postoji li odgovornost, ako ništa drugo, onda za nesposobnost organa bezbednosti?
Počev od tog na ulici, preko onoga što mu naređenja izdaje, pa sve do onoga koji vodi politiku tog ministarstva? Ukratko, nije ova tragedija slučajni požar, ona je mogla i morala biti sprečena i izvršioci ubistva su poslednji važni u čitavom ovom lancu.
Ovo nije nikakva „kapitulacija države”, ovo je pobeda države, onakve nakazne kakva ona u ovom trenutku jeste, nad svim njenim građanima.
Ovo nije nikakav sportski huliganizam, ti izvršioci zločina su samo sticajem okolnosti regrutovani među bezumnim budalama što se valjaju po stadionima. To što vlast svaljuje odgovornost na navijačke grupe, ponovo je samo bacanje prašine u oči. Pa građani, kad već plačete, treba da znate zbog čega vam suze teku. Zamagljuju vam pogled, na isti onaj način na koji se oduvek pokušava podvaliti „inostranstvu”. Da ljudi pomisle da će krivci biti kažnjeni, dok pravi krivci sede u vlasti.
Osim toga, s kojim pravom se država obrušava na navijače, kada u upravama sportskih klubova sede ministri, zajedno sa tim navijačima? Baš onih sportskih društava sa čijim čelnicima se ista ta policija i ta ista vlast spektakularno obračunava medijskim hapšenjima i mutavim puštanjima na slobodu.
Mi smo paramilitarna zemlja, koja glumi da ima civilnu vladu, navijači su najamnici, profesionalni vojnici. To što uglavnom ne nose uniformu, ne znači da nisu pripadnici jedne složene i komplikovane hijerarhije, koja doseže do samih vrhova vlasti. I sad će ta vlast da se isplače sa građanima, pripreti degenericima sa stadiona, upre prstom u dve tri paraintelektualne desničarske skupine i tako da reši problem?
A istovremeno će da nastavi da podrgeva sportsko-patriotski trans svaki put kada bilo koji profesionalni sportista postigne bilo kakav uspeh. I umesto da ulaže u budućnost sporta, decu koja treniraju u očajnim uslovima ili jednostavno opštu fizičku kulturu, borbu protiv ravnih tabana i krive kičme, ovde država ulaže u one već bogate i uspešne, zatim i pre svega u večeri za odvaljivanje, histerično klicanje „koliko smo jaki”, svaki put kada neko, na primer, osvoji – srebro.
Ja sport ne pratim, nego ga naporno treniram. Nikad mi ne bi palo na pamet da organizujem doček profesionalnih sportista na centralnom gradskom trgu, u atmosferi u kojoj neke devojke, koje su netom pre toga felacijom platile vožnju do centra, pa od kusura kupile pljesak, onda se zakačile na gvozdene bankine, prevalile u struku i isplivale iz wanderbra, vrište u transu imena bogatih muškaraca, i to je kao sport?
Ili potpuno obeznanjenih momaka, kojima nikad na pamet ne bi palo koliko rada i odricanja je potrebno za bilo kakav uspeh, pa i kad juriš loptu, koji urlaju ime Srbije, kao da je Srbija pevačica, a ne geografski pojam i u transu mogu da polupaju sve, samo da pokažu ono isto, koliko smo – „mnogo jaki!”.
Iako poštujem plemenite napore ljudi koji su izašli da upale sveću Brisu Tatonu, zanima me šta će sada, kad su se isplakali, dalje na tu temu da urade? U stvari, zanima me šta su i samim tim šetanjem uopšte mislili da su uradili? Šta ima ministri i narodni poslanici da se patetično umuvavaju u masu studenata, koja, ajde i to da kažem, nije baš došla u nekom zavidnom broju, više ih je bilo na Beer Festu, Guču da ne spominjem, nego što ih je bilo juče.
Šta će gradonačelnik među njima? Protiv koga i protiv čega on protestuje? Zašto šef parlamentarne stranke, koja je deo te beogradske vlasti, šeta sa studentima, umesto da tim studentima odgovara na pitanja? Znate zašto, jer mu pitanja niko ni ne postavlja.
I šta će građani, dakle, dalje da urade? Da traže od svojih poslanika postavljanje pitanja odgovornosti u parlamentu, temeljnu reformu policije i pravosuđa, da pažljivo prate šta će dalje biti sa uhapšenima, kada će početi sudski proces, koliko će trajati i kako će ozbiljno biti vođen?
Nešto ne verujem.
Jednostavno, ne verujem da će se, već petnaest dana od danas, iko više interesovati za ovaj događaj. Pa i svi oni, koji su iskreno zaplakali, polažući cveće na pločnik, tamo gde su momku smrskali lobanju, a posebno ne one stranke koje bi morale biti savest vlasti, a koje misle da su svoju dužnost obavile paljenjem sveće, izdavanjem vehementnog saopštenja, polaganjem cveća na mesto zločina, pa pošle da vide pošto košta beogradski sajam.
I niko ih, na njihovu pravu obavezu, više neće podsećati.
U senci ovih događaja, ljudima je verovatno promakla još jedna užasna vest. Neko je pokušao da ukrade par kengura iz zoološkog vrta, verovatno za dekoraciju bašte, supe ili zida nekog milijardera, mada sam sklona da poverujem u teoriju kako je to umobolna osveta za presudu protiv još jednog „sportskog” nasilnika, oca teniserke Jelene Dokić, kome je, zbog pretnji za ubistvo australijskoj ambasadorki, prošle nedelje potvrđena kazna zatvora.
Akcija je pošla naopako, jedan kengur je pobegao, drugi je odmah izvršio samoubistvo udarcima u glavu svoje betonske ćelije. Odbeglog kengura je jedna žena ubrzo zatim pregazila kolima, ubila na mestu. Žena je, po svedočenju očevidaca, izašla iz kola i silno se čudila otkud kengur na Dorćolu, u blizini ZOO vrta, a odmah zatim sela u svoja kola i pobegla sa lica mesta.
Možda je, da se ne ogrešim o ženu, stvarno mnogo žurila. Da upali sveću onom jadnom momku, što je dušu ispustio misleći da je Beograd svet.
Preuzeto sa www.pescanik.net.