Jovana
Kolarić je istraživačica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda.
„Istorijska istraživanja svakako idu mnogo
šire od sudskih procesa i svakako da je moguće baviti se i kontekstom koji je
omogućio sistem u kom su počinjeni brojni zločini, pa i genocid“ – ističe
Kolarić u razgovoru za BUKA magazin.
Šta je cilj
manipulacija kolektivnom odgovornošću i kolektivnom krivicom za genocid u
Srebrenici?
Cilj takve manipulacije je relativizacija
sudski utvrđenih činjenica. Cilj je da u konačnici dođemo do zaključka da ne
mogu svi biti krivi, odnosno da ukoliko su krivi posledično niko nije kriv, pa
na kraju ni oni koji su osuđeni za genocid u Srebrenici. Takvom manipulacijom
se onemogućava razgovor o činjenicama, o politikama koje su zločin pripremale i
podržavale, onemogućava se suočavanje sa odgovornošću za takve politike. Tom
manipulacijom se štiti sistem koji je dozvolio i podržavao taj zločin. Ako priznanje
genocida u Srebrenici definišete kao ugrožavajuće po društvo, preciznije –
naciju – jer to je kategorija kojom barata politička elita, onda je poricanje
tog zločina dužnost. Cilj je da se politička odbrana sistema pokaže kao
nekakava volja naroda, a ne jasna politička agenda.
Je li moguće
očekivati da se građanstvo odupre toj manipulaciji?
To je veoma teško kada ne postoji prostor
za drugi i drugačiji glas, kada više nemate javnost koja govori jezikom
činjenica, kada su mediji samo neko ko reprodukuje politički konstruisan
narativ o ugroženosti nacije. Svakako ne mislim da je to nemoguće posebno
imajući u vidu dostupnost strahovito puno činjenica o Srebrenici, ali sve to
zahteva kritičko promišljanje u sistemu koji ulaže strašno mnogo resursa u to
da vas ubedi u suprotno.
Mogu li se
imenovati naredbodavci i sprovodioci svih faza genocida kao odgovorni?
Istorijska istraživanja svakako idu mnogo
šire od sudskih procesa i svakako da je moguće baviti se i kontekstom koji je
omogućio sistem u kom su počinjeni brojni zločini, pa i genocid. Istraživanja
pogubnih etnonacionalističkih politika svakako mogu da nam daju neke odgovore,
ali mislim da je važno da se, kada govorimo o genocidu u Srebrenici, držimo
činjenica koje je utvrdio sud koji ga je pravno kvalifikovao upravo tako s
jasnim argumentima zašto je tako.
Da li
vjerujete u mogućnosti lustracije u društvu?
Načelno naravno, ali moramo da imamo u
vidu protok vremena koji čini svoje. Ako se pitanje odnosi na ovo konkretno
društvo – Srbija je imala zakon o lustraciji koji nikada nije primenila. To
nije činila ni vlast koja je donela taj zakon, niti kasnije za svih deset
godina važenja tog zakona. Danas su u Srbiji lica osuđena za ratne zločine deo
političkog establišmenta, deo javnog života, afirmisani su kao ugledni
analitičari, tako da je gotovo nemoguće zamisliti situaciju u kojoj će iko,
izuzev civilnog sektora, zahtevati njihovo uklanjanje iz javnog života.
Je li
nemogućnost za taj postupak kreirala spora, neefikasna sudska praksa?
Nije. Lustracija ili vetting i sudska
praksa mogu da budu paralelni procesi. Ako pod efikasnom sudskom praksom
podrazumevate da na kraju imamo presudu za ratni zločin, onda možemo na primeru
odnosa prema presudama Haškog tribunala da vidimo da jedan proces ne uslovljava
drugi. Nebojša Pavković sedi i dalje u zatvoru pa uspeva da bude deo javnog
života vrlo često. Vladimiru Lazareviću, Nikoli Šainoviću, Veselinu
Šljivančaninu, Vojislavu Šešelju su izrečene presude pa one nisu dovele do toga
da oni budu uklonjeni iz javnog života, nego su one politički
kontekstualizovane na takav način da su ti ljudi upravo zbog toga za šta im je
suđeno poželjni u javnom prostoru.
Šta danas
mora uključivati borba za solidarnu, odgovornu politiku pamćenja i kulturu
sjećanja?
Mora pre svega uključivati poštovanje za
žrtve. Uvažavanje i dostojanstveno pamćenje svih žrtava oružanih sukoba na
prostoru bivše Jugoslavije je preduslov za izgradnju kulture sećanja. Priznanje
patnji drugog je osnov izgradnje društva empatije i solidarnosti.