Foto: Nova.rs
Za Jovana Pavlovića možda ste čuli kao za „srpskog harmonikaša koji je svirao na venčanju norveške princeze“. Možda su vam pažnju privukli otkačeni Norvežani koji pevaju srpske dečije pesmice – Svartlamon hardkor postao je svetski poznat s obradama pesama „Zakleo se bumbar (Zum zum)“ i „Deda Mraze“. Ipak, Jovan Pavlović će večeras tek imati svoj prvi solo koncert u rodnom Beogradu – od 20 sati u UK Parobrod predstaviće aktuelni album “Life on Accordion” koji je već privukao puno pažnje u svetskim muzičkim krugovima. Ulaz je besplatan, a čak i za one koji nikad nisu razmišljali o harmonici kao džez instrumentu, ovaj koncert bi mogao da bude uzbudljivo iskustvo, prenosi Nova.rs
Posebno uz Jovanovu priču.
Naime, muzičar i kompozitor koji važi za jednog od najpoznatijih akordeonista današnjice na svetskom nivou, svoj put ka takvom statusu započeo je nesrećnih devedesetih, upravo iz Beograda. Tad je, sa 18 godina, uspeo da nastavi muzičko obrazovanje u Norveškoj, na akademiji za klasičnu harmoniku.
„Nisam planirao da ostanem tamo, nisam ništa planirao. Imao sam sreću da su moji pokojni roditelji shvatili da ja treba da odem odavde prvenstveno da bih nastavio studije, ali je već počelo da bude jako loše… Ja sam otišao prvi put 1993. na prijemni, a 1994. počeo da studiram. Bilo je jako teško. Aerodrom je bio zatvoren, pa sam busom išao do Budimpešte. Nije bilo novca, pa su sankcije bile… Stvarno je bilo jako teško“, prisetio se Pavlović nedavno u podcastu „Život na srpskom“.
Dobro se seća i kako je već tad bio svestan da je to njegova prilika.
„Imao sam tu jednu šansu. To je ono što ja pokušavam da objasnim Norvežanima je da je mnogo drugačije kad se rodiš u Norveškoj… Ja poznajem puno ljudi koji su studirali nešto do dvadesete, pa onda promenili, pa probali nešto treće. Kao Norvežanin ti imaš mnogo šansi u životu, nikad nećeš biti gladan, nikad nećeš biti izbačen na ulicu. Ali u Srbiji je, bar u to vreme, bilo ono: Ti imaš tu jednu šansu – ili je iskoristi, ili se kaj do kraja života. Tako da sam ja bio zainaćen da završim tu školu. Čak sam želeo da uđem na džez odsek i konkurisao sam dva, tri puta i nisu me primili. Onda sam rekao ok, neću više da konkurišem, ja ću da guram svoj fazon… I deset godina kasnije mi zvoni telefon, bio je to dekan sa džez konzervatorijuma, isti koji je bio u žiriju, koji me je pozvao da predajem na tom džez konzervatorijumu. To mi je bila neka satisfakcija“, priznaje.
U međuvremenu, svoje muzičko umeće nadograđuje komponovanjem, aranžiranjem i produciranjem muzike za mnoge sastave, među kojima su i Trondhajmski simfonijski i džez orkestar, Trondheim solists, kao i bend Norveške vojske, gde je nastupao kao solista i predstavljao Norvešku na mnogim svetskim festivalima. Sarađivao je sa mnogim internacionalnim džez i folk umetnicima kao što su Marius Neset (NOR), Bojan Zulfikarpašić (SER/FRA), Ivo Papazov (BUL) i Stijan Karstensen (NOR). Jovan je u Norveskoj proglašen i za umetnika godine, a novembra 2020. uručena mu je i prestižna norveška nagrade za kulturu „Umetnik grada Trondhajma“.
U Trondhajmu i danas živi, svira i predaje, a otkriva nam i kako izgleda živeti u jednoj od „najsrećnijih zemalja na svetu“.
„Ja sam bio mnogo mlad kad sam otišao, sa 18, i naravno da je to bio veliki šok i trebalo mi je nekoliko godina da shvatim gde sam. Posle izvesnog vremena sam shvatio da ću tamo ostati da živim. Ali, da se razumemo, Norveška nije najsrećnija zemlja na svetu, nije novac taj koji čini ljude srećnim. Činjenica je da ljudi dobro stoje ekonomski, da je jedna stabilna zemlja gde možeš da planiraš budućnost, međutim, naravno da ima mnogo drugih mana. Šest meseci je mrak, šest meseci dan. Kažu navikneš se vremenom, ali ja primećujem da mi je sve teže“, kaže Jovan.
„Postoji veliki procenat ljudi koji padaju u depresiju zbog mraka, što je normalno… Ali meni je najvažnije da tokom tog perioda imam previše posla. Jer ako si stalno u nekoj gužvi, frci, radiš neke projekte, onda to prođe i ima nekog smisla. Međutim, ako samo sediš kod kuće, uopšte nije mala stvar. Dok je drugi deo takođe, od maja kad krenu bele noći, ljudi imaju problema da spavaju. Svetlo je svuda, moraš da napraviš onaj pravi veštački mrak da bi mogao da spavaš. Sećam se, imali smo neku svirku, i sedeli smo unutra i oko pola dva izlazimo iz kafića i ja moram da stavim naočare za sunce… Ali preživi se, i živi se. Doduše, ja imam sreću što puno putujem“, objašnjava.