Postoji pregršt načina da odgovorite na mučnu životnu apsurdnost i klate se, kako to opet Kami definiše, između surovog racionalizma i bajkovitog iracionalizma. Politička apsurdnost sasvim je drugačiji pojavni oblik i tek je sastavni činilac životne, a pojavljuje se dovoljno često izazivajući gnjavažu, oguglalost i usred učestalosti vrlo malo nas potrese. Katkad ona poput bujice preplavi vaše živce i oni postanu još napetiji, ali po pravilu sve se skonča sa uzdasima ili u najgorem slučaju psovkama.
Tako i mene zadesiše hrvatski predsednički izbori. Utonuo sam u svakodnevne životne radnje ali odmah se prenuh iz učmalosti obradovanog lica zbog saznanja da sam ja, hrvatski glasač, u mogućnosti svoj dragoceni glas poveriti jednom od kandidata. Apsurd mog položaja je u tome što sam ja jedan legalni hrvatski glasač iako sam u toj Hrvatskoj samo rođen, koju godinu obitavao, a to je toliko malo da me nisu stigle proterati oluje i bljesci. Sićušna beba u paketu je uz svoje roditelje dragovoljno zdimila tražeći srećnije nebo našavši ga u olovnoj Bosni u koju se zaljubismo opijajući se poraženim i probojnim mirisima poluorijenta utkanog na bosanko-hercegovački duh otpora, vremenom potpuno sludeli. E, sad tog mališu rođenog u praskozorje istorijskog uspeha – stvaranje nezavisne države Hrvatske, pozivaju tamošnji vladajući overenim zakonskim odredbama da iskoristi svoje glasačko pravo. Mališa je odveć zagrizao u bosanski kabadahijski način života i nadrealistički mu se čini ponuđeno jer s Hrvatskom je povezan tek ljutnjom što je narod kojem pripada u konačnici bestijalno prognan, a među prognanicima su i mališini rođaci. Dobro, da ne budem tek anahrono zlopamtilo, na današnju Hrvatsku gledam susedski kao na omalenu susednu državu normalnu onoliko koliko može biti normalna zemlja kojoj je sused Bosna i Hercegovina. Priznajem i da je daleko naprednija od tačke sveta po kojoj ja tapkam gde je najveći ćeif neprevaziđeno duševno zadovoljstvo – klopanje omiljene masne pite prilepljene u umotani papir. Ako nadalje analiziram zadešeni apsurd otkriću vam da ja nisam ni Hrvat iz virtuelne Herceg-Bosne, zapet kao strela da glas podarim desnici, a čujem da su i oni odozdo izgubili žar zvanu glasanje na izborima susedne države.
Moj apsurd je vrlo apsurdan. Uredni građanin Bosne i Hercegovine sa dvojnim državljanstvom i neupitnim prebivalištem u BiH poziva se da odlučuje u tuđim prilikama i formiranju tamošnje političke volje. Oberučke prihvatih poziv. A nisam ja i bez hrvatske naobrazbe! Povremeno gledam Hloverku, nekoć sam čitao Nacional i Globus (dok su još iole valjali), nedeljom u dva popodne sam obično ispred kućnog ognjišta televizijskih boja zabeljen u kakvu ćelavu glavu sučelice postavljenu prema političarima, glumcima, pevaljkama i sličnim, i drugačijim.
Tj., apsurd obuzme, osvesti, kaže Kami, životni i pogodi, a mene je moj politički razveselio. Zašto ja, hrvatski glasač i poreski obveznik Bosne i Hercegovine, ne bi glasao namerno se mešajući u tuđe peripetije mada nisam ni onaj hrvatski hercegovački zapećak koji je osnovao Tuđman radi uterivanja ovaca u HDZ stado? Stalno se smejuljeći odlučih da nastupim humoristički ozbiljno, odnosno ja, ponosni (sad sam i to) hrvatski glasač, izaći ću u svečanu nedelju na izbore i luđački ću raskeziti zube blesavim poluinstitucijama sa prostora bivše jedinstvene domovine. Novohrvatskim poluinstitucijama jer im potpuni tuđin dira glasačke listiće i koliku god da taj komšija ima naobrazbu ono iskustveno kod njega je posredno, i to putem šarene medijske laže teško raznatljive među svim tim Hloverkama, Stankovićima, Jergovićima… Bh institucijama jer sam politički zainteresovan građanin mlađe živote dobe bez ijednog upisanog izlaska na izbore, a zakoračio sam u punoletsvo i sad ću se upustiti u avanturu glasanje po susednim zemljama. Bar ću postati neki građanin što glasa na hrvatskim izborima sa kojom je nekakvim vezama povezan, i ma koliko one ne zaslužuju moj glas u ruci prema rupi glasačke kutije ja, hrvatski glasač, izaći ću obodren uvek jakim balkanskim prkosom.
Na domaćem terenu ostaću u čamotinji apstinencije. Poput viteza drugde ću pomagati dobre ljude vođen altruističkim pobudama. Moj jedan drug reče kako tačno zna čije bi ime zaokružio a čije prekrižio da je hrvatski građanin. Isto sam pomislio prateći srpske izbore. U zemlji masnih pita koje ćeifim znam samo one koje bih prekrižio. Naposletku bih da se zahvalim hrvatskom pozitivnom zakonodavstvu što mi je omogućilo užitak biranja s obzirom da mi taj gušt još podugo neće omogućiti sopstvena zemlja na koju samo siktim jer svojim rečnikom arhaizama i vulgarizama svi odozgo, sa liste potencijalno izabranih, sikte na nas odozdo ubijajući krhku glasačku volju.
No, ja, hrvatski glasač sad sam nešto sasvim drugo. Nasmejano lice koje tera šegu sa apsurdom spremno da potpomogne kandidata poput Vesne Pusić. Zašto baš ta teta? Zato što je vanredni izuzetak, dah sazrele političke kulture duboko usamljene na ovom tlu. U predstojećem drugom krugu biće mnoge teže odlučiti se. Nije da me pogađa, ali kad već sudelujem, hajde da i pomognem.
Sve ovo napisah čisto da opišem sižofreni ambijent čemernog bh omladinca željnog biranja, te se eto zaputih i u tuđinu ne bi li osetio kako je to glasati. Sebi više ličim na skeč junaka kojekakve parodije spremnog da glasa, makar i u najčudnijim okolnostima, a neizostavan je i moj kihotovski element. Uobražavam da sam ja, hrvatski glasač, priznaćete vrlo neobičnog profila, reinkarnacija nepostojećeg jugoslovenskog glasača upetljanog u razmišljanja koji kandidat je najbolji za popravljanje odnosa u regionu. Misionarski vođen tom mišlju biraću socijaldemokratskog predstavnika. Ne poričem bljutav ukus u ustima dok pišem reč socijalde…, jer ta slabašna levičarska ideja nije vredna rastakanja i spominjanja, a zapravo izrodila je oba pretendenta u završnici. Bandićevo ime olovka u mojim rukama ipak može samo išarati jer zagrebački gradonačelnik suviše u sebi ima berluskonijevskog. U ovdašnjim okvirima rečeno, ima nečeg suviše dodikovskog. Obojici prigovaram sadržajnu prazninu (kao njihovoj do juče zajedničkoj partiji), ali jedan je još i naporni medijski agresivac savremenih spasiteljskih manira u čiji šarm, da zlo bude gore, mnogi veruju.
I na samom kraju, novi hrvatski predsednik olakšan je u tome što ne može biti gori od S.M., možda poslednjeg jugoslovenskog političara obučenog u razne odore sa nakanom da postane važan u međunarodnim okvirima. To je pokušao jedared isto S.M., ali srpski. Uspeo, ali igrajući najgoru rolu. Hrvatski S.M. izuzetno je upro u vesele političke snove (npr.: biti visoki predstavnik za BiH) u čije ostvarenje sumnjam (zamislite: S.M. internacionalni karijerista). Ali, ko zna, nepredvidivi su ti ljudi sa inicijalima S.M. Juče komunista, sutra ustaša, juče levičar, sutra nacionalni mesija, juče samo predsednik, sutra faktor mira na Balkanu za zapad, prekosutra balkanski kasapin za istu stranu sveta.