Na izborima 17. decembra građanke i građani Republike Srbije biraće republičku, pokrajinsku i lokalnu vlast u više od 60 gradova i opština.
Izbori su raspisani prema zahtjevu dijela opozicije, nakon što je i taj zahtjev artikulisan na protestima „Srbija protiv nasilja“.
Deseti po redu vanredni parlamentarni izbori od 1990. godine raspisani su prema odluci Aleksandra Vučića, predsjednika Republike Srbije. Istovremeno je raspuštena i Narodna skupština Republike Srbije.
Republička izborna komisija (RIK) saopštila je da je na izborima kandidovano 18 izbornih lista sa ukupno 2.817 kandidata.
Prema procjeni organizacije Transparentnost Srbija izbori bi mogli koštati 25 miliona evra.
Mirotvorci i demokrate...
Da li je osvajanje vlasti jedini način da se bavimo problemima poput nasilja, bezbjednosti, rata? – pita se Branka Ćurčić iz Grupe za konceptualnu politiku.
„Posledica toga je situacija da je bilo koji drugi mogući politički prostor delegitimizovan“ – kaže Ćurčić.
Slika tog stanja je, opisuje Ćurčić, usamljenost roditelja ubijene djece u majskim masakrima čijim problemima se jedino bavi po koja organizacija civilnog društva i po koji medij.
„Ukoliko su oni napušteni u političkom smislu, a pri tome neorganizovani, šta mogu da očekuju ostali građani Srbije?“ – kaže Ćurčić.
Ćurčić smatra da su građani isključeni iz procesa donošenja političkih odluka i da ih čak ni opozicija ne uključuje u mjeri koja bi prevazilazila okvire predizborne kampanje i glasanja na izborima. Krucijalna pitanja koja bi morala biti tema identifikacije i mapiranja problema ostavljena su po strani, ocjenjuje Ćurčić.
„Generalni utisak je da je proces rastakanja Vučićevog režima započeo, a čak možemo očekivati da će tokom narednog perioda silaska sa vlasti u izvesnoj meri demokratizovati svoju politiku. Možda ne baš u smislu suočavanja sa ratnom prošlošću u kojoj je bio istaknuti akter. Ali po pitanju Kosova i onoga što se smatra normalizacijom odnosa, po svemu sudeći možemo očekivati usaglašavanje sa evropskom politikom, odnosno diplomatijom priznanja, što je poseban politički problem za građane Srbije“ – kaže Ćurčić.
To se neće desiti jasnom mirovnom politikom izgradnje dobrosusjedskih odnosa, već manipulacijom konstruktivnom dvosmislenošću i normalizacijom odnosa, upozorava Ćurčić.
„Svi dobro znaju da to Vučić čini u zamenu za svoju nekažnjivost, a ne zato što je mirotvorac i demokrata. Sve to ima ogromne posledice po demokratske politike na ovim prostorima i po građane koji će ostati u konstantnoj zoni konflikta i u posledicama ratova“ – zaključuje Ćurčić.
Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava kaže da je za budućnost koja će se razlikovati od sadašnjosti ključno da politički akteri kandiduju politike koje će baviti onime što vide kao potencijalne uzorke ili kao okolnosti koje su dovele do tragičnih događaja.
“Političke opcije u Srbije vode dijalog sa svojim biračima, neki manje neki više uspešno tako da u tom smislu sigurna sam da su građani konsultovani na nekom nivou. Moj veći problem što smo depolitizovali politiku pa je ona postala neka tehnikalija koja se oblikuje samo prema onome što pokažu istaživanja javnog mnjenja. Nema vizije, nema otklona od prošlosti, nema ugledanja na one uspešnije od nas već se političke opcije konstantno bave onima koje predstavljaju kao gore. Konkretni nedostatak javnih politika u Srbiji jeste to što predložene javne politike i politički programi stranaka imaju malo razlika među sobom kada govorimo o političkim pitanjima od velike važnosti za Srbiju” – kaže Todorović.
Todorović misli da je 11 godina bilo dovoljno da se javnost i društvo uvjeri da nije moguća i realna konsolidacija široke opozicije Aleksandra Vučića po pitanju zaštite prava marginalizovanih grupa i temama suočavanja s prošlošću.
“Posebno kada govorimo o suočavanju sa prošlošću, taj proces je na institucionalnom nivou unazađen a ljudi i udruženja koja se bave ovim temama su meta napada u javnim nastupima predstavnika institucija gotovo redovno. Institucije Srbije vide proces suočavanja sa prošlošću kao sećanje na zločine koji su počinjeni nad ljudima srpske nacionalnosti i eksploatisanje upravo tih žrtava za sopstvene političke ciljeve na nacionalnom nivou” – zaključuje Todorović, napominjući bitnost etičkog imeperativa vođenja politike koja se neće baviti eksploatacijom žrtava, ni ratnih ni nedavnih tragedija.
Čemu se biračko tijelo može nadati?
Dejan Atanacković, likovni umjetnik i aktivista, smatra da je preduslov za izbore morao biti ispunjavanje zahtjeva protesta koji se direktno odnose na promotere nasilja i institucionalno režimsku podršku nasilju. Na to se obavezala opozicija i kada je protestni zahtjev „iznenadno artikulisan“ u smjeru izbora. Atanacković kaže da je riječ o načinu artikulisanja zahtjeva koji je bio neusklađen sa prethodnim preduslovima, poput obaveznog razdvajanja izbora od ispunjenja zahtjeva.
„Bio sam vrlo skeptičan po tom pitanju, ali me je iskreno ohrabrilo formiranje jedinstvene liste, makar u početku, premda je to bilo jedno prilično mrcvarenje javnosti, hoće-neće, a kada se konačno do te liste došlo, moralo se ipak progutati dosta toga što je, po mom ukusu, ipak daleko od toga čemu se jedan iskreno proevropski glasač mogao nadati“.
Atanacković tvrdi da bi jedini uistinu ubjedljiv plan opozicione grupacije morao sadržati već sada optužni materijal kojim će biti obuhvaćene ključne ličnosti iz vrha „naprednjačke“ vlasti.
„Optužnim materijalom bi morali biti obuhvaćeni svi koji se dovode u vezu sa nerazjašnjenim ubistvima, prikrivanjem saznanja o ubistvima i drugim teškim krivičnim djelima, spregama sa organizovanim kriminalom, finansiranjem terorizma i paravojnih struktura na Kosovu, milonskom korupcijom, zloupotrebama položaja, promovisanjem nasilja i mržnje, izazivanjem opšte ekološke i zdravstvene opasnosti, lukrativnim postupanjem protiv javnog interesa“ – kaže Atanacković.
Lista „Srbija protiv nasilja“ propustila je priliku da artikuliše jasne poruke, da uključi lustraciju koja bi morala da bude lajt motiv kampanje, da se usaglasi po pitanju ključnih bezbjednosnih, teritorijalnih, spoljnopolitičkih orijentacija, priča Atanacković.
“Mnoge se teme ne spominju iz tobože strateških razloga, jer uobičajeno se i u javnosti i unutar stranaka govori hajde prvo da srušimo režim, pa ćemo posle o "težim" temama. Međutim imam utisak da populističko krilo koalicije Srbija protiv nasilja ne nameće sebi nikakve kočnice kad su te sporne teme u pitanju, konkretno pitanje Kosova, pa tako ovih dana vidimo neke vrlo problematične antievropske poruke koje iz tog krila koalicije dolaze. Ona druga strana koja je iskrenije evropska, uglavnom se limitira da kaže "imamo različita mišljenja o nekim stvarima", i to je za moj ukus, kao i uvek, nedovoljno i neubedljivo“ – kaže Atanacković.
Atanacković smatra da je zanemaren uspjeh protesta tokom proljeća i ljeta. Tokom tih protesta, kaže Atanacković, potpuno su marginalizovane stranke takozvane desnice koje su u parlamentu branile Bratislava Gašića i primale ordenja i sablje od strane Ministarstva odbrane za neke nepoznate zasluge.
„Reč je o strankama za koje je i za ove izbore Aleksandar Vučić prikupljao potpise za izborne liste, i koje su sakupljene, naravno, u rekordnom roku. Reč je o ljudima koji su direktni izdanci kulturno-političke žabokrečine devedesetih u kojima Srbija i dalje živi, uz naprednjačko-debeovsku nadogradnju. Od kako su se protesti pretvorili u zahtev za izbore, praktično su te stranke ne samo vraćene u život već se o njima ponovo govori kao nekakvoj relevatnoj opoziciji. Za mene je to jako zabrinjavajuće, jer na nivou republike ta bi saradnja, bojim se, mogla da se dogodi samo definitivnim cepanjem koalicije Srbija protiv nasilja i prelaskom desnog dela te koalicije u neku novu koaliciju "nedavača" Kosova“ – kaže Atanacković.
Suočavanje sa ratnom prošlošću podrazumijeva, između ostalog, suočavanje sa sadašnjošću koju Atanacković opisuje kao „naprednjačku, kriminalnu, populističku, amoralnu i psihotičnu“.
„To je ono što smo iz devedesetih nasledili kao rezultat našeg višedecenijskog nesuočavanja, a bojim se da još mnogi užasi predstoje ako dozvolimo da populističke halucinacije o Kosovu kao integralnom delu Srbije i s time povezane frustracije prežive kao politička poruka i u nekoj narednoj vlasti“ – zaključuje Atanacković.
Srđan Hercigonja iz Beogradskog centra za bezbednosne politike smatra da nema puno rešenja koje nude političke partije a koje se tiču javnih politika. Prema riječima Hercigonje, konkretna rješenja nisu zastupljena u javnom govoru u predizbornoj kampanji.
„Svakako da postoje predlozi javnih politika u okviru programa kandidovanih stranaka I lista, ali one su potpuno stavljene u drugi plan u odnosu na takozvane “krupne”, a za građane dosta apstraktne teme poput korupcije, kriminala i Kosova. Izuzetno nizak nivo medijskih sloboda je jako negativno uticao na kulturu dijaloga u društvu, tako da čak ni debate političkih protivnika ne otkrivaju mnogo o predlozima javnih politika kandidovanih lista“ – smatra Hercigonja.
Situacija je drugačija na lokalnom nivou, jer liste daju konkretne prijedloge za rješavanje problema, ali prije svega onih komunalnih.
„Pre bih rekao da partije reaguju na brojne građanske inicijative koje su se javljale poslednjih meseci I godina, i na osnovu njih formulišu određene predloge javnih politika na lokalnom nivou. Postoje izuzeci od pravila kada je u pitanju uključivanje stanovništva u procese kreiranja javnih politika, ali je to uključivanje građana rezervisano samo za veoma uzak krug političkih pitanja koje nisu od značaja za celokupno građanstvo“ – smatra Hercigonja.
Problemi izbornog mehanizma
Vukosava Crnjanski iz udruženja CRTA opominje da kampanja protiče u znaku neravnopravnosti učesnika izborne trke. Neravnopravnostima je obojena i medijska slika, kaže Crnjanski.
Istraživanje koje je organizovala CRTA pokazuje da čak 81% vremena koje su televizije s nacionalnom frekvencijom opredijelile za unutrašnje i političke teme pripada strankama vlasti.
CRTA je primijetila i preko 700 slučajeva funkcionerske kampanje.
Do sada su iz CRTA-e uputili preko 50 prijava REM-u i Agenciji za sprečavanje korupcije, po pitanju nedozvoljenih aktivnosti stranaka, negativne kampanje i govora mržnje.
„Ne živimo, razume se, od juče u političkoj kulturi u kojoj se birači opredeljuju više prema ličnostima nego prema programima, ali vremenom taj nedostatak postaje sve izraženiji. Mnogo je više govora mržnje i targetiranja protivnika nego razmene argumenata o različitim politikama. Na terenu vidimo i mnogo više „humanitarnog“ rada stranaka, kojima je, očigledno, lakše da jednokratnim gestovima brige potkupljuju birače koji su u nezavidnoj socio-ekonomskoj situaciji nego da se bave razvijanjem politika za suzbijanje siromaštva“ – kaže Crnjanski.
Duga je lista preprouka OEBS-a i ODIHR-a kada je riječ o unapređenju izbornog mehanizma koje nisu ispoštovane, opominje Crnjanski.
„Da je dosledno primenjeno to što je preporučivano sada ne bismo imali problem, na primer, da je Vučić nosilac liste iako nije kandidat. Ne bi bilo ovakve sramote s falsifikovanjem potpisa podrške i ovolike kvazihumanitarne stranačke ofanzive i, na najširem planu, ovolike konfuzije i pomešanosti državnih i partijskih interesa, te ovakvog partijskog zavlačenja ruke u javni džep“ – zaključuje Crnjanski.
Bojan Klačar iz Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID-a) kaže da su prve tri nedjelje kampanje protekle bez značajnih izbornih aktivnosti, sa malo debate o javnim politikama. Kampanja je i dalje relativno mlaka s obzirom na važnost izbora, kaže Klačar.
“Faktički do polovine kampanje nije postojala lista koja je imala pisanu izbornu platformu. I sada taj broj nije veliki i tek je nekoliko lista koje su napisale svoj izborni program” – kaže Klačar, napominjući da su teme konkretnog dijaloga u kampanji orijentisane na promociju lidera.
“Vladajuća stranka diktira ton u kampanji i jedina sprovodi veliku integrisanu kampanju. Ona je u potpunosti personalizovana i Vučić je suvereni komunikator ispred ove liste. Ovo je kampanja u kojoj u prvih desetak dana skoro i da nije bilo političkih spotova i u kojoj su primat preuzele teme koje nisu direktno povezane sa izbornim sadržajem a to je debata o falsifikovanim potpisima i kontroverzama u vezi sa snimkom jednog opozicionog političara. Ovo je i prva kampanja sa značajnijom ulogom Tik Toka” .- kaže Klačar.
CeSID je na stanovištu da, bez odlaganja, treba otvoriti dijalog o sistemskim i koherentnim promjenama u izbornom sistemu i izbornoj administraciji, jer se radi o kontinuiranim i dugotrajućim izazovima.
“Kada je reč o kratkoročnim preporukama, naglasak treba da bude na ulozi medija i nadzornoj funkciji REM-a, obavezi da za privatne emitere važe ista obavezujaća pravila kao i za javne servise, da tužilaštvo deluje proaktivno u kampanjama i da se predupredi mogući pritisak na birače. Preporuke treba da reše probleme u statusu lista nacionalnih manjina, ponašanju javnih funkcionera, kao i da otklone nedostatke u procesu prikupljanja potpisa” – zaključuje Klačar.
