Na
izborima 17. decembra građanke i građani Republike Srbije biraće republičku,
pokrajinsku i lokalnu vlast u više od 60 gradova i opština.
Izbori
su raspisani prema zahtjevu dijela opozicije, nakon što je i taj zahtjev
artikulisan na protestima „Srbija protiv nasilja“.
Deseti
po redu vanredni parlamentarni izbori od 1990. godine raspisani su prema odluci
Aleksandra Vučića, predsjednika Republike Srbije. Istovremeno je raspuštena i
Narodna skupština Republike Srbije.
Republička
izborna komisija (RIK) saopštila je da je na izborima kandidovano 18 izbornih
lista sa ukupno 2.817 kandidata.
Prema
procjeni organizacije Transparentnost Srbija izbori bi mogli koštati 25 miliona
evra.
Mirotvorci i demokrate…
Da li
je osvajanje vlasti jedini način da se bavimo problemima poput nasilja,
bezbjednosti, rata? – pita se Branka Ćurčić iz Grupe za konceptualnu politiku.
„Posledica
toga je situacija da je bilo koji drugi mogući politički prostor
delegitimizovan“ – kaže Ćurčić.
Slika
tog stanja je, opisuje Ćurčić, usamljenost roditelja ubijene djece u majskim
masakrima čijim problemima se jedino bavi po koja organizacija civilnog društva
i po koji medij.
„Ukoliko
su oni napušteni u političkom smislu, a pri tome neorganizovani, šta mogu da
očekuju ostali građani Srbije?“ – kaže Ćurčić.
Ćurčić
smatra da su građani isključeni iz procesa donošenja političkih odluka i da ih
čak ni opozicija ne uključuje u mjeri koja bi prevazilazila okvire predizborne
kampanje i glasanja na izborima. Krucijalna pitanja koja bi morala biti tema identifikacije
i mapiranja problema ostavljena su po strani, ocjenjuje Ćurčić.
„Generalni
utisak je da je proces rastakanja Vučićevog režima započeo, a čak možemo
očekivati da će tokom narednog perioda silaska sa vlasti u izvesnoj meri
demokratizovati svoju politiku. Možda ne baš u smislu suočavanja sa ratnom
prošlošću u kojoj je bio istaknuti akter. Ali po pitanju Kosova i onoga što se
smatra normalizacijom odnosa, po svemu sudeći možemo očekivati usaglašavanje sa
evropskom politikom, odnosno diplomatijom priznanja, što je poseban politički
problem za građane Srbije“ – kaže Ćurčić.
To se
neće desiti jasnom mirovnom politikom izgradnje dobrosusjedskih odnosa, već
manipulacijom konstruktivnom
dvosmislenošću i normalizacijom
odnosa, upozorava Ćurčić.
„Svi
dobro znaju da to Vučić čini u zamenu za svoju nekažnjivost, a ne zato što je
mirotvorac i demokrata. Sve to ima ogromne posledice po demokratske politike na
ovim prostorima i po građane koji će ostati u konstantnoj zoni konflikta i u
posledicama ratova“ – zaključuje Ćurčić.
Sofija
Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava kaže da je za budućnost koja
će se razlikovati od sadašnjosti ključno da politički akteri kandiduju politike
koje će baviti onime što vide kao potencijalne uzorke ili kao okolnosti koje su
dovele do tragičnih događaja.
“Političke opcije u Srbije vode dijalog
sa svojim biračima, neki manje neki više uspešno tako da u tom smislu sigurna
sam da su građani konsultovani na nekom nivou. Moj veći problem što smo
depolitizovali politiku pa je ona postala neka tehnikalija koja se oblikuje
samo prema onome što pokažu istaživanja javnog mnjenja. Nema vizije, nema
otklona od prošlosti, nema ugledanja na one uspešnije od nas već se političke
opcije konstantno bave onima koje predstavljaju kao gore. Konkretni nedostatak
javnih politika u Srbiji jeste to što predložene javne politike i politički
programi stranaka imaju malo razlika među sobom kada govorimo o političkim
pitanjima od velike važnosti za Srbiju” – kaže Todorović.
Todorović misli da je 11 godina bilo
dovoljno da se javnost i društvo uvjeri da nije moguća i realna konsolidacija
široke opozicije Aleksandra Vučića po pitanju zaštite prava marginalizovanih
grupa i temama suočavanja s prošlošću.
“Posebno kada govorimo o suočavanju sa
prošlošću, taj proces je na institucionalnom nivou unazađen a ljudi i udruženja
koja se bave ovim temama su meta napada u javnim nastupima predstavnika
institucija gotovo redovno. Institucije Srbije vide proces suočavanja sa
prošlošću kao sećanje na zločine koji su počinjeni nad ljudima srpske
nacionalnosti i eksploatisanje upravo tih žrtava za sopstvene političke ciljeve
na nacionalnom nivou” – zaključuje Todorović, napominjući bitnost etičkog
imeperativa vođenja politike koja se neće baviti eksploatacijom žrtava, ni
ratnih ni nedavnih tragedija.
Čemu se biračko tijelo može nadati?
Dejan
Atanacković, likovni umjetnik i aktivista, smatra da je preduslov za izbore
morao biti ispunjavanje zahtjeva protesta koji se direktno odnose na promotere nasilja i institucionalno režimsku
podršku nasilju. Na to se obavezala opozicija i kada je protestni zahtjev „iznenadno
artikulisan“ u smjeru izbora. Atanacković kaže da je riječ o načinu
artikulisanja zahtjeva koji je bio neusklađen sa prethodnim preduslovima, poput
obaveznog razdvajanja izbora od ispunjenja zahtjeva.
„Bio
sam vrlo skeptičan po tom pitanju, ali me je iskreno ohrabrilo formiranje
jedinstvene liste, makar u početku, premda je to bilo jedno prilično mrcvarenje
javnosti, hoće-neće, a kada se konačno do te liste došlo, moralo se ipak
progutati dosta toga što je, po mom ukusu, ipak daleko od toga čemu se jedan
iskreno proevropski glasač mogao nadati“.
Atanacković
tvrdi da bi jedini uistinu ubjedljiv plan opozicione grupacije morao sadržati
već sada optužni materijal kojim će biti obuhvaćene ključne ličnosti iz vrha „naprednjačke“
vlasti.
„Optužnim
materijalom bi morali biti obuhvaćeni svi koji se dovode u vezu sa
nerazjašnjenim ubistvima, prikrivanjem saznanja o ubistvima i drugim teškim
krivičnim djelima, spregama sa organizovanim kriminalom, finansiranjem
terorizma i paravojnih struktura na Kosovu, milonskom korupcijom, zloupotrebama
položaja, promovisanjem nasilja i mržnje, izazivanjem opšte ekološke i
zdravstvene opasnosti, lukrativnim postupanjem protiv javnog interesa“ – kaže
Atanacković.
Lista
„Srbija protiv nasilja“ propustila je priliku da artikuliše jasne poruke, da
uključi lustraciju koja bi morala da bude lajt motiv kampanje, da se usaglasi
po pitanju ključnih bezbjednosnih, teritorijalnih, spoljnopolitičkih
orijentacija, priča Atanacković.
“Mnoge
se teme ne spominju iz tobože strateških razloga, jer uobičajeno se i u
javnosti i unutar stranaka govori hajde prvo da srušimo režim, pa ćemo posle o
“težim” temama. Međutim imam utisak da populističko krilo koalicije
Srbija protiv nasilja ne nameće sebi nikakve kočnice kad su te sporne teme u
pitanju, konkretno pitanje Kosova, pa tako ovih dana vidimo neke vrlo
problematične antievropske poruke koje iz tog krila koalicije dolaze. Ona druga
strana koja je iskrenije evropska, uglavnom se limitira da kaže “imamo
različita mišljenja o nekim stvarima”, i to je za moj ukus, kao i uvek,
nedovoljno i neubedljivo“ – kaže Atanacković.
Atanacković
smatra da je zanemaren uspjeh protesta tokom proljeća i ljeta. Tokom tih
protesta, kaže Atanacković, potpuno su marginalizovane stranke takozvane
desnice koje su u parlamentu branile Bratislava Gašića i primale ordenja i
sablje od strane Ministarstva odbrane za neke nepoznate zasluge.
„Reč
je o strankama za koje je i za ove izbore Aleksandar Vučić prikupljao potpise
za izborne liste, i koje su sakupljene, naravno, u rekordnom roku. Reč je o
ljudima koji su direktni izdanci kulturno-političke žabokrečine devedesetih u
kojima Srbija i dalje živi, uz naprednjačko-debeovsku nadogradnju. Od kako su
se protesti pretvorili u zahtev za izbore, praktično su te stranke ne samo
vraćene u život već se o njima ponovo govori kao nekakvoj relevatnoj opoziciji.
Za mene je to jako zabrinjavajuće, jer na nivou republike ta bi saradnja, bojim
se, mogla da se dogodi samo definitivnim cepanjem koalicije Srbija protiv
nasilja i prelaskom desnog dela te koalicije u neku novu koaliciju
“nedavača” Kosova“ – kaže Atanacković.
Suočavanje
sa ratnom prošlošću podrazumijeva, između ostalog, suočavanje sa sadašnjošću koju
Atanacković opisuje kao „naprednjačku, kriminalnu, populističku, amoralnu i
psihotičnu“.
„To je
ono što smo iz devedesetih nasledili kao rezultat našeg višedecenijskog
nesuočavanja, a bojim se da još mnogi užasi predstoje ako dozvolimo da
populističke halucinacije o Kosovu kao integralnom delu Srbije i s time
povezane frustracije prežive kao politička poruka i u nekoj narednoj vlasti“ –
zaključuje Atanacković.
Srđan
Hercigonja iz Beogradskog centra za bezbednosne politike smatra da nema puno
rešenja koje nude političke partije a koje se tiču javnih politika. Prema
riječima Hercigonje, konkretna rješenja nisu zastupljena u javnom govoru u
predizbornoj kampanji.
„Svakako
da postoje predlozi javnih politika u okviru programa kandidovanih stranaka I
lista, ali one su potpuno stavljene u drugi plan u odnosu na takozvane “krupne”,
a za građane dosta apstraktne teme poput korupcije, kriminala i Kosova.
Izuzetno nizak nivo medijskih sloboda je jako negativno uticao na kulturu
dijaloga u društvu, tako da čak ni debate političkih protivnika ne otkrivaju
mnogo o predlozima javnih politika kandidovanih lista“ – smatra Hercigonja.
Situacija
je drugačija na lokalnom nivou, jer liste daju konkretne prijedloge za
rješavanje problema, ali prije svega onih komunalnih.
„Pre
bih rekao da partije reaguju na brojne građanske inicijative koje su se
javljale poslednjih meseci I godina, i na osnovu njih formulišu određene
predloge javnih politika na lokalnom nivou. Postoje izuzeci od pravila kada je
u pitanju uključivanje stanovništva u procese kreiranja javnih politika, ali je
to uključivanje građana rezervisano samo za veoma uzak krug političkih pitanja
koje nisu od značaja za celokupno građanstvo“ – smatra Hercigonja.
Problemi izbornog mehanizma
Vukosava
Crnjanski iz udruženja CRTA opominje da kampanja protiče u znaku
neravnopravnosti učesnika izborne trke. Neravnopravnostima je obojena i medijska
slika, kaže Crnjanski.
Istraživanje
koje je organizovala CRTA pokazuje da čak 81% vremena koje su televizije s
nacionalnom frekvencijom opredijelile za unutrašnje i političke teme pripada
strankama vlasti.
CRTA
je primijetila i preko 700 slučajeva funkcionerske kampanje.
Do
sada su iz CRTA-e uputili preko 50 prijava REM-u i Agenciji za sprečavanje
korupcije, po pitanju nedozvoljenih aktivnosti stranaka, negativne kampanje i
govora mržnje.
„Ne
živimo, razume se, od juče u političkoj kulturi u kojoj se birači opredeljuju
više prema ličnostima nego prema programima, ali vremenom taj nedostatak
postaje sve izraženiji. Mnogo je više govora mržnje i targetiranja protivnika
nego razmene argumenata o različitim politikama. Na terenu vidimo i mnogo više
„humanitarnog“ rada stranaka, kojima je, očigledno, lakše da jednokratnim
gestovima brige potkupljuju birače koji su u nezavidnoj socio-ekonomskoj
situaciji nego da se bave razvijanjem politika za suzbijanje siromaštva“ – kaže
Crnjanski.
Duga
je lista preprouka OEBS-a i ODIHR-a kada je riječ o unapređenju izbornog
mehanizma koje nisu ispoštovane, opominje Crnjanski.
„Da
je dosledno primenjeno to što je preporučivano sada ne bismo imali problem, na
primer, da je Vučić nosilac liste iako nije kandidat. Ne bi bilo ovakve sramote
s falsifikovanjem potpisa podrške i ovolike kvazihumanitarne stranačke ofanzive
i, na najširem planu, ovolike konfuzije i pomešanosti državnih i partijskih
interesa, te ovakvog partijskog zavlačenja ruke u javni džep“ – zaključuje
Crnjanski.
Bojan
Klačar iz Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID-a) kaže da su prve tri
nedjelje kampanje protekle bez značajnih izbornih aktivnosti, sa malo debate o
javnim politikama. Kampanja je i dalje relativno mlaka s obzirom na važnost
izbora, kaže Klačar.
“Faktički do polovine kampanje nije
postojala lista koja je imala pisanu izbornu platformu. I sada taj broj nije
veliki i tek je nekoliko lista koje su napisale svoj izborni program” – kaže
Klačar, napominjući da su teme konkretnog dijaloga u kampanji orijentisane na
promociju lidera.
“Vladajuća stranka diktira ton u
kampanji i jedina sprovodi veliku integrisanu kampanju. Ona je u potpunosti
personalizovana i Vučić je suvereni komunikator ispred ove liste. Ovo je
kampanja u kojoj u prvih desetak dana skoro i da nije bilo političkih spotova i
u kojoj su primat preuzele teme koje nisu direktno povezane sa izbornim
sadržajem a to je debata o falsifikovanim potpisima i kontroverzama u vezi sa
snimkom jednog opozicionog političara. Ovo je i prva kampanja sa značajnijom
ulogom Tik Toka” .- kaže Klačar.
CeSID je na stanovištu da, bez
odlaganja, treba otvoriti dijalog o sistemskim i koherentnim promjenama u
izbornom sistemu i izbornoj administraciji, jer se radi o kontinuiranim i
dugotrajućim izazovima.
“Kada je reč o kratkoročnim
preporukama, naglasak treba da bude na ulozi medija i nadzornoj funkciji REM-a,
obavezi da za privatne emitere važe ista obavezujaća pravila kao i za javne
servise, da tužilaštvo deluje proaktivno u kampanjama i da se predupredi mogući
pritisak na birače. Preporuke treba da reše probleme u statusu lista
nacionalnih manjina, ponašanju javnih funkcionera, kao i da otklone nedostatke
u procesu prikupljanja potpisa” – zaključuje Klačar.