Problem sa
finansijama većinski srpskih opština na Kosovu je pre svega neučešće u
prethodnom popisu od pre dvanaest godina. Finansiranje opština sa centralnog
nivoa direktno zavisi od broja stanovnika jedne opštine. Plašim se da se ista
greška ne ponovi i za popis čiji se početak najavljuje za 1. septembar ove
godine.
Isak Vorgučić (Niš,
1970) je direktor Radija „KIM”
u Čaglavici kraj Prištine, suvlasnik i brewmaster u zanatskoj pivari “Pivdžan”
u Gračanici. Sticao je vojno, teološko i novinarsko obrazovanje. Živi u
Gračanici sa suprugom i djecom.
U razgovoru za
BUKA magazin Vorgučić ističe da do sada nije čuo za projekat na Kosovu koji su
zajednički podržale Vlada Srbije i Vlada Kosova. “S obzirom na obostranu
retoriku poslednjih meseci, ne vidim kako bi to bilo moguće” – kaže Vorgučić.
Aktuelna vlada
u Prištini, kaže Vorgučić, deklarativno se zalaže za borbu protiv korupcije,
ali životni standard je i dalje veoma nizak. “Institucije Kosova, umesto da
rade na poboljšanju standarda, više se trenutno bave pokazivanjem mišića na
dominantno srpskom severu, čime pokušavaju da podignu nizak rejting” – ističe
Vorgučić.
Čemu vodi bojkot prethodnih izbora na
sjeveru?
Ne vodi ničemu.
Na neki čudan način, nakon više od dvadeset godina odvojenosti od Srbije i
desetak godina kakvih-takvih funkcionalnih kosovskih institucija na severu, Srbi
su poverovali da sve može da se resetuje, da se vrati na stanje pre 1999.
godine, i da se odjednom nađu izvan Kosova, u Srbiji, sa granicom na reci Ibar.
Zato su i napustili institucije, koje ih, realno, ne žele, i koje koriste sve
svoje mehanizme da im zagorčavaju ionako teške životne uslove.
Bojkot je uspeo
da ih ujedini u protestu takvom stanju, ali nije doneo rešenje. Nova opštinska
rukovodstva je Priština priznala, a međunarodna zajednica se, uz žaljenje zbog
neučestvovanja Srba, složila. Oni već donose odluke koje će ići na štetu
stanovništva, koje ih na te funkcije jednoglasno nije izabralo, a stanovništvo
će sa tim morati da živi. Verovatnije je, stanovništvo od života na Kosovu
odustaje.
Jesu li građani izgubili povjerenje u
zvanične vlasti na lokalnom i višem nivou?
Ako je reč o
kosovskim vlastima, nikada nisu ni imali poverenje, pre svega u one u Prištini.
U svoje predstavnike, trenutno u vidu “Srpske liste”, imali su poverenje samo u
toj meri, u kojoj su ovi uživali podršku vlasti u Srbiji. Međutim, sada imamo,
po prvi put, jedan novi momenat. Građani koji su većinski podržavali i verovali
predsedniku Aleksandru Vučiću, nakon Ohridskog sporazuma su to poverenje
potpuno izgubili. Pre toga je skoro nepopravljivo poljuljano kada ih je u
januaru povukao sa barikada, a sada je definitivno izgubljeno. Samim tim,
potpuno je palo poverenje i u njegove izabranike, predstavnike “Srpske liste”.
Da li nivo lokalne vlasti u opštinama na
sjeveru ima dovoljno finansija za razvoj infrastrukturnih i kapitalnih
projekata? Kako, prema Vašem mišljenju, opštine napreduju na tom planu?
Problem sa
finansijama većinski srpskih opština na Kosovu je pre svega neučešće u
prethodnom popisu od pre dvanaest godina. Naime, finansiranje opština sa
centralnog nivoa direktno zavisi od broja stanovnika jedne opštine, pa je,
recimo, opština Gračanica u kojoj živim, više od decenije dobijala manje
sredstava od potrebnih. Plašim se da se ista greška ne ponovi i za popis čiji
se početak najavljuje za 1. septembar ove godine.
Za aktuelna
rukovodstva na severu, međutim, ne verujem da su kapitalni projekti prioritet.
S obzirom da ona tu nisu voljom naroda, već pre svega Prištine, mislim da će im
prioritet biti da slušaju i sprovode ono što im bude nametala centrala. To se
već vidi na slučaju odluke o otvaranju glavnog mosta na Ibru u Mitrovici, što
je davno najavljena ideja i plan partije Aljbina Kurtija, a ne želja i težnja
stanovnika Južne i Severne Mitrovice.
Da li postoji mogućnost da kapitalne i
infrastrukturne projekte podržavaju aktuelna vlada Srbije i aktuelna vlada
Kosova?
Nisam do sada
čuo za slučaj da su neki projekat na Kosovu zajednički podržale obe vlade, a s
obzirom na obostranu retoriku poslednjih meseci, ne vidim kako bi to bilo
moguće. Sasvim druga stvar je da bi tako nešto bilo potrebno i lekovito za
prevazilaženje problema iz prošlosti, ali svakako ne i dovoljno.
Postoji li svijest Evropske unije i
ostatka međunarodne zajednice o važnosti podrške lokalnim nivoima vlasti?
Lokalne vlasti
na Kosovu imaju veća izvršna ovlašćenja i budžete od, recimo, institucije
predsednika Kosova. To je dobro za razvoj individualnih opština, pa i
predstavnici međunarodne zajednice to prepoznaju, i u direktnim kontaktima sa
gradonačelnicima traže rešenja za pomoć lokalnim samoupravama. Opštine
konkurišu i dobijaju grantove EU, ali i finansijski jakih nevladinih
organizacija koje se, pre svega, bave doniranjem pomoći za male privrednike,
preduzetnike i poljoprivrednike.
Koji su izazovi poboljšanja životnog
standarda i šta aktuelna kosovska vlada radi po tom pitanju?
Ovaj sastav
vlade u Prištini se deklarativno zalaže pre svega protiv korupcije, kao kancera
ovog društva, međutim, rezultati i dalje nisu zadovoljavajući. Životni standard
je i dalje veoma nizak, minimalni prihod i prosečna plata ispod su nivoa u
regionu, a nezaposlenost je visoka. Mladi i radno sposobni traže način da se
dokopaju neke od zemalja zapadne Evrope u potrazi za boljom budućnošću, i to ne
isključivo zbog ekonomskih razloga, već zbog opšteg nezadovoljstva stanjem na
Kosovu, na kojem ne vide svoju perspektivu.
Institucije
Kosova, umesto da rade na poboljšanju standarda, više se trenutno bave
pokazivanjem mišića na dominantno srpskom severu, čime pokušavaju da podignu
nizak rejting.
Koji su najveći problemi i izazovi
aktuelne kosovske vlade u odnosu prema stanovništvu?
Kada je u
pitanju albansko stanovništvo, najveći problem vlasti je da objasne da moraju
da sprovedu prethodno potpisane sporazume koji uključuju, pre svega, formiranje
Zajednice opština sa srpskom većinom. Smatram da im je ovo najteži zadatak jer
postoji veliki pritisak lokalnih ambasada da se svi sporazumi realizuju, u čemu
je donekle saglasna i opozicija. Međutim, aktuelna stranka “Samoopredeljenje”
je na vlast došla upravo protivljenjem da se ZSO formira. Ne vidim kako bi sada
to moglo programski da kod njih krene u drugom pravcu.
Izazovi koje
vlasti imaju prema srpskom stanovništvu su višestruki, počevši od obaveze da im
se kroz ZSO daju šira ovlašćenja do rešavanja problema krize lokalnih
institucija na severu koje, nakon proteklih skaradnih izbora, vode oni koji
većinski tu ne žive. Vlada i dalje ne može da reši problem oko napuštanja
srpskih policajaca i sudija, oko registarskih tablica, a istovremeno se bavi nasilnom
eksproprijacijom privatnog zemljišta na severu, na kojem gradi baze specijalnih
snaga policije. Izgleda kao da nemaju nameru da počnu da rade na smirivanju
tenzija.
U kom pravcu ide socijalni aktivitet
suočavanja sa prošlošću? Postoji li povjerenje stanovništva u političare?
Na Kosovu je
postojalo nekoliko inicijativa za suočavanje s prošlošću, međutim, slično kao i
u ostalim zemljama regiona, tu nije došlo do značajnijeg pomaka. Veoma retki
slučajevi izjava kosovskih Albanaca, koji bi išli u pravcu samokritičnosti,
ubrzo bi bili ugušeni zbog pritiska većine, koja svoje zločince abolira
„pravednošću borbe protiv agresora“. Sa druge strane imamo nekoliko pojedinaca
i organizacija u Srbiji koje, bez obzira na pritiske svoje javnosti, otvoreno
govore o zločinima. Međutim, institucije su i dalje daleko od ozbiljnog
pristupa ovom problemu, a stanovništvo ne veruje da su političari u stanju da
pravilno odgovore ovom izazovu.
Koje pogodnosti za stanovništvo može
donijeti francusko-njemački plan?
Plan o
normalizaciji, koji je sada već deo i uslov pristupnih poglavlja za članstvo
Srbije u EU, a Kosova za kandidaturu, je samo početni korak. Jedino sprovođenje
normalizacije može da stanovništvu donese boljitak, jer sve dok su retorika i
aktivnosti jedne i druge strane usmerene međusobno negativno, ne može biti
napretka prema Evropskoj uniji. Svi bi želeli da uživaju ekonoske pogodnosti
koje nudi članstvo, ali biti deo moderne Evrope se ne može uz gajenje otvorenog
neprijateljstva prema susedima.