Irina Karamarković je umjetnica i aktivistkinja koja svojim radom oblikuje kulturne prakse u regionu. Svojim muzičkm interpretacijama tradicionalnih pjesama iz bivših SFRJ republika i pokrajina približava našu muziku Zapadnoj Evropi, a od 90-tih kroz muziku podstiče kulturnu razmjenu i dijalog između bivših jugoslovenskih naroda i narodnosti. Jedna je od osnivačica Post Pessimists pokreta, omladinske grupe koja je tokom ratova na teritoriji bivše Jugoslavije podsticala kulturnu razmjenu i dijalog između bivših jugoslovenskih republika i pokrajina. Magistrica je muzičke umjetnosti, doktorica filozofije i još mnogo toga. Svira nekoliko instrumenata, komponuje, aranžira i piše tekstove – muzičke, književne i naučne. Trenutno živi i radi u Gracu, gdje je studirala džez pjevanje i doktorirala na temu ,,Prisustvo južnoevropske i istočnoevropske muzike na austrijskoj jazz sceni – sociokulturološki, politički, ekonomski i muzički aspekti’’. Karamarković je predsjedavajuća Migrantskog saveta grada Graca, koji na volonterskoj osnovi zastupa političke interese ljudi iz zemalja van Evropske unije, a koji nemaju pravo glasa čak ni na komunalnom nivou. Riječ je o 46.945 ljudi koji nemaju pravo učešća u donošenju odluka.
U razgovoru za BUKA magazin govori o budućem mandatu ekstremno desnog kancelara Austrije Herberta Kickla, „krizama“ koje želi da riješi nova austrijska vlast i realnim krizama demokratskog društva.
„Svaka vlast, svakovrsni autoritarni pritisci ili regresivni pokreti koji ugrožavaju slobodu, ljudska prava i jednakost, moraju naići na otpor svih nas koji cenimo i želimo očuvati slobodan, inkluzivan i pravedan društveni poredak. Niko od nas ne sme da ostane pasivan pred pretnjama koje mogu ugroziti temelje naše slobode“ – kaže u razgovoru za BUKA magazin.
Šta očekuje Austriju s vlašću ekstremno desnog kancelara?
Iz moje perspektive, ništa dobro. Očekujem dalju polarizaciju društva, smanjenje prava manjina, problematične reforme u pravosuđu i potencijalno narušavanje međunarodnog ugleda Austrije.
Već predugo nije poznat ni program potencijalne vlade koju treba da sastavi lider ekstremne desnice. Kako to komentarišete?
Potencijalna vlada još uvek nije definisala jasan program, s obzirom da su pregovori tek nedavno započeli. Nažalost, prethodni pregovori između ÖVP-a, SPÖ-a i NEOS-a nisu uspeli, što je otvorilo put pregovorima između FPÖ-a i ÖVP-a. Ovo pokazuje nedostatak stabilnosti u političkom procesu.
Kako je došlo do osvajanja vlasti u ovom slučaju?
Vlast je osvojena putem demokratskih izbora. Građani i građanke su izašli na izbore i glasali, što je omogućilo ovakav ishod. Međutim, važno je analizirati razloge zbog kojih su se građani i građanke odlučili na ovakav izbor.
Koje je Vaše mišljenje o razlozima za politička ubjeđenja građana i građanki koji su podržali ekstremnu desnicu?
Razlozi su mnogobrojni: duboko nezadovoljstvo prethodnom vladom, razočaranje zbog političkih skandala, uticaj populističke retorike, posledice pandemije, ekonomski problemi poput državnog deficita, ali i strah od promena u društvu, koji ekstremna desnica naravno često koristi za mobilizaciju ljudi koji za njih glasaju.
Vjerujete li da će buduća austrijska vlast imati konkretan program i da će ga provesti promptno?
Verujem da će vlast imati jasno definisan program. Međutim, ne verujem da će biti u stanju da ga sprovedu bez značajnih posledica po pravnu državu i osnovna ljudska prava, što izaziva veliku zabrinutost. Od strane FPÖ imamo vrlo jasne signale koji ukazuju na relativizaciju ljudskih prava, ugrožavanje nezavisnih medija, slabljenje demokratije, pravne države i slobode mišljenja.
Ko se najviše plaši takve nove vlasti?
Najviše se plaše manjinske grupe, uključujući ljude sa istorijom migracije, LGBTIQ+ zajednicu i druge marginalizovane zajednice. Takođe, zabrinuti su i građani i građanke koji podržavaju liberalne vrednosti, pravnu državu i ljudska prava, jer su takve vlasti u prošlosti često potvrđivale autoritarne tendencije.
Pre nekoliko dana pročitala sam intervju sa Franzom Vranitzkyjem, bivšim austrijskim saveznim kancelarom. U njemu je govorio o političkom ponašanju austrijske i mnogih evropskih vlada i istakao da mnogi ljudi stiču utisak da se ne približavamo rešavanju problema, već se, naprotiv, od njih udaljavamo. Ovaj osećaj stagnacije ili nazadovanja dovodi do gubitka poverenja u aktuelne vlasti. U takvom okruženju iznenada se pojavljuju navodne alternative koje propagiraju radikalno povlačenje. One se oslanjaju na izolacionizam: “Izgradimo zidove oko sebe, još bolje tvrđavu, i zatvorimo se! Austrija na prvom mestu, Nemačka na prvom mestu!” Ovakvo jačanje nacionalističkih ideja možda na prvi pogled deluje primamljivo, ali nas zapravo ne vodi ni korak napred. Naprotiv – ono nas slabi kao društvo i kao deo zajedničke Evrope.
Kako prognozirate mogućnosti rešavanja “kriza” za koje ekstremna desnica tvrdi da razaraju društvo?
Ne verujem da je ekstremna desnica sposobna da efikasno reši krize koje spominju. Njihov pristup je često populistički i usmeren na kratkoročne poteze, bez ozbiljnog razmatranja dugoročnih posledica. Osim toga, njihova politika često produbljuje podele u društvu, umesto da radi na njihovom prevazilaženju.
Šta sve vidite kao krizne situacije?
Ponovo delim stav Franza Vranitzkyja iz njegovog intervjua za „ Der Standard“.
Način vođenja politike tokom pandemije, pristup prethodne vlade pitanju migracija ili nedovoljno uspešno obuzdavanje inflacije. Mnogi su izlaz videli u glasanju za stranku koja je vodila izrazito ofanzivnu, čak agresivnu predizbornu kampanju. FPÖ-u je dodatno išlo na ruku to što složeni međunarodni konteksti ovih kriza nisu bili dovoljno jasno objašnjeni. Za veliki broj birača i biračica, obećanje o povratku na ‘stare, bolje prilike’ delovalo je kao privlačan izlaz.
Koji su mehanizmi kontrole koje društvo ima kada je riječ o nadzoru rada vlasti?
Očuvanje pravne države („Rechtsstaat“) predstavlja osnovu svakog demokratskog društva. To znači da svi postupci države moraju biti u skladu sa Ustavom i važećim zakonima, bez izuzetka. Državne institucije, poput parlamenta, vlade, policije i sudstva, dužne su da deluju u granicama zakona i da poštuju pravila koja su jasno definisana. Policija, na primer, ima zadatak da štiti građane i građanke i održava red, ali sve njene aktivnosti moraju biti zakonite i transparentne. Sudije i sutkinje, s druge strane, moraju donositi odluke koje su nepristrasne i bazirane isključivo na zakonima, a ne na političkim ili ličnim interesima. Pravna država osigurava da nijedna institucija, pojedinac ili čak politička vlast ne može biti iznad zakona. Mehanizmi kontrole, kao što su nezavisno sudstvo, slobodni mediji i građanska participacija, ključni su za nadzor rada vlasti i sprečavanje zloupotrebe moći. Samo društvo u kojem se ova pravila dosledno primenjuju može osigurati slobodu, pravdu i jednakost za sve građane i građanke.
Kako napraviti jasan otklon u društvu od populističkih, ekstremno desnih vlasti?
Sada je ključno da se ujedinimo i pokažemo solidarnost, jer su pred nama izazovi koji zahtevaju ozbiljan pristup. Ove situacije, koje ugrožavaju temeljne vrednosti demokratije, moramo shvatiti kao ozbiljnu pretnju i kao jasan znak da moramo delovati. Ako zaista verujemo u demokratske principe i ako želimo da živimo u svetu koji je otvoren, slobodan i koji garantuje slobode i prava za sve, onda je naša odgovornost da se suprotstavimo svakom pokušaju da se ove vrednosti ugroze.
Demokratija nije nešto što nam je dato zauvek, ona je rezultat stalnog angažmana, borbe i odbrane od negativnih tendencija. Svaka vlast, svakovrsni autoritarni pritisci ili regresivni pokreti koji ugrožavaju slobodu, ljudska prava i jednakost, moraju naići na otpor svih nas koji cenimo i želimo očuvati slobodan, inkluzivan i pravedan društveni poredak.
Niko od nas ne sme da ostane pasivan pred pretnjama koje mogu ugroziti temelje naše slobode. Svi koji smatramo da su ovi napadi na našu slobodu opasni, pozvani smo da se odupremo – bilo kroz političko angažovanje, društvenu odgovornost, medijsku podršku, itd. Ne smemo da dozvolimo da se naše vrednosti i temelji pravne države potkopaju.
Vidite li tu snagu u kulturnoj sceni?
Kulturna scena, u gotovo svim svojim oblicima, oduvek je većinski bila na strani otpora protiv desničarskih tendencija. Um umetnika i umetnica, književnika i književnica, pesnika i pesnikinja, muzičara i muzičarki i drugih kulturnih radnika i radnica uvek je bio povezan sa slobodom izražavanja, ljudskim pravima i egalitarnim vrednostima koje su se kretale u suprotnosti sa autoritarnim i represivnim režimima. Kultura je istorijski bila prostor u kojem su se negovale alternative postojećem društvenom poretku, bilo kroz kritiku, satiru, bilo kroz stvaranje prostora za različite, često marginalizovane glasove i identitete.
Međutim, važno je napomenuti da se kultura danas nalazi u veoma teškoj poziciji. Veliki deo austrijske kulturne scene danas živi u neizvesnom, nestabilnom i sve više prekarizovanom okruženju. Govorim o ugovorima koji ne nude sigurnost, bez dugoročnih garancija, sa minimalnim finansijskim ulaganjima i slično. Ovaj prekarni status znači da umetnici i umetnice često nemaju ni osnovnu zaštitu, ni mogućnost da se dugoročno posvete svojoj profesiji bez straha od finansijskih poteškoća ili gubitka posla.
Kultura i umetnost su uvek predstavljale snage otpora protiv desničarskih i autoritarnih tendencija, ali su se istovremeno neprestano suočavale sa sopstvenim izazovima, poput ekonomskih pritisaka, nepoštovanja svojih prava i sve slabijeg društvenog priznavanja njihovog značaja.
Vidim mnogo potencijala u kulturi, ali to samo po sebi nije dovoljno da spasi ovo društvo. Iako kultura (između ostalog) može biti snažan alat za promene, ona ne može da reši sve probleme s kojima se suočavamo. Potrebna je šira društvena mobilizacija i konkretne političke akcije kako bi se postigla stvarna promena. Kultura može inspirisati, pokrenuti dijalog i pružiti platformu za izražavanje, ali sama po sebi ne može rešiti ekonomske, političke i društvene izazove koji zahtevaju sistemske promene i kolektivnu odgovornost.