Foto Senida Alibegović
U Savetu migranata i migrantkinja grada Graca zastupamo preko 37.820 ljudi koji nemaju pravo političke participacije u odlukama gradskih vlasti i ne mogu da glasaju ni na lokalnom nivou. Oko 17,7% stanovništva Austrije ne može da glasa na lokalnom nivou - kaže Irina Karamarković za BUKU, džez pjevačica i aktivistkinja, predsedavajuća Savjetodavnog odbora migranata i migrantkinja grada Graca, dodajući: „Savet postoji još od 1995. godine u Štajerskoj kao mogućnost predstavljanja populacije koja nema pravo glasa i kao pomoć i orijentacija gradu Gracu u donošenju odluka koje se tiču ljudi sa istorijom migracije koji u Gracu žive i rade.
Sredinom novembra, Savjetodavni odbor za migrante i migrantkinje grada Graza bio je domaćin susreta inicijative Migrant Voices Heard („Da se glas migranata čuje“) koju čine organizacije iz Austrije, Bugarske, Mađarske, Italije, Rumunije, Francuske i Grčke. Riječ je o inicijativi povećanja političke participacije ljudi u migracijama u zemljama Evropske unije.
Kakvo je Vaše mišljenje o sporazumu koji su potpisale mađarska, austrijska i srpska vlast o prekograničnoj saradnji u rješavanju migrantske krize?
Nije mi jasan ovaj sporazum. Koliko ja razumem (čitajući izveštaje austrijskih medija), Srbija npr. treba da spreči da izbeglice stignu u EU zemlje (Mađarsku i Austriju) i da tamo traže azil. Takođe Srbija treba da deportuje izbeglice nazad. Većina izbeglica u Srbiji o kojima je ovde reč dolazi iz Avganistana, a tamo praktično ne mogu da ih vrate zbog toga što su u Avganistanu na vlasti talibani. Da li zaista rešavamo migrantsku krizu ili igramo ping pong sa izbeglicama? Juče sam bila u Spielfeld-u (na granici Austrije sa Slovenijom) sa koleginicom i kolegom iz Saveta migranata i migrantkinja grada Graca. Upoznala sam izbeglice iz Sirije, Somalije, Burundija, Konga, Turske, Maroka, Tunisa... Spavaju u šatorima na ovim temperaturama, dnevno dobiju vodu u flašici, kebap i nekoliko kriški hleba. Često imaju šugu zbog toga što nemaju gde da se operu. Nemaju zdravstvenu negu. Jednog čoveka iz Tunisa su bez urednog nalaza, sa zapaljenim nogama i na štakama vratili u Spielfeld iz AKH bolnice u Beču - kobajagi imaju probleme sa prevodom. Pa čekajte, možda je i moguće da niste našli nekog ko priča arapski da prevede nešto, ali da niko u čitavoj bečkoj bolnici ne priča francuski - tu priču odgovorno odbijam da kupim. Razgovaram sa ljudima koji nemaju jakne i čarape, koji su mladi (mogao bi dete da mi bude) ili stari (mogao bi otac da mi bude), sa ljudima koji jedva hodaju na krvavim, ranjenim, oteklim nogama, koji mi pokazuju ujede pasa sa mađarske granice, tragove batinanja i davljenja sa bugarske granice i tragove mučenja iz sirijskih zatvora. Razgovaram sa odgovornim policajcem - i policije mi je žao, i oni nemaju mogućnosti da se sporazumeju sa drugim ljudima zbog toga što im fale prevodioci. I kako mi sad to rešavamo izbegličku krizu? Tako što je zatvorimo u neki šator da se ne vidi i ne pustimo ni dobrovoljce u taj šator da skuvaju ljudima makar čaj?
Govori li se u Austriji i drugim zemljama inicijative “Da se glas migranata čuje” o mjerama pozitivnim za migrante koje donosi taj sporazum?
Ne znam šta se govori, ali znam da su nam neophodne definicije. Ko su u stvari migranti i migrantkinje?
U Austriji npr. imamo izbeglice iz raznih zemalja – izbeglice iz Ukrajine imaju slobodan pristup austrijskom tržištu rada, izbeglice iz npr. Sirije ili Burundija nemaju to pravo.
Takođe imamo ljude sa istorijom migracije koji imaju austrijsko državljanstvo i mogu da glasaju na predsedničkim izborima. Zatim imamo ljude sa istorijom migracije i sa EU državljanstvom, oni imaju pravo glasa na komunalnom, lokalnom nivou, ali ne mogu da glasaju na predsedničkim izborima.
Pored toga imamo ljude (npr. drugu, treću, četvrtu, petu generaciju gastarbajtera i gastarbajterki iz npr. bivše Jugoslavije ili Turske) koji su rođeni i socijalizovani u Austriji, ali nemaju državljanstvo i pravo glasa. Onda imamo izbeglice sa priznatim statusom izbeglica, kao i izbeglice koje trenutno beže i rizikuju živote i zdravlje pokušavajući da dostignu taj status.
I na kraju imamo ljude koji ne dolaze iz EU zemalja, ali u Austriji žive, rade i plaćaju porez.
„Migranti“ i „migrantkinje“ nisu homogena masa sa istim interesima, zbog toga je potrebno dobro razmisliti šta je konkretno za svaku od gore navedenih grupa pozitivno i konstruktivno.
Fokus inicijative „Da se glas migranata čuje“ se prvenstveno odnosi na političku i kulturnu participaciju svih ljudi u našem društvu, nezavisno od njihovog porekla. A u suprotnosti sa inicijativom je otprilike sve ono što krši ili redukuje osnovna ljudska prava.
Da li je Graz jedan od rijetkih gradova u Austriji u kom se politički ciljevi savjetodavnog odbora primjenjuju, ili savjetodavni odbori funkcionišu u drugim lokalnim jedinicama? Pretpostavljam da savetodavni odbori principijelno dobro funkcionišu i u drugim austrijskim gradovima, ali ni najbolji savetodavni odbori ne mogu da primoraju politički odgovorne da postupaju u skladu sa našim savetima. U Savetu za kulturu grada Graca sam npr. bila četiri godine, do 2017. godine. Jedno je savetovati, drugo je biti u mogućnosti da primeniš dobre savete, treće je želja za stvarnim napretkom i primenom tih saveta. To zavisi od političke perspektive. U Gracu su trenutno na vlasti Komunistička partija, Zeleni i Socijaldemokratija. Komunistička partija godinama je insistirala na konsekventnim stambenim politikama i osigurali su dobru političku bazu. To objašnjava njihov uspeh na prethodnim izborima. Nadamo se društveno odgovornijoj politici naročito u ovom periodu velikih teškoća. U Savetu migranata i migrantkinja je trenutno nas devetoro. Grac ima više savetodavnih odbora, ali mi smo jedini koji se demokratski bira. Mogu da nas biraju svi ljudi iz trećih zemalja koji u Gracu imaju stalno prebivalište. Vrlo dobro sarađujemo sa Odborom za ljudska prava (u kome smo takođe) i Interreligioznim savetom grada. Bitno je da nismo u alibi-funkciji, da je naš rad volonterski i dobrovoljan, i da politički odgovorne institucije konačno shvataju da im se više isplati da nas slušaju, nego da nas ne slušaju.
Nedavno je savjetodavni odbor Graza bio domaćin međunarodnih zagovarača inicijativi “Da se glas migranata čuje”. Koji su načini implementacije zaključaka? Identifikujemo i proučavamo najbolje prakse iz ovih zemalja i određujemo stvari koje možemo direktno da primenimo u našim situacijama koje se razlikuju od zemlje do zemlje.
Po potrebi modifikujemo primere najbolje prakse ili njihove elemente.
Bitno je da ne pričamo konstantno o političkoj participaciji ljudi sa istorijom migracije bez njihove prisutnosti i bez osvrta na potrebe različitih grupa. Bitno je ciljano raditi na strategijama koje za cilj imaju zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, poboljšanje pravnog i boravišnog statusa i dobro regulisan pristup tržištu rada. I, naravno, ključno je izboriti se za politička prava na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou.
Opet se vraćam na gore pomenute definicije ljudi sa istorijom migracije. Zamislite da ste izbeglica. U najboljem slučaju vam treba par godina da se psihički saberete, da shvatite gde ste, da se prilagodite pisanim i nepisanim zakonima zemlje u kojoj se nalazite, da naučite jezik, itd. Definitivno ne iskačete direktno iz gumenog čamca u sredozemnom moru u npr. savetodavno telo gradske kuće u Budimpešti.
A problemi na terenu, da tako kažem, zahtevaju ozbiljniji i profesionalniji pristup. Jasna vam je i situacija iz Spielfelda koja trenutno traje: blizu pet stotina ljudi je na ovoj hladnoći u šatorima, a neki čak u japankama i papučama. Tu, četrdesetak kilometara od Graza.
Caritas se još uvijek nije adekvatno uključio u onom kapacitetu u rješavanje problema za koji je nadležan.
Koje su specifičnosti procesa u Berlinu i kako to može postati praksa u Grazu i ostatku Austrije? Ovo je kompleksno pitanje. Trenutno pomno pratimo šta Berlin radi (i kako) da bi delove njihove uspešne prakse eventualno mogli da primenimo na naše uslove. Ali ne možete kompletno da preslikate proces iz jedne zemlje u kojoj važe odrđeni zakoni na drugu zemlju, u kojoj ti zakoni ne važe, već neki drugi. Znamo šta bi bilo dobro primeniti, ali često ne znamo kako. Ovo je jedan primer: ako ste rođeni u Berlinu, otac vam je iz npr. Avganistana, majka iz npr. Makedonije – vi imate pravo na nemačko državljanstvo (Ius Soli). Ako ste rođeni u Austriji, nemate pravo na austrijsko državljanstvo (Ius Sanguinis). Zbog toga u Austriji imate mnogo ljudi koji su ovde rođeni i socijalizovani, ali nisu ravnopravni članovi i članice našeg društva. Ovaj slučaj nam pokazuje da ne postoji osnova za primenjivanje nemačke prakse na austrijske uslove. Ali možemo da radimo na osvešćivanju javnosti koja treba da shvati prednosti npr. nemačke prakse.
foto Senida Alibegović
S obzirom na trenutnu vlast u Austriji, na regionalnim nivoima, mislite li da je uskoro moguće očekivati promjene u zakonodavstvu? Nažalost nisam optimistična što se toga tiče. Trenutno najbitnija, najhitnija i najkonstruktivnija zakonodavna promena u Austriji bi po mom mišljenju trebala biti olakšan pristup austrijskom državljanstvu. Austrija ima jedan od najrestriktivnijih zakona o dobijanju državljanstva na svetu, a to je zakon koji se mora menjati na nivou države, ne na regionalnom nivou.
Kažete da je Komunistička partija fenomen Graza i da slijedi društveno odgovorne programe stambene politike. Kakva rješenja tokom pandemije nude za uvažavanje egzistencijalnih prava, uključujući stambena i radna prava u Grazu?
Za razliku od EU zemalja sa dugom istorijom komunističkih lokalnih vlasti (kao što su to npr. Francuska i Italija) Komunistička partija nikada nije bila na lokalnoj vlasti u bilo kom gradu u Austriji. Komunistička partija je fenomen grada Graca zbog gore pomemute stambene, ali i socijalne politike, ali i zbog ličnog i političkog integriteta Elke Kahr, gradonačelnice grada. Otkako su na vlasti, skratili su boravišni rok koji je potreban za zahtev za izdavanje društvenih stanova (koji su nešto jeftiniji od stanova na privatnom tržištu) – ranije je taj rok bio pet godina, sada morate da dokažete da živite u Gracu godinu dana. Takođe imaju i fond za pomoć sa kaucijama. To su bitne olakšice za ljude koji se trenutno bore sa astronomskim cenama iznajmljenih stanova u gradu i sa trenutnim poskupljenjima. Što se radnih prava tiče, ona se ne rešavaju na nivou grada, već opet na nivou države. Bilo kako bilo, bitno je da naši političari i političarke na lokalnom nivou nisu „nedodorljivi”, da do njih može da se dođe, da se sa njima može razgovarati, da nisu otporni na savete, itd. Bitno je da atmosfera u gradu nije loša, da svi radimo na tome da se ljudi tretiraju ljudski i jednako, bez obzira na to ko odakle dolazi. Za nas kao društvo je bitnije kuda idemo kao društvo od toga odakle dolazimo.
Kako se te odgovorne politike vide u konkretnom odnosu prema izbjegličkoj krizi?
To zavisi odakle ste izbegli. Ni „izbeglička kriza” nije homogeno pitanje. Na nivou grada ne možemo da promenimo zakone koji su doneti na državnom nivou, tako da „peglamo” ono što možemo.
