Irina Karamarković za BUKU: Bitno je da ne pričamo o političkoj participaciji ljudi sa istorijom migracije bez njihove prisutnosti

Foto Senida Alibegović

U Savetu migranata i migrantkinja grada Graca zastupamo preko 37.820 ljudi koji
nemaju pravo političke participacije u odlukama gradskih
vlasti i ne mogu da glasaju ni na lokalnom nivou. Oko 17,7% stanovništva
Austrije ne može da glasa na lokalnom nivou – kaže Irina
Karamarković za BUKU, džez pjevačica i aktivistkinja, predsedavajuća
Savjetodavnog odbora migranata i migrantkinja grada Graca, dodajući: „Savet
postoji još od 1995. godine u Štajerskoj kao mogućnost predstavljanja
populacije koja nema pravo glasa i kao pomoć i
orijentacija gradu Gracu u donošenju odluka koje se tiču ljudi sa istorijom
migracije koji u Gracu žive i rade.

Sredinom novembra, Savjetodavni odbor za migrante i migrantkinje grada Graza bio je
domaćin susreta inicijative Migrant Voices Heard („Da se glas migranata čuje“)
koju čine organizacije iz Austrije, Bugarske, Mađarske, Italije, Rumunije,
Francuske i Grčke. Riječ je o inicijativi povećanja političke participacije
ljudi u migracijama u zemljama Evropske unije.

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Kakvo je Vaše mišljenje o sporazumu
koji su potpisale mađarska, austrijska i srpska vlast o prekograničnoj saradnji
u rješavanju migrantske krize?


Nije mi jasan ovaj sporazum. Koliko ja razumem (čitajući izveštaje
austrijskih medija), Srbija npr. treba da spreči da izbeglice stignu u EU
zemlje (Mađarsku i Austriju) i da tamo traže azil.
Takođe Srbija treba da deportuje izbeglice nazad. Većina izbeglica u Srbiji o
kojima je ovde reč dolazi iz Avganistana, a tamo praktično ne mogu da ih vrate
zbog toga što su u Avganistanu na vlasti talibani.
Da li zaista rešavamo migrantsku krizu ili igramo ping pong sa izbeglicama?

Juče sam bila u Spielfeld-u (na granici Austrije sa Slovenijom)
sa koleginicom i kolegom iz Saveta migranata i migrantkinja grada
Graca. 
Upoznala sam izbeglice iz Sirije, Somalije, Burundija, Konga, Turske, Maroka,
Tunisa…
Spavaju u šatorima na ovim temperaturama, dnevno dobiju vodu u flašici, kebap i
nekoliko kriški hleba. 
Često imaju šugu zbog toga što nemaju gde da se operu. 
Nemaju zdravstvenu negu. 
Jednog čoveka iz Tunisa su bez urednog nalaza, sa zapaljenim nogama i na
štakama vratili u Spielfeld iz AKH bolnice u Beču – kobajagi imaju
probleme sa prevodom. 
Pa čekajte, možda je i moguće da niste našli nekog ko priča arapski da prevede
nešto, ali da niko u čitavoj bečkoj bolnici ne priča francuski – tu priču
odgovorno odbijam da kupim. 
Razgovaram sa ljudima koji nemaju jakne i čarape, koji su mladi (mogao bi dete
da mi bude) ili stari (mogao bi otac da mi bude), sa ljudima koji jedva hodaju
na krvavim, ranjenim, oteklim nogama, koji mi pokazuju ujede pasa sa mađarske
granice, tragove batinanja i davljenja sa bugarske granice i tragove mučenja iz
sirijskih zatvora. 
Razgovaram sa odgovornim policajcem – i policije mi je žao, i oni
nemaju mogućnosti da se sporazumeju sa drugim ljudima zbog toga što im fale
prevodioci.
I kako mi sad to rešavamo izbegličku krizu? 
Tako što je zatvorimo u neki šator da se ne vidi i ne pustimo ni
dobrovoljce u taj šator da skuvaju ljudima makar čaj? 

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Govori li se u Austriji i drugim zemljama
inicijative “Da se glas migranata čuje” o mjerama pozitivnim za migrante koje
donosi taj sporazum?

Ne znam šta se govori,
ali znam da su nam neophodne definicije. Ko su u stvari migranti i
migrantkinje?

U Austriji npr. imamo
izbeglice iz raznih zemalja – izbeglice iz Ukrajine imaju slobodan pristup
austrijskom tržištu rada, izbeglice iz npr. Sirije ili Burundija nemaju to
pravo.

Takođe imamo ljude sa
istorijom migracije koji imaju austrijsko državljanstvo i mogu da glasaju na
predsedničkim izborima. Zatim imamo ljude sa istorijom migracije i sa EU
državljanstvom, oni imaju pravo glasa na komunalnom, lokalnom nivou, ali ne
mogu da glasaju na predsedničkim izborima.

Pored toga imamo ljude
(npr. drugu, treću, četvrtu, petu generaciju gastarbajtera i gastarbajterki iz
npr. bivše Jugoslavije ili Turske) koji su rođeni i socijalizovani u Austriji,
ali nemaju državljanstvo i pravo glasa.
Onda imamo izbeglice sa priznatim
statusom izbeglica, kao i izbeglice koje
trenutno beže i rizikuju živote i zdravlje pokušavajući da dostignu taj status.

I na kraju imamo ljude
koji ne dolaze iz EU zemalja, ali u Austriji žive, rade i plaćaju porez.

„Migranti“ i „migrantkinje“ nisu homogena masa sa istim
interesima, zbog toga je potrebno dobro razmisliti šta je konkretno za svaku od gore
navedenih grupa pozitivno i konstruktivno.

Fokus inicijative „Da se glas migranata čuje“ se
prvenstveno odnosi na političku i kulturnu participaciju svih ljudi u našem
društvu, nezavisno od njihovog porekla. A u suprotnosti sa inicijativom je
otprilike sve ono što krši ili redukuje osnovna ljudska prava.

Da li je Graz jedan od rijetkih gradova
u Austriji  u kom se politički ciljevi
savjetodavnog odbora primjenjuju, ili savjetodavni odbori funkcionišu u drugim
lokalnim jedinicama?

Pretpostavljam da savetodavni odbori principijelno dobro
funkcionišu i u drugim austrijskim gradovima, ali ni najbolji savetodavni
odbori ne mogu da primoraju politički odgovorne da postupaju u skladu sa našim
savetima.

U Savetu za kulturu grada Graca sam npr. bila četiri godine, do 2017. godine.
Jedno je savetovati, drugo je biti u mogućnosti da primeniš dobre savete, treće
je želja za stvarnim napretkom i primenom tih saveta.
To zavisi od političke perspektive.
U Gracu su trenutno na vlasti Komunistička partija, Zeleni i Socijaldemokratija.
Komunistička partija godinama je insistirala na konsekventnim stambenim
politikama i osigurali su dobru političku bazu. To objašnjava njihov uspeh na
prethodnim izborima.
Nadamo se društveno odgovornijoj politici 
naročito u ovom periodu velikih teškoća.

U Savetu migranata i migrantkinja je trenutno nas devetoro.
Grac ima više savetodavnih odbora, ali mi smo jedini koji se demokratski bira.
Mogu da nas biraju svi ljudi iz trećih zemalja koji u Gracu imaju stalno
prebivalište.  Vrlo dobro sarađujemo sa
Odborom za ljudska prava (u kome smo takođe) i Interreligioznim savetom grada.
Bitno je da nismo u alibi-funkciji, da je naš rad volonterski i dobrovoljan, i
da politički odgovorne institucije konačno shvataju da im se više isplati da
nas slušaju, nego da nas ne slušaju.

Nedavno je savjetodavni odbor Graza bio
domaćin međunarodnih zagovarača inicijativi “Da se glas migranata čuje”. Koji
su načini implementacije zaključaka?

Identifikujemo i proučavamo najbolje prakse iz ovih
zemalja i određujemo stvari koje možemo direktno da primenimo u našim
situacijama koje se razlikuju od zemlje do zemlje.

Po potrebi modifikujemo
primere najbolje prakse ili njihove elemente.

Bitno je da ne pričamo
konstantno o političkoj participaciji ljudi sa istorijom migracije bez njihove
prisutnosti i bez osvrta na potrebe različitih grupa. Bitno je ciljano raditi
na strategijama koje za cilj imaju zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda,
poboljšanje pravnog i boravišnog statusa i dobro regulisan pristup tržištu
rada. I, naravno, ključno je izboriti se za politička prava na lokalnom,
regionalnom i nacionalnom nivou.

Opet se vraćam na gore
pomenute definicije ljudi sa istorijom migracije. Zamislite da ste izbeglica. U
najboljem slučaju vam treba par godina da se psihički saberete, da shvatite gde
ste, da se prilagodite pisanim i nepisanim zakonima zemlje u kojoj se nalazite,
da naučite jezik, itd.
Definitivno ne iskačete direktno iz gumenog čamca u sredozemnom moru u npr.
savetodavno telo gradske kuće u Budimpešti.

A problemi na terenu,
da tako kažem, zahtevaju ozbiljniji i profesionalniji pristup. Jasna vam je i
situacija iz Spielfelda koja trenutno traje: blizu pet stotina ljudi je na ovoj
hladnoći u šatorima, a neki čak u japankama i papučama. Tu, četrdesetak
kilometara od Graza.

Caritas se još uvijek
nije adekvatno uključio u onom kapacitetu u rješavanje problema za koji je
nadležan.

Koje su
specifičnosti procesa u Berlinu i kako to može postati praksa u Grazu i ostatku
Austrije?

Ovo je kompleksno pitanje. Trenutno
pomno pratimo šta Berlin radi (i kako) da bi delove njihove uspešne prakse
eventualno mogli da primenimo na naše uslove.
Ali ne možete kompletno da preslikate proces iz jedne zemlje u kojoj važe odrđeni
zakoni na drugu zemlju, u kojoj ti zakoni ne važe, već neki drugi.
Znamo šta bi bilo dobro primeniti, ali često ne znamo kako.
Ovo je jedan primer: ako ste rođeni u Berlinu, otac vam je iz npr. Avganistana,
majka iz npr. Makedonije – vi imate pravo na nemačko državljanstvo (Ius
Soli).  Ako ste rođeni u Austriji, nemate
pravo na austrijsko državljanstvo (Ius Sanguinis).  Zbog toga u Austriji imate mnogo ljudi koji
su ovde rođeni i socijalizovani, ali nisu ravnopravni članovi i članice našeg
društva.
Ovaj slučaj nam pokazuje da ne postoji osnova za primenjivanje nemačke prakse
na austrijske uslove. Ali možemo da radimo na osvešćivanju javnosti koja treba
da shvati prednosti npr. nemačke prakse.

foto Senida Alibegović

S obzirom na
trenutnu vlast u Austriji, na regionalnim nivoima, mislite li da je uskoro
moguće očekivati promjene u zakonodavstvu?

Nažalost nisam optimistična što se
toga tiče. Trenutno najbitnija, najhitnija i najkonstruktivnija zakonodavna
promena u Austriji bi po mom mišljenju trebala biti olakšan pristup austrijskom
državljanstvu. Austrija ima jedan od najrestriktivnijih zakona o dobijanju
državljanstva na svetu, a to je zakon koji se mora menjati na nivou države, ne
na regionalnom nivou.

Kažete da je
Komunistička partija fenomen Graza i da slijedi društveno odgovorne programe
stambene politike. Kakva rješenja tokom pandemije nude za uvažavanje
egzistencijalnih prava, uključujući stambena i radna prava u Grazu?


Za razliku od EU zemalja sa dugom
istorijom komunističkih lokalnih vlasti (kao što su to npr. Francuska i
Italija) Komunistička partija nikada nije bila na lokalnoj vlasti u bilo kom
gradu u Austriji.  Komunistička partija
je fenomen grada Graca zbog gore pomemute stambene, ali i socijalne politike,
ali i zbog ličnog i političkog integriteta Elke Kahr, gradonačelnice
grada.  Otkako su na vlasti, skratili su
boravišni rok koji je potreban za zahtev za izdavanje društvenih stanova (koji
su nešto jeftiniji od stanova na privatnom tržištu) – ranije je taj rok bio pet
godina, sada morate da dokažete da živite u Gracu godinu dana.
Takođe imaju i fond za pomoć sa kaucijama.
To su bitne olakšice za ljude koji se trenutno bore sa astronomskim cenama
iznajmljenih stanova u gradu i sa trenutnim poskupljenjima.
Što se radnih prava tiče, ona se ne rešavaju na nivou grada, već opet na nivou
države.  Bilo kako bilo, bitno je da naši
političari i političarke na lokalnom nivou nisu „nedodorljivi”, da do njih može
da se dođe, da se sa njima može razgovarati, da nisu otporni na savete, itd.
Bitno je da atmosfera u gradu nije loša, da svi radimo na tome da se ljudi
tretiraju ljudski i jednako, bez obzira na to ko odakle dolazi.
Za nas kao društvo je bitnije kuda idemo kao društvo od toga odakle dolazimo.

Kako se te
odgovorne politike vide u konkretnom odnosu prema izbjegličkoj krizi?

To zavisi odakle ste
izbegli. Ni „izbeglička kriza” nije homogeno pitanje.
Na nivou grada ne možemo da promenimo zakone koji su doneti na državnom nivou,
tako da „peglamo” ono što možemo.

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Najčitanije