Ilić, državni sekretar u Ministarstvu finansija i prvi čovek radne grupe za vraćanje imovine, objašnjava da ako Ustavni sud kaže da je zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednica ustavan, onda opšti zakon koji bismo doneli mora ići sa tri modela.
Ta tri modela su da povraćaj imovine mora biti naturalan, kad to ne može, mora biti zamenske restitucije kroz drugu imovinu, a ako nisu moguće prethodne dve varijante, primeniće se princip pune tržišne vrednosti.
EU je protiv diskriminacije vlasnika
Slobodan Ilić kaže da “ono što možemo čuti od zvaničnika EU kao jedino bitno jeste da zakon koji budemo doneli bude nediskriminatorski, da proces bude transparentan i u skladu sa ekonomskim potencijalom zemlje. Nediskriminacija podrazumeva princip ravnopravnosti prema podnosiocima zahteva. Znači, ne možete nekome vratiti kuću, a drugome čija kuća više ne postoji više jer je tu napravljeno nešto drugo, samo 20 odsto finansijskog obeštećenja”.
Ilić naglašava da Srbija nema mogućnosti za tako nešto jer je Poreska uprava uradila procenu imovine koja se potražuje, pa kada bi sve što je evidentirano bilo validno, a nije tako, najniža vrednost te imovine bila 101 milijardu evra, a maksimalna 226 milijardi evra.
“To jednostavno nije sprovodivo. Uzmimo da bi, kada se sve uzme u obzir, bilo realno npr. 30 milijardi evra. Od te cifre deset odsto neka se vrati u naturi, to je tri milijarde. Od preostalih 27 milijardi makar osamdeset odsto ide finansijski da ne bi padale odluke u Strazburu. To je oko 22 milijarde ili 2,7 godišnjih budžeta Srbije. To znači da bi Srbija bila u velikom finansijskom problemu ako Ustavni sud potvrdi ustavnost zakona”, objašnjava Ilić.
Sa druge strane, ako Ustavni sud kaže da je zakon neustavan, tada se verovatno ide u pravcu modela koji se zasniva na finansijskom obeštećenju do određenog procenta, navodi Ilić.
On kaže da to znači da će “podnosilac zahteva biti obeštećen u novcu i hartijama od vrednosti, što je npr. 30 odsto od vrednosti zahteva, uz određene limite koji su definisani i u drugim zemljama, na primer ne više od 300.000 ili ne više od milion evra”.
Na pitanje zašto čitav proces traje toliko dugo, Ilić odgovara da su odgovorni za to “tvorci tzv. nacrta zakona o denacionalizaciji i autori zakona kojim je propisano vraćanje imovine crkvama i verskim zajednicama, koji se sada nalazi pred Ustavnim sudom i svi mi čekamo sada na tu odluku”.
On kaže da konkretno misli na gospodina Milana Parivodića i još neke iz tog perioda i navodi da je tada donet takav zakon o prijavljivanju i evidenciji oduzete imovine koji nije propisao nikakvu obavezu da se dostavi bilo kakav dokaz o imovini koja se potražuje.
“Dovoljno je bilo da kažete: ja sam Pera Perić i mom dedi je oduzeto 100 hektara zemlje na Vrškoj Čuki. Posledica toga je da od svih podnetih zahteva, više od 40 odsto nema nijedan dokaz uz podnetu prijavu. Taj zakon nije nalagao ni proveru dokaza, pa od ostalih 60 odsto više od polovine nema kompletirane papire”, napominje Slobodan Ilić.
On kaže i da je grupa stručnjaka uradila istraživanje na osnovu prijavljenih zahteva koje pokazuje da manje od deset odsto može biti vraćeno naturalno, u izvornom obliku. “Da je obrnuto, sve bi bilo jednostavno, ali nije”, dodaje Ilić.