RSE: Kada pogledate unatrag, koji je vaš zaključak – ko je trijumfovao u ovom sporu? Srbija, Kosovo ili Evropska unija?
Janjić: Očigledno je da će i EU ostvariti deo svojih interesa, kosovska vlada je ponajviše dobila, a Beograd je izgubio. Znači Beograd je, da krenemo uvek od gubitnika, na jedan nesrećan način izgubio dve teme sa onog stola koji je trebao da bude tehnički dijalog, carinski pečat i međunarodno predstavljanje Kosova. To su teme koje su prelomljene kroz ovu krizu. Što se tiče carinskog pečata, Beograd je propustio priliku da zajedno sa EU i sa kosovskim vlastima nađe jedno rešenje koje bi omogućilo da se ubira carina ne samo za kosovski budžet nego carina za srpski budžet – i što je još važnije, PDV. Moram da kažem da su najveći gubitnici iz cele ove priče nekoliko moćnih tajkuna u Srbiji i jedno hiljadu poslovnih, tzv. kontroverznih i drugih poslovnih ljudi.
RSE: Što su oni gubitnici? Gde su oni to ostvarivali profit?
Janjić: Upravo na tome što nisu plaćali carine, što su deklarisali robu da je za Kosovo, zadržavali je u Srbiji, prodavali po svojim lancima. Najčešće je to bivala roba iz Hrvatske i drugih eks-jugoslavenskih zemalja, gde se, zapravo, odavno ustalila ta praksa.
RSE: Nameće se onda zaključak da Beograd nije pristao na taj famozni pečat za koji sada otkrivamo da ne piše Republika Kosovo nego Kosovo zarad interesa određnog kruga ljudi, to hoćete da kažete?
Janjić: Hoću prvo da kažem da je Borko Stefanović pristao na taj pečat.
RSE: Kako znate?
Janjić: Pa znam, ali da on nije dobio podršku u vladi u Beogradu. I jednostavno Borko Stefanović je ušao u tehničke razgovore ispred Vlade Srbije, ali on nije imao ni političku ni potpunu podršku. Bez podrške ni on nije sam umeo da sarađuje, obećavao je neke stvari koje nisu izvodljive – npr. da do 1. novembra se isporuče kopije katastara. A stanje katastra je tako da to apsolutno, i kad bi i svi hteli svi, to ne bi mogli da isporuče do 1. novembra. Dakle, bila je to kombinacija njegovog nedovoljnog znanja i nedovoljne koordinacije ili komunikacije sa svojim kolegama, pogotovo sa ministrom diplomatije i sa još nekim drugim ministrima.
RSE: Je li Vuk Jeremić bio na drugoj strani?
Janjić: Po nekim pitanjima, ali to se, naravno, menjalo. Nije to taj lični sukob kako se predstavlja u medijima. Da li tu ima neke tenzije, to je nebitno. Bitno je da Boris Tadić nije uspeo da obezbedi političko jedinstvo ni u vladajućoj koaliciji, ni u vladi, tako da je Borko Stefanović zaista bio Borko Stefanović, često čovek koji sam nešto obećava.
RSE: Da se vratimo na ono što ste malopre rekli, a to je jako bitno. Zašto bi bilo osnovano sumnjati da iza ovoga stoji krug tajkuna, kako ste rekli?
Janjić: Sva moja iskustva i sa politikom, pa i sa kosovskom krizom su da uvek iza stoji neki đavo koji se zove novac, kapital ili interes. Ljubav, emocije, naravno, postoje, mogu da se probude – i 99 posto ljudi koji je izašlo na barikade, govorim o Srbima sa Kosova, apsolutno nisu imali u vidu taj novac. Ja moram da podsetim da je još 2002. godine Zoran Đinđić, kao tadašnji premijer Srbije, potpisao ugovor sa Štajnerom po kome je prihod od carine išao u kosovski budžet. Tad je uspostavljena carina preko EU. Taj četvrti pilar UNMIK-a bavio se carinom. On i dan-danas postoji u drugom obliku. Maltene isti ljudi rade koji su tad bili u EU u UMNIK-u, i sad su tamo. I to nije bilo sporno sve dok se po istom tom ugovoru tolerisala ova liberalna situacija na severu. A onda je usledio još jedan važan ugovor 2003., takođe sa Štajnerom, ali sada je to bio Čović. To je onaj ugovor da jedan deo mupovaca ili čuvara mostova uđu u KPS.
Dakle, kada Borko Stefanović prihvata kastm (custom) servis Kosova, tog časa, ja pretpostavljam, aktiviraju se razni interesi – od političkih do ekonomskih, i dolazi do te blokade. Ti ljudi koji su pružili otpor tome jednostavno nisu dobro izračunali, a pogotovo predsednik Tadića – ipak je on glavni i odgovorni ovih pregovora, te de fakto taj proces vodi kabinet predsednika Tadića. I zbog toga je problem. Kabinet ne zna šta je u vladi. Par stotina ljudi koji sedi i prima plate u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju nije ništa radilo povodom ovih pregovora – jednostavno nisu bili aktivirani.
Zajednički interes Prištine i EU
RSE: Da li oni sada, posle svega, u apartu imaju presek i odgovor na to čuveno pitanje – ko zapravo upravlja severom?
Janjić: Da vratim to pitanje – mi negde gubimo oko milijardu u budžetu zbog nenaplaćenog PDV-a i carina koje se transferišu kao da su bili na Kosovu a nisu. Veliki je novac u igri. Drugo, čitava jedna socijalna i politička moć se ispostavila i među Srbima i među Albancima, ali pogotovo među Srbima na severu i s njima povezanim stranačkim vođama i Srbima u Beogradu, koja ne dozvoljava normalizaciju stanja. Za njih je vladavina prava, kontrola carine ko god da je vrši, neprihvatljiva.
RSE: Je li to, po vama, razlog što je utisak da je EU, odnosno međunarodna zajednica u ovoj krizi stala na stranu Prištine?
Što se više ubere carine, ja sam na to skretao dva meseca pažnju preko medija vlastima u Beogradu, to više ide u kosovski budžet, to manje Brisel daje.
Janjić: Pa ja mislim što se tiče tog dela da tu postoji nekoliko stvari. Prva, postoji zajednički interes. Što se više ubere carine, ja sam na to skretao dva meseca pažnju preko medija vlastima u Beogradu, to više ide u kosovski budžet, to manje Brisel daje. I to je jasno – u ovoj situaciji oskudice novca svakih 100 miliona evra dobro dođe. Druga stvar, što je više kontrole na granici i carini, manje je organizovanog kriminala, šverca ilegalne ekonomije na Balkanu, znači i u Srbiji i u Crnoj Gori i svuda, manje je rizika sa te strane. I što je najvažnije, manje je onoga na šta je EU osetljiva kada prođe odgovarajuću granicu, to je tzv. veza organizovanog kriminala i političara. Manje je „Šarića“. Jedan deo zemalja EU, a to su svi osim pet, ne da su podržali nezavisnost nego su i formirali ICO. Pa funkcija Piter Fejta nije da bude statusno neutralan. Njegova je funkcija da podrži što brže jačanje i podizanje efikasnosti države Kosovo i da podrži kosovsko međunarodno priznaje. Dakle, većina EU je na strani da treba što efikasnije, sa što manje troška, u što kraćem roku rešiti problem priznanja Kosova.
RSE: U tim relacijama i posle svega što smo gledali u poslednjih 15 dana, šta, po vama, Srbija uopšte više može da učini? Koji je njen manevarski prostor? Da li je to insistiranje na autonomiji za sever – s obzirom da od status kvoa mora da odustane?
Janjić: Srbija mora – šta god da je sad to, moram da budem vrlo precizan – kabinet predsednika Tadića – ne možemo govoriti o Srbiji, o državi, o društvu – je u najvećem problemu. Svi su se izmakli. Mi smo videli Dačić denuncirao Tadića pred kamerama, pred parlamentom – da se on izjasni šta je njemu EU obećala, kao da se Dačić nije ovih zadnjih dve godine svima nama popeo na glavu kao najveći Evropljanin svih vremena. Premašio je i Tomu Nikolića. Boris Tadić ne zna ništa drugo kao rešnje osim podele. To što je Ivica Dačić izgovorio, to je bila neka njegova kalkulacija ili preračunavanje da je to u tom momentu skoro gotovo. Verovatno su oni dobili neke informacije kako to i Tači hoće. Mi smo videli u ovoj krizi da su oni upravo tu pogrešili. Oni su očekivali da će kriza koja je nastala kasnije, ne povodom carine, ali posle upotrebe specijalaca, koji su na tim teritorijama već mesecima. To da su oni sad poslati, to su priče za televizijsko gledalište i za one Srbe na barikadama, mada su i oni jako dobro znali kad se ta baza napunila, kad su ljudi prešli, no da ne idemo u te detalje…
RSE: Kako su mogli znali?
Janjić: Pa znali su, ljudi tamo žive, oni prate svaki konvoj. Tači je procenio pošto nema pregovora u Briselu, pošto se Kuper lepo odmara – inače mislim da Kuper jako loše vodio ovaj ceo dijalog, taj dijalog je tako vođen da nije imao šanse da uspe…
Kandidatura nije sveža šargarepa
RSE: Samo da se vratimo na tri stvari. U kakvoj je poziciji sada Hašim Tači, odnosno Vlada Kosova?
Janjić: Kratko rečeno, Hašim Tači je aktivirao jedan oproban metod u kome jako dobro funkcionišu on i kosovsko društvo, a to je kreiranje nove realnosti.RSE: U kakvoj je poziciji, kako kažete, predsednik Tadić, odnosno Srbija?
Janjić: Predsednik Tadić je na tu novu realnost odreagovao loše misleći da će stvoriti uslove ovim barikadama i ostalim da se ipak podeli Kosovo na severu. To nije prošlo. On je sada u jednoj poziciji da se pritaji jedno vreme, da još sačeka reakciju Moskve. Ako može da izdrži do tog sastanka s Putinom krajem avgusta, ako ne – moraće pre da vuče poteze. Kratko rečeno, on je sada u situaciji da napusti ideju podele i da napusti celu priču o carini i o kontroli. Pokušava da kupi to vreme do 15. septembra, ali mu očigledno Tači i EU ne daju to vreme zbog ove Rusije. Dakle, mislim da je on u teškoj sitauciji. Ne bi bio u teškoj situaciji kad bi imao sposobnost promene politike. Kad kažem promena politike, to je ono što ste pitali…
RSE: Je li to znači priznavanje realnosti?
Janjić: On mora da prihvati realnost, a to je da se kontrola vrši od onih koji su tamo, da se plaća carina i, bogami, da napravi konačno normalne granične prelaze.Tači: Otvaranje granica, ali bez podela
RSE: Je li to put ka priznavanju nezavisnosti?
Janjić: Pa u svakom slučaju jeste. To je jedna od stanica. Samo što je problem što na ovaj način kako Tadić neće da prizna Kosovo, a ono de fakto dobija sve više – sad ima 75 država koje su ga priznale – mi zapravo gubimo uopšte šansu da razgovaramo o investicijama, o novcu, o tržištu, o saradnji, gubimo neverovatno mnogo, milijarde.
RSE: Ili o kandidaturi za članstvo u EU?
Janjić: Kandidatura ja mislim da više nije nikome toliko sveža šargarepa, pogotovo kada je Kosovu pre dve nedelje saopšteno u tom istom Briselu da nema ništa ni od vizne liberalizacije ni od novca, i oni su izgubili taj motiv. Kuper nije jasno definisao šta je vidni napredak, tako da biste mogli da trčite koliko god hoćete, nije se znalo kad dolazi kandidatura. Beograd i kad dobije tu kandidaturu to neće biti tema za izbore, ona je sad samo važna Briselu. I Brisel će dati kandidaturu. Jer ako ne bi dao kandidaturu, to znači da priznaje poraz na duži rok. Ali i sam Brisel, odnosno članice nemaju baš neku preteranu želju da bilo koga prime posle Hrvatske u jednom vremenu od desetak godina. Srbija – dobila ove godine ili iduće kandidaturu, sve je jedno. Bitnije je da radi na tome da uđe u EU. Pa zbog toga je važno da se naplaćuju carine.
RSE: I na kraju pitanje koje smo ostali dužni, a to je: ko vlada severom Kosova?
Janjić: Moram da kažem da su vrste priče tipa „huligani i šverceri“ krajnje neozbiljne. Nažalost, čuli smo ih od vrha države i od drugih. To je kao kad su napali 10. oktobra protestante protiv Parade ponosa, priča da su to huligani. Nema tamo skoro ničega što nije organizovano, kontrolisano, malo je to društvo. Dakle, to je bila neka vrsta građanske pobune u kojoj su učestvovale sve stranke. Ja nisam čuo glas razlike između Nedeljkovića iz DS-a i Marka Jakšića i DSS-a. Sve stranke su bile na istoj priči. Iz različitih motiva su krenuli. DSS se spremao da protestuje zbog sporazuma, ali kad već nije bilo sporazuma, onda su zajedno krenuli da brane sever – i tu su ispostavila neka vrsta solidarnosti. Ko je tu sve vukao konce, to je jako teško reći, jer tamo država Srbija ima različita značenja, uglavnom personalizovana, ali ispostavilo se da je na kraju ipak sav račun stigao na Andrićev venac. I to je ključ.
Ono čega svi treba da se pribojavamo, to je da se ne ponovi taj masovan udar građana jednih na druge. Za sada na sreću nema toga rizika – i što se pre sklone barikade, taj rizik je manji.
Dakle, bilo je spontane energije, bilo je iskrenog strahovanja nekih ljudi zato što su barikade, ali to je bila jedna dosta dobro organizovana akcija zauzimanja puteva, pa onda granice. To paljenje granice je takođe bilo vrlo organizovano, videli smo, i rušenje kako je urađeno. I to je sad Tadića stavilo pred novi problem, na koji će morati da odgovori ovaj akcioni tim na čelu sa ministarkom pravde, a povezan je s onim paljenjem i Ambasade Amerike i tog istog graničnog prelaza – otkud ista metodologija, otkud čak i neki isti ljudi u toj akciji. I na samom kraju da kažem – mi još nismo videli šta je reakcija Albanaca na ubijenog policajca. Činjenica je da je ubijen policajac. Činjenica je da je ova žestoka retorika Tačija zadržava druge da reaguju i zatvara prostor opoziciji. Činjenica je da često i evropski i NATO zvaničnici daju neke izjave koje zvuče kao podrška Tačiju. I uopšte je euforija u Prištini. Oni misle ovih dana da će im Amerika završiti ceo posao. Ali je takođe činjenica da i Amerika i drugi itekako proveravaju ko je ubio policajca, kakvi su mogući kontraefekti. Ono čega svi treba da se pribojavamo, to je da se ne ponovi taj masovan udar građana jednih na druge. Za sada na sreću nema toga rizika – i što se pre sklone barikade, taj rizik je manji.