Kakva gromada od patriote, kakva stamena klisurina principijelnosti! Čujte i počujte: “Željko Mitrović odbio saradnju sa Andželinom Džoli!” A zašto, pitate se vi? I odgovor stiže već u sledećem pasusu, lično iz njegovih usta: “Imao sam velike simpatije prema Džoli i veoma poštovao njeno delo i lik. Nažalost, ona je prepuna predrasuda o Srbima. Znam da saradnja sa njom otvara vrata velikog filmskog biznisa, ali ne želim da budem deo nečega što po ko zna koji put predstavlja Srbe kao večite loše momke”, izjavio je Mitrović.
Znači, Željko odjebao Anđelinu! ‘Nako, ‘ladno: jebeš pare, jebeš slavu, jebeš sex, bitno je srbstvo! U osamdesetim basista benda Oktobar 1864, u devedesetim ljubimac Mire Marković, zahvaljujući čemu je postao – with a little help of his friends – balkanski Rupert Mardok! Čovek koji je toliko radio na anesteziranju krvlju i klanjima napaćene nacije da je uspeo čak da zajebe i jedan PGP RTS! I da promoviše tu divnu kombinaciju braka između silikonskih sisa i ratnog zločinca kao vodeće moralno načelo za sadašnje i daleke buduće naraštaje!
Ali, kao što nas iskustvo uči, čim čujemo da se neko busa u patriotska prsa, da priziva u pomoć napaćenu naciju, znamo dve stvari: da je u pitanju hulja, kojoj je to poslednje utočište, i da treba da čuvamo novčanik. Drugim rečima, ne bih se čudio ako iza Mitrovićevog naglo probuđenog nacional-romantizma ne stoji ništa drugo već propali biznis. Pa se sada vadi na Srbe, kao najsigurniji izgovor za sve nepokrivene kredite, avione i jahte.
Ne treba da se iznenadimo ako uskoro i Mitrović zatraži da se i Pink finansira iz TV pretplate. Što da ne, kad je čovek toliki patriota. Na kraju krajeva, ta je televizija i izrasla na predajnicima i ostaloj opremi koja joj je prebačena direktno iz po zločinu bratskog RTS-a. A eno mu i brata Tijanića, koji je za sebe izboksovao još jedan mandat. Nisu li njih dvojica tokom devedesetih bili “srpski Robinu Hudovi” tako što su krali najnovije holivudske blokbastere i emitovali ih po čitavu noć Naciji, i pre nego su filmovi stigli do američkih bioskopa?
Navodno, dakle, Mitrović se u utorak sastao sa četvoricom producenata iz tima Džolijeve, kako bi razgovarali o učešću njegove kompanije u stvaranju filma koji treba da se snima u Srbiji i delom u Bosni i Hercegovini. “Bez obzira na izuzetnu važnost ovog posla Mitrović je, nakon što su ga producenti detaljnije upoznali sa scenarijom, tu saradnju odbio”. A zašto? “Kako je radnja filma smeštena na prostore bivše Jugoslavije i nekada ratom zahvaćena područja, i kako je srpski narod stavljen u negativnu konotaciju, Mitrović je odbio da na bilo koji način učestvuje u snimanju ovog filmskog projekta.” Dakle: odlučno “njet”! “Uprkos veličini projekta i šansi da se ostvari saradnja sa najpopularnijom i najtraženijom glumicom na planeti, što bi svakako kompaniju PFI svrstalo u svetske producentske kuće”. Ali, jok, PFI neće biti svetska producentska kuća, al’ će zato biti i ostati srbska!
Amalgam “vrednosti” u kojem mi danas živimo zaista je, iako veoma inspirativan za antropološke analize, prečesto potpuno nepodnošljiv. Tu su tajkuni, koji su se obogatili na ratu, mrtvima, silovanima i osakaćenima. Tu su političari, javni i tajni policajci i vojnici iz vremena Miloševića, koji slobodno mlataraju okrvavljenim rukama i uče nas demokratiji i moralu. Tu su nekadašnji “borci protiv Miloševića”, koji (ne računajući neverovatno mali broj izuzetaka) iz dana u dan dokazuju teoriju da su oni – baš oni i jedino oni – istinski tvorci nacionalističkog projekta, kojeg im je Milošević samo maznuo. I to mu nikada nisu oprostili. Nikada mu neće zaboraviti ne to što je ovu zemlju i ove ljude poveo u agresorske nacionalsocijalističke ratove protiv suseda, već zato što je te ratove slavno izgubio.
To su svi oni zajedno, uključujući i bednog Mitrovića koji se u Bosnu ružičasto na zadnja vrata uvukao pod izgovorom da će “Pink” biti promoter suočavanja s prošlošću u toj od strane Srbije silovanoj zemlji (i za te potrebe iskoristio usluge nekih ovdašsnjih časnih žena i muškaraca). Oni, koji drže prekrižene prste na rukama dok izjavljuju saučešće srebreničkim majkama, a u stvari žale što se nismo “osvetili Turcima” do kraja, to jest seme im zatrli. Oni, koji su “rešenje albanskog pitanja” videli u rečenici “Šiptare preko Prokletija”. Oni, koji nam se i danas krvi i novca napijaju pozivajući se na patriotizam. Svi oni zajedno, kao simboli opšte nelustriranosti. Svi oni zajedno, ta armija zlih morskih krastavaca!