“Nakon 2200 kilometara pređenih u rasponu od dva dana, iz Beograda smo preko Užgoroda, Žitomira i Kijeva napokon stigli na cilj našeg putovanja – istočnoukrajinski industrijski grad Harkov koji se nalazi neposredno uz samu granicu s Rusijom”, piše beogradski pisac Vladimir Arsenijević u svojim zapisima o putovanju u Harkov.
Dodaje da su se u samom centru, u neobičnom i veoma živopisnom Lutkarskom pozorištu u kom od okupacije boravi osoblje zajedno s decom susreli sa čuvenim ukrajinskim pesnikom Serhijem Žadanom koji im je, u pratnji vojnika iz Bataljona Hartija (što na ukrajinskom znači “sporazum” a ne “papir” kao na srpskom) pomogao u poslednjoj etapi njihovog putovanja.
“Zajedničkim smo snagama najpre odneli respirator, pelene i dohranu za prevremeno rođene bebe u Harkovski perinatalni centar. Potom smo jedno od dva medicinska vozila predali osoblju Urgentnog centra u tom gradu dok je drugo vozilo odvezeno direktno sanitetu na liniji fronta koja se sada nalazi neposredno uz granicu s Rusijom.
Bizarna okolnost je da se prvi grad na ruskoj strani granice zove Belgorod. Time smo okončali našu osnovnu misiju zbog koje smo i prevalili ovoliki put. Drago nam je da smo uspeli u našoj nameri da pomognemo ljudima ovde a sama činjenica da se naš dan nastavio susretom s ljudima iz ukrajinskog Pen centra i dogovorom oko raspisivanja konkursa za rezidencijalne boravke ukrajinskih pisaca i kulturnih radnika u KROKODILovoj rezidenciji za pisce govori o tome da naša saradnja nikako nije gotova, naprotiv.
Ali o svemu tome i još koječemu u nekom narednom postu. Sad smo u hotelu i konačno nakon dve praktično neprospavane noći (mislimo da) možemo pošteno da odspavamo iako se čuje i vidi granatiranje grada u daljini. A kad smo već kod toga, ona uzbuna za vazdušni napad koja nas je jutros probudila u Žitomiru bila je za dve navođene rakete koje su ispaljene na glavni grad Kijev”.
“Od trenutka kada smo krenuli da izveštavamo o našem putu za Harkov (izveštaje koje čitate priprema tročlani tim kod kuće i na terenu) jedna od najvećih impresija nam je svakako količina negativnih komentara u Srbiji na društvenim mrežama (njih administrira isti tim uz još dvoje ljudi) na naš humani čin upućen prevremeno rođenim bebama i njihovim mamama. Do sada smo pomagali mnogim ljudima i institucijama u Srbiji. Iako nam humanitarni rad i nije u osnovnom opisu delovanja, iz najčistije empatije uvek gledamo da pomognemo koliko možemo. Da odvojimo vreme, energiju i novac”, ističe Tim Udruženja KROKODILiz Beograda.
Podsećaju da u KROKODILu rade roditelji čak dva prevremeno rođena deteta s dodatnim i posebnim potrebama a opet – ne manjka im niti energije, niti volje a posebno nam ne nedostaje saosećanja.
“Jedna od većih impresija nam je i personalizacija svake naše aktivnosti. Na pokretanju i realizaciji humanitarne kampanje, na planiranju i administriranju puta za Harkov radio je i predano radi celokupan KROKODILov tim. Vladimir Arsenijević jeste predsednik UO KROKODILa i, kao pisac, ujedno i javna ličnost ali među nama u KROKODILu on je ravnopravan sa svima drugima u podeli odgovornosti i obaveza bez koje bi KROKODILov sistem svakako stao ili bi se barem privremeno ukočio jednako kako bi stao i kada bi se iz njegovog motora izvukao i bilo koji drugi sastavni deo”, ističu.
Dodaju da ih boli činjenica da se rad jedne organizacije, njen profesionalizam a pre svega ostalog njene najbolje namere još jednom prepoznaju kao lične, bivaju personalizovane a onda se oko te nepravedne personalizacije gradi čitav blok negativnih, pretećih i uvredljivih komentara koji jednako bole svakoga od nas koji trenutno realizujemo put u Harkov i dostavu humanitarne pomoći tamošnjem Gradskom perinatalnom centru.
Foto: FB, Vladimir Arsenijević