<img height="1" width="1" style="display:none" src="https://www.facebook.com/tr?id=198245769678955&ev=PageView&noscript=1"/>

Dr Andrej Josifovski za BUKU: Vidim Srbiju kao jednu tempiranu bombu

„Rekao bih da je dosadašnja globalna politika u mnogome uticala da lične interes postane i najveći i da će trebati vremena da se ponovo pokrenu altruistička osećanja“ – kaže Pijanista u razgovoru za BUKU.

08. decembar 2023, 12:18

Foto: Nebojša Babić

Nakon performansa s vještačkim snijegom pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, djelo ulične umjetnosti Pijaniste policija je tretirala kao narušavanje javnog reda i mira. Bilo je pokušaja da se stencil „Mama, kako to da su konji zajahali ljude“ na postamentu skulpture Tome Rosandića tretira kao krivično djelo. S obzirom da nema oštećenja, pitanje je da li će privremeni stencil biti tretiran kao prekršaj.

“To je iskustvo koje imam od ranije. NIje to ništa sad specijalno. Nije to bilo hapšenje, već samo jedno privođenje. Mene su odveli u svojstvu slobodnog građanina. Izgledalo je dramatičnije nego što je zaista bilo. U svakom slučaju, sproveden sam tamo i čekao sam dva ipo sata da se završi forenzika i uviđaj. Posle toga sam imao razgovor sa inspektorom. Postavlja se pitanje da li jedan performans može da se okvalifikuje kao prekršaj. Do sada sam zbog murala imao posla samo s komunalnom policijom. Ne bi trebalo da ispisivanje grafita ima veze s policijom, ali ko zna. Ne znaju ni oni, a ne znam ni ja“ – kaže Josifovski u razgovoru za BUKU.

Kako vidite trenutnu političku i društvenu situaciju u Srbiji?

Vidim Srbiju kao jednu tempiranu bombu, što ona i jeste. Kao ekspres lonac koji je pred eksplozijom. Ovo je sada već problem za koji ćemo videti kako će se rešiti. Društvo je polarizovano, razlike između bogatstva i bede su sve veće, nacionalne frekvencije se koriste za za propagandu i zaluđivanje. Nema tu slobode govora niti slobodnog umetničkog delovanja što se i sada moglo videti. Jasno je onda koliko je teško doći do ljudi u nekim zabačenim krajevima, malim mestima i gradovima, gde zapravo ne može da se čuje ništa drugo osim onoga što stiže iz glavne kuhinje. Što bi se ovde popularno reklo: odozgo.

Ne pripadam nijednoj stranci, niti ću ikad biti partijac. Kao običan čovek vidim da bi u društvo mogla da se vrati kultura. Ne mislim na ono: ideš u pozorište, čitaš knjige, već na kulturu življenja koja bi došla sa povećanjem standarda. Bez toga nema pomaka dalje. Ljudi su, nervozni, ojađeni i besni, što je naravno, proizvod opšte društvene situacije, tako da prema mom mišljenju prvo treba poraditi na socijalnom miru, jer smo mi daleko od tog najvećeg privrednog rasta u Evropi kojim se zvaničnici hvale. Pošto nas stalno ubeđuju da nam je on najveći, mislim taj rast. Kada ljudi shvate da nam nije najveći - rast, onda će ipak ego one mase zagriženih da padne, pa ćemo onda ćemo moći da počnemo kuću da zidamo od temelja, a ne da propaloj kući stalno nešto krpimo, najpre krov koji prokišnjava.

Šta je za Vas motivišuće a šta frustrirajuće u konceptu zajedničkih prostora?

Otvoreno je pitanje u današnjoj konstelaciji stvari šta su zajednički prostori. Prvo bih se to kao arhitekta zapitao. Prostori kakve smo pre imali u socijalizmu, kao što su bili klubovi za razonodu pri mesnim zajednicama, slobodna sportska igrališta i lepi, zeleni parkovi, sada su uveliko prošlost, jer te prostore su uglavnom okupirali investitori bliski vlasti. Frustrirajuće je što što se sve okiva u beton, što se bez ikakvog urbanističkog reda sve pretvara u stambeno poslovni prostor, što od slobodnih ljudi postajemo zatvorenici, što su nam ulice i trgovi, uslovno rečeno, postali jedini slobodni prostori otvorenog tipa, gde su nažalost okupljanja uglavnom iznuđena i prinudna, gde je sve napadno obojeno i ozvučeno političkim bojama i tonom. Jednom rečju urbane sredine su izgubile dušu. Kafići i restorani su proterali stare dobre kafane i sa njima boeme i gospodu i širom otvorili vrata policijskim žbirovimama, mafijašima, polusvetu. Estrada i kič uveliko proteruju kulturu sa javnih prostora, gde se veličaju prostota, glupost i nasilje. Medijski prostor trese žuta groznica. Nije li to dovoljno da se normalnom čoveku izvrne utroba. Ja sam i pored toga nepopravljivi optimista i čvrsto verujem da umetnost može, lepotom pojavnosti svog duha, da na kraju pobedi i spasi svet. To me motiviše da stvaram i borim se za bolje dane. Tako je na mojoj Bežanijskoj kosi stvoren urban distrikt gde se jednom godišnje održava Runaway Street art festival, na kojima učestvuju najpoznatiji naši i strani slikari murala.

Vidite li fizički prostor zajedničke pobune i zajedničkog djelovanja?

Internet. Mislim da je to trenutno najjače oružje koje omladina ima. Ako bi se iskoristilo na pozitivan način, to je najveće polje stvaranja. Takođe ulica. Sva okupljanja, svi susreti i pobune dešavaju se na ulici. Kao što je pre bilo: „Sve što imamo to nam je naša borba dala“, tako je danas: „Sve za što smo se izborili, izborili smo se na ulici“. To su polja zajedničkog delovanja.

U svijetu se pojavljuju ideje poput hostela za beskućnike, socijalnih prostora za prekarijat...Mislite li da su takve inicijative moguće u regionu?

Kad sam počeo da studiram arhitekturu 2009. godine glavna stvar koja mi je bila fascinantna je podatak koji sam saznao o Norveškoj. Na pitanje kolege koja je stopa siromaštva u Norveškoj, gde sam ja nasumice nabadao procente, da bi me on na kraju samo pogledao i rekao nula, a zatim na moje, molim, on ponovio, NULA – nema siromašnih. Ovo navodim jer mi imamo situaciju u kojoj je društvo devastirano i korumpirano i ne možemo nažalost da se bavimo tim temama. Doduše u jednoj nespretnoj izjavi čuli smo od vršioca dužnosti zamenika gradonačelnika, faktički nadređenog pravom gradonačelniku, kojom je pokušano da se kaže kako kod nas, zapravo i nema beskućnika. Velika većina ljudi se ovde prvo bore za golu egzistenciju, da nekako preživi, pošto je potrošačka korpa iz dana u dan sve skuplja, a pošten rad sve jeftiniji. Mislim da je to prva stvar koja bi mogla da dovede do sistemskih promena, što bi bio osnovni preduslov da može da se razmišlja o nekim takvim strateškim stvarima razvijenog društva. Za sada smo miljama daleko od hostela za beskućnike ili hostela za pse lutalice. Izuzev Slovenije, mislim da je za sada, tako nešto neizvodljivo u zemljama bivše Jugoslavije.

Mislite li da postoji konkretan društveni pokret koji bi to mogao pokrenuti na internacionalnom nivou?

Ne verujem ni u jedan takav pokret. Rekao bih da je dosadašnja globalna politika u mnogome uticala da lične interes postane i najveći i da će trebati vremena da se ponovo pokrenu altruistička osećanja, neophodna za stvaranje jednog takvog pokreta. Poznato je već da sit gladnome ne veruje. U sadašnjim prilikama bi se pri takvoj inicijativi, ubeđen sam, najpre moglo čuti da neko na tome profitira. Vidim to po svom stvaralaštu. Već se postavljaju pitanja ko mene finansira, ko stoji iza mene. Kao da neko iz senke želi da diskredituje pokušaje stvaranja koje bi društvu donelo benifit, vodilo ga u progres, kao da su beda i siromaštvo cilj tome. Pritom se ne preza ni od čega da se oni koji se bore za dobrobit društva oklevetaju, oblate i negativno predstave u narodu, kao nekog ko iz koristoljublja zavodi narod na pogrešnu stranu. Lažima i spinovanjem zamenjuju se uloge dobra i zla, da bi vladalo ludilo haosa, gde više niko nikom ne veruje, u kome je najbolje onom vladaru ko se tome smeje, kao u onoj Marčelovoj pesmi „Za šljivu“....

Moram priznati da bih i sam podozrivo gledao na takve organizacije jer je već nebrojeno prevara učinjeno lažnim obećanjima i kojekavim manipulacijama. Koliko je samo nevladinih organizacija kod nas poznatijih kao GONGO (Goverment non goverment organization) u kojima stoluju ljudi iz establišmenta, a da ne govorimo o nepočinsvima političkih partija i pokreta. Nisam nihilista i svoje ću poverenje najpre pokloniti mladima u kojima prepoznam iskrenost i poštenje, a takvih sada ima na našoj političkoj sceni, bar ja tako mislim.

Ima li budućnostI za percepciju urbanizma i prostornog planiranja kao javne politike?

Postoji jedna jako zanimljiva organizacija, zovu se Ministarstvo prostora, pratim ih šta rade i deluju mi kao ljudi koji obećavaju. Ako je suditi prema onome zašta se oni zalažu, budućnost je svetla. Naravno, na vlast mora da dođe neko ko to pre svega razume, a onda i da želi da se založi za takvu implementaciju u Generelnom urbanističkom planu.

Koje su opcije danas pred mladim arhitektama zainteresovanim za modeliranje i planiranje zajedničkog javnog prostora?

Pred svim mladim ljudima su opcije, kao što kaže ona devojčica Leontina u pesmici za prvake - „Izmisl’la sam!“. Ja to stalno govorim svojim studentima, a neretko i puštam taj video klip.

Moraju da izmisle i stvore sebi zanimanje, što znači da moraju da se bore za slobodu misli i stvaranja, a onda opcije postaju opipljive, žive!

Dr Andrej Josifovski (6.10.1990.) je nakon završenih osnovnih studija na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (2012) završio master akademske studije (2014), a potom i doktorirao na istom fakultetu (2021). Docent je na Departmanu za arhitektonske tehnologije.

Oslikao je veliki broj murala u zemlji i inostranstvu, a njegov rad je propraćen u mnogim eminentnim svjetskim medijima za uličnu umjetnost. Izlagao je na dvadesetisedam kolektivnih i šest samostalnih izložbi, među kojima su posebno važne „Face au mur“, organizovana u Kulturnom centru Srbije u Parizu / Centre culturel de Serbie, Bijenale arhitekture u Veneciji, gdje je predstavio svoj rad „Zlatni kontejner“, samostalna izložba „Pijanista - pet godina na ulici“ u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Predstavljena je i njegova istoimena monografija i samostalna izložba „Anđeli tame“ u kultnoj galeriji „HAOS“ u Beogradu.