“Evo nas 11. jula 1995. godine u srpskoj Srebrenici, uoči još jednog praznika srpskoga. Poklanjamo srpskome narodu ovaj grad. I napokon, došao je trenutak da se posle bune protiv dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru”, ponosno je izgovorio, pred televizijskom kamerom, hvaleći se, nakon ulaska u Srebrenicu, general Vojske Republike Srpske, Ratko Mladić. Civilima i onim vojnicima koji se predaju, koji polože oružje, garantovao je sigurnost. “Ne plašite se, ništa vam se neće dogoditi”, govorio im je Mladić.
A onda su odvojili žene i decu od muškaraca, pa civile u konvojima izveli iz grada. Hiljade Muslimana pobeglo je u brda i šume, po kojima su iscrpljeni, gladni i žedni danima hodali.
Dva dana kasnije, 13. jula 1995, vojska bosanskih Srba “držala” je oko šest hiljada zarobljenika.
Krici, puščana paljba i drugi zastrašujući zvuci mogli su se čuti tokom nekoliko narednih noći. Vojnici su izvlačili ljude iz grupa i odvodili ih – “nekud”.
Nekoliko autobusa, jedan oklopni transporter i jedan bager kretali su se u pravcu Cerske. Čula se paljba malokalibarskog oružja. Onda tajac. Nedugo zatim, autobusi i transporter su se vratili istim putem. Bager je ostao. Ovaj stravični prizor posmatrao je jedan od meštana koji se krio u šumi. Bilo je to jedno od prvih masovnih pogubljenja Muslimana iz Srebrenice, koji su se desili tih julskih dana ‘95. Ispostaviće se, kasnije, da su samo na ovom području nađeni posmrtni ostaci oko sto pedeset Muslimana (od ukupno više od osam hiljada pogubljenih u Srebrenici i oko nje).
Zarobljenici su, jedan do drugog, stajali postrojeni duž puta. U njih su pucali vojnici, s leve strane. Onda je bager tone zemlje s jednog dela brda nabacao na više od stotinu tela koja su ležala duž prevoja.
Pogažena su i zatrpana, tonama krvi, suza i zemlje, osnovna ljudska prava. Prekršene međunarodne konvencije, pravila ratovanja, počinjeni zločini. U Srebrenici se dogodio – genocid!
Vide li, i danas, petnaest godina kasnije, kad zatvore oči, ti “vojnici”, dželati, ovu sliku? Čuju li, ovi “junaci” mucanje, krike, plač, jecaj, jauke? Ili veruju, i sada, da su uradili “pravu stvar” dok su, noseći trobojku, sa četiri ćirilična slova S, “oslobađali srpske zemlje”?
A šta vidimo mi, svi ostali? Zar je toliko teško izgovoriti tu “tešku, stranu, reč – izvini”? Izvini za – genocid! Zašto se peremo od činjenice da smo to počinili? Ne, niko ne kaže: vi ste Srbi genocidan narod. Niko ne tvrdi da smo svi mi učestvovali u pokolju toliko ljudi. Niko ne tera ovih osam miliona građana da ćutke kleknu i mole za oprost. Samo je potrebno da kažemo: da, odgovorni smo za ono što je u naše ime učinjeno. I za ono što nismo učinili, da bismo to sprečili. Umesto toga, ponovo možemo da čujemo priče o “srpskim zemljama”, ponovo nam u ušima odzvanja ono što patriote uglas viču: ne, nismo mi njih, oni su nas. Otkud, nakon toliko godina, nakon svega što nam se desilo i svega što smo uradili, hrabrost bilo kome da relativizuje zločin, počinjen pod našom zastavom (onom 
trobojkom sa četiri ćirilična slova S, koja se vijorila pod sloganom patriotizma), u naše ime (u ime odbrane “srpskog nacionalnog identiteta”) i za naš račun…
U rat, početkom devedesetih, gurnule su nas šovinističke ideje, ofarbane nacionalnim bojama tri (od osam) konstitutivna naroda tadašnje Jugoslavije. Sitne duše su krupnim rečima potpirivale netrpeljivost i mržnju, lansiranjem laži (ili selekcijom istine, ako je tako “korektnije” reći) otimale i ono malo pameti i razuma, (para)religijskim ekstremizmom isticale “različitost” i “uzvišenost” (svako svoje) religije (a što je podrazumevalo, naravno, i nacije). Rat je sobom odneo sve što je vredelo. Došlo je vreme bede. Materijalne, moralne, ljudske. Pogaženi su sistemi vrednosti, a svakome se, odjednom, na čelu utisnulo isto. Nacija. I svakome je, odjednom, na licu pisalo da je Srbin, Hrvat ili Musliman.
“Živeli smo stvarnost koja je ganjala ove ljude. A dokle ih je poganjala… Da izgube i kuće i bližnje i domove i da se ova zemlja razori… Ne mislim da je Jugoslavija igde propala, mislim da je razorena i to velikom voljom. A kad se stavlja prefiks, kad kažem Musliman Haso ili Srpkinja Marija, ja sam već u ratu. Kad su se ona deca udavila u onoj reci na Kosovu, setila sam se da smo se mi tumbali u moru, kad smo bili mali, ali smo se tumbali zato što se deca tumbaju i skaču jedan drugom na glavu i sigurno je Borko dobio batine od keve, jer je hteo da udavi nekoga. A pri tome, on nije bio Srbin, a ovaj Crnogorac, nisu, dok su se kupali u Budvi, skakali na glave jedan drugom Srbin i Crnogorac, nego deca koja se zovu Nemanja ili Petar. Kad smo mi to sve gledali i kad smo to živeli, ti shvataš da je možda neko nekom ukrao kravu, ili mu je jurio ženu, pa je komšija bio pakostan, ali on pri tome nije bio Musliman, a ovaj Srbin”, priča Borka Pavićević, direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju i dodaje da, kad u jednoj komplikovanoj zemlji takve stvari počnu da se stimulišu, ne može da bude dobro. “Mi smo živeli u zemlji u kojoj su postojali nacionalistički ispadi i incidenti. Ali, zajednica te zemlje se trudila da to minimalizuje, umesto da od toga pravi pravilo. Sada je pitanje koja je tendencija države: da toga ne bude, ili je tendencija države da se to neprekidno iskopava. Odnosno, da se neprekidno od toga vade resursi nacionalizma, kao resursi koji bi trebalo da reše sve ostale probleme.”
Tako smo stigli do Srbije danas, Srbije koja još uvek pliva u tom i takvom nacionalizmu i nacionalističkim idejama, “tumbamo se u moru”, skačući jedni drugima po glavama i daveći, ali sada s namerom, sve one kojima je na čelu drugačiji pečat. Više po licima ne tetoviramo samo slova svoje nacije, već nam kao trajna oznaka piše i da smo heteroseksualci ili homoseksualci, pravoslavci ili ateisti, jesmo li glasali za LDP ili SRS, da li smo za Evropu ili Rusiju, koristimo li samo ćirilicu ili upotrebljavamo i latinicu.
Promenom vlasti, pre gotovo celu deceniju, verovalo se da će obračunu s demokratskim (i humanističkim) principima doći kraj i u ovoj malenoj balkanskoj državi. Političke partije čiji je osnovni posao bio da zagovaraju rat, mržnju i nasilje, morale su da se preorijentišu. Ta roba više nije bila na ceni, a kupci (birači) su počeli da se zanimaju za malo prefinjenije, ili makar lepše upakovane “proizvode”.
“Političke stranke koje su devedesetih pričale tu priču, ne mogu više otvoreno da govore o nasilju. Jednostavno, takav diskurs u političkom dijalogu se više ne toleriše i pojavila se potreba za postojanjem organizacija koje će patriotizam uzdizati do velikih veličina, a braniti ga na kraju fizički”, kaže Simon Simonović, aktivista civilnih organizacija i podseća na činjenicu da su i devedesetih godina proteklog veka političke stranke iznedrile ovakve grupe. “Arkan je bio vođa navijača i vođa paravojnih jedinica i jedan od najvećih desničara u svoje vreme. Danas imamo aktuelni primer sa Kristijanom Golubovićem, koji je bio kriminalac, pa je postao pravoslavac, a onda se ispostavilo da je pravoslavac zato što diluje drogu u crkvi Svetog Marka. Kao što smo videli da su vođe velikih grupa sve velike patriote, ali taj patriotizam brane oružjem u rođenom gradu, protiv rođenih sugrađana.”
Tako smo, umesto stranaka, dobili neformaln(ij)e zagovornike ideja o srpskoj sabornosti, konzervativizmu, patrijarhalnosti, pravoslavlju kao nacionalnom identitetu, antikomunizmu i antiglobalizmu. Te savremene ideologe srpskog nacionalizma srećemo: na univerzitetu (dekan jednog beogradskog fakulteta se studentima obraća “starim srpskim pozdravom”: “Bog vam pomogao”; profesor na drugom studente tera da za njim ponavljaju kako je Čeda Jovanović psihopata, a B92 antisrpska televizija; na predavanjima se govori o “svesnim” i “nesvesnim” Srbima…); u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (pored svega što svakodnevno čujemo od raznih akademika, u njihovim zvaničnim dokumentima je zavedeno i da se kao rad jednog od njih prijavljuje članak “Naša je sveta dužnost da odbranimo Radovana“); u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (nemali je broj crkvenih velikodostojnika koji, u najmanju ruku, pomažu u stvaranju idolatrije nacije, kao političke religije srpskog nacionalizma; a istoričar Petar Atanacković smatra da je suština ideološkog programa SPC sadržana u tezi da bi snažna država, u simbiozi sa snažnom pravoslavnom crkvom, trebalo zajednički da predvode jedno, u svakom pogledu homogeno, srpsko društvo); u medijima (od onih medijskih kuća koje su se otvoreno deklarisale kao nacionalističke, nazivajući izdajnicima, plaćenicima i “nesrbima” sve koji misle i govore drugačije, do onih sa perfidnijim načinima propagiranja nacionalizma koji znatan prostor daju autorima koji ovakve kvalifikacije napišu ili izgovore u “suptilnijoj formi”). Na kraju, tu su i ultradesničarske organizacije u kojima se okupljaju najčešće mladi zagovornici srednjovekovne ideologije srpstva. Ideološka “biblija” ovih grupa su dela i misli najvećih srpskih konzervativaca, predstavnika srpske desnice – od Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića, do Dimitrija Ljotića i Milana Nedića.
„Srbski nacionalni identitet počiva na nekoliko stubova. Istorijski gledano, neosporna je naša krvna i jezička povezanost, naše srodništvo sa ostalim arijevskim, odnosno indoevropskim narodima, sa drugim Slovenima, ali očuvanje identiteta podrazumeva takođe i očuvanje naše narodne duše, naše kulture, predanja, običaja i onoga što je najvažnije od svega, a to je pravoslavlje. Bez pravoslavne vere ne možemo govoriti o srbskoj naciji. Svaki Srbin koji se odrekne svoje vere, odriče se i svoje nacije, pre ili kasnije. Identitet je, dakle, neraskidivo povezan i sa verom i sa jezikom, i sa pismom, ćirilicom naravno, i sa narodnom pesmom, poslovicama, umetnošću. Stoga, ne vidim zašto bismo bili u poziciji da se pravdamo za nekakav tradicionalizam. Mi smo srbski nacionalisti i toga se ne stidimo“, pojašnjava Mladen Obradović iz organizacije „Obraz“, jedne od najmarkantnijih ultradesničarskih organizacija.
Dok govore o (re)tradicionalizaciji (ovo bi verovatno trebalo da znači – vraćanje tradiciji i tradicionalnim vrednostima, mada se tu ne pominju ni Dositej Obradović, ni Jovan Skerlić, ni mnogi drugi velikani koji su potekli iz ovog naroda), kao jedinom pravom putu Srbije, pokazuju gađenje (ili strah) od izazova koje savremeni civilizacijski tokovi nude, a srpskom društvu, kroz svoje programe (koje drže “okačene” na internetu) predlažu da tavori na marginama razvoja kojim ostatak sveta ide. I, na kraju, pitanje je šta je tu retradicionalizacija, a šta para-retradicionalizacija.
“To je sad nešto što je direktno vezano sa pojmovima patriotizma i rodoljublja, koliko su retradicionalizacije u stvari pitanje afirmacije ili propasti vrednosnih sistema. To što Kristijana Golubovića hapse u crkvi u kojoj đora drogu, možda je to priča o retradicionalizaciji. Upravo je priča o retradicionalizaciji vređanje tradicije i zato se narod oseća tako izbezumljeno i tako iščupano iz svega i tako otpravljen ni u šta”, smatra Borka Pavićević.
Ratovi su završeni, pa su se bes i agresija preselili na “domaći teren”. Vojne i paravojne formacije više ne iskaljuju svoju mržnju na drugim narodima, ali smo zato dobili – “huligane”. Tako danas zovu one koji mašući zastavama (sa četiri ćirilična slova S) ruše sopstveni grad, ubijaju nam goste (naravno, strance), pale tuđe bogomolje, uništavaju naše restorane, kafiće i prodavnice (koji nose “zapadna” imena), fizičkom snagom onemogućavaju održavanje kulturnih manifestacija, čak (sve krsteći se sa tri skupljena prsta) prekidaju bogosluženja u zdanjima SPC (kad smatraju da pop nedovoljno dobro radi “svoj posao”), prete, a onda se i “fizički obračunavaju” sa svim deklarisanim “izdajnicima srpskog roda”, oličenim u predstavnicima građanskog sektora ili medija (tim “propagatorima zla”).
“Oni realno nemaju toliku snagu i oni jesu minorni, ali problem je u tome što čine dela koja među normalnim svetom imaju takav odjek i što seju strah. Dovoljno je da se okupi 100 ili 200, čak i 20 takvih i da se pošalje slika koja će biti ružna i koja će obeležiti ceo naš narod za narednih 10 godina. Kao što je bilo sa Brisom Tatonom, kao što je bilo sa paljenjem i razbijanjem ambasada, pljačkanjem naših prodavnica i razbijanjem našeg grada. To je slika koju desetine ljudi napravi, a breme koje nosi ceo narod”, govori Simon Simonović, ali naglašava i nemalu ulogu medija i političara, koje smatra odgovornima za ovakvo stanje:
“U medijima se priča jedno, a sistemski se radi drugo i to je i stvorilo situaciju da Kristijan Golubović može da se predstavlja kao veliki reafirmisani Srbin i pravoslavac i da prodaje drogu u sred crkve, da Miša Vasić (SNP 1389) može da priča da je najveći pacifista na svetu, a kod kuće drži fantomke i pištolj… I kako je kod svih njih nađeno nešto što ukazuje na to da se bore nasiljem, a svi su veliki pacifisti!? Svi se pozivaju na hrišćanstvo i umesto da okreću drugi obraz, oni potežu pištolje.”
Kako zvuči to čovekoljublje iz usta (ili pera) srpskih nacionalista, možda najbolje pokazuje jedan od odgovora koje je za magazin Status dao Ivan Ivanović, predstavnik aranđelovačke organizacije NAŠI, koja je, uzgred, a toga se sigurno svi sećaju, pre koju godinu onemogućila održavanje tribine radijske emisije Peščanik, u ovom gradu.
“Nama kao hrišćanima, svi ljudi su isti i svi su jednako slobodni da odaberu svoj put u životu, jer je to sloboda koja im je od Boga data. Ljude delimo na osnovu njihovih ljudskih vrlina i mana, na ljude i neljude. Samim tim ne postoje manje ili više vredni ljudi i narodi. Ne mrzim nijednu naciju, nijednu socijalnu grupu, nijednog čoveka (jer i kad čini najgore stvari taj čovek ima mogućnost da se promeni i popravi). Ali, NAŠI će uvek otvoreno i drsko da se suprotstavljaju licemernim političkim idejama i neprijateljskim delima prema srpskom narodu i pravoslavnim ljudima. I uvek ćemo do kraja da govorimo istinu u lice!”
To kaže onaj isti Ivan Ivanović, veroučitelj, koji je organizovao tribinu na kojoj je govorio “reafirmisani” (da ne kažemo “promenjeni” ili “popravljeni”) Srbin, “veliki pravoslavac”, a još i sportista, Kristijan Golubović.
“Kristijan Golubović je trenutno osumnjičen kao počinilac teškog krivičnog dela. Voleo bih da se ispostavi da to nije istina. U svakom slučaju posetiću ga kad to bude moguće. Ako istraga argumentovano potvrdi da se bavio preprodajom narkotika, tada ću ga pitati zašto je obmanuo i mene i mlade ljude na našoj tribini kada im je govorio da se više ne bavi kriminalom i kada im je govorio da treba da se bave sportom a ne kriminalom”, naivno zvuči odgovor ovog veroučitelja.
Sad da se vratimo na onu priču o krivici medija zbog narastajućeg, ili makar sve vidljivijeg, nacionalizma. Borka Pavićević to kaže ovako.
“I tu smo u toj apolitičnosti: dajte ovom mediju, dajte onom, svako ima pravo na svoje mišljenje, pa treba biti tolerantan. Ne, nije svako govorenje mišljenje! I to je jedna od tih floskula koja bi trebalo da stvori ovaj, takozvani, srednji put kojim Srbija ide. Pa, jeste malo zločin, pa nije malo zločin. Pa, jeste silovana, pa nije do kraja silovana, nego mu je dala, pa onda to nije završeno do kraja…”
A onda dođemo do govorenja već pomenutog Ivana Ivanovića, koji veli da “pravoslavlje ne dozvoljava pozivanje na nasilje i propagiranje nasilja, osim kad se u odbrambenom ili oslobodilačkom ratu blagosiljaju branioci i oslobodioci ali i onda se od njih zahteva viteško postupanje po našoj narodnoj tradiciji čojstva i junaštva”.
Otkud, onda, svim tim Srbima, koji toliko insistiraju na pravoslavlju, uopšte ideja o ponovnom osvajanju teritorija (koje smatraju srpskim) i ponovnom pravljenju te neke velike Srbije; otkud toliko nasilja na ulicama Beograda; kako je ubijen jedan francuski navijač u centru prestonice (a onda se neko usudi da kaže i ovo: “Da li je tačno da je: iskazivao homoseksualne sklonosti…” “…sa svojom grupom izazivao navijače Partizana i ostale Srbe na ulicama Beograda”, izgovorio je u emisiji Insajder na TV B92 Mladen Obradović, sekretar “Obraza”); kako su, onda, spaljene ambasade ili džamija (ko je to uradio?); ko je 2001. godine pretukao homoseksualce koji su pokušali da prošetaju gradom, a ko je i prošle godine “upozoravao” da će “razbiti taj skup nemorala, bluda i satanizma”, ili, tek, “čekamo vas”; čija se zastava (sa četiri ćirilična slova S) vijorila dok su ubijani civili, zarobljenici, nevine žrtve u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu… Na kraju, ko su svi oni koji prete (mojoj koleginici) Brankici Stanković, koji “upozoravaju” televiziju B92 na ovaj način: “Kraj vam se bliži sluge terora, Crkva i Srbi vaša su mora”? Jesu li i to ti hrabri junaci, Srbi, pravoslavci?
Evo, da vidimo šta nam pravoslavac Ivan Ivanović “govori”.
“Kraj koji se bliži ovoj agitpropovskoj NATO ustanovi jeste isti onaj kraj koji se bližio svim saradnicima srpskih neprijatelja. Ovde ne mislimo na ugrožavanje njihovog fizičkog integriteta niti na bilo koji oblik nasilja (osim možda na onaj koji je snašao RTS u oktobru 2000. godine kada je razjareni narod pokazao šta misli o jednoj režimskoj, diktatorskoj i nenarodnoj ustanovi što je ceo svet tada prihvatio kao legitiman čin neposredne demokratije.) Kraj na koji mi mislimo jeste trenutak kad će se stvarno narodna i demokratska vlast pozabaviti načinom na koji je B92 uzurpirao zgradu u kojoj sad radi, načinom na koji je izvedena privatizacija ove medijske kuće, načinom na koji se vređa srpski narod i njegova crkva, načinom na koji delovi ove medijske kuće šire govor mržnje i netoleranciju prema našoj i sličnim organizacijama. I kao poslednje ali najvažnije naš ‘kraj za B92’ podrazumeva onaj sveopšti osećaj prezira prema ovoj kvazimedijskoj a u stvari propagandnoj ustanovi koji će toliko preplaviti naš narod da će svi njihovi novinari i urednici postati predmet podsmeha.”
Iz svega ovoga nije teško zaključiti da se jezik nasilja percipira kao jezik snage. Ostalo je samo nejasno iz Ivanovićevog odgovora – ko čini tu, kako kaže, “narodnu i demokratsku vlast”? Ko su to “Crkva i Srbi”, koje pominje organizacija NAŠI u toj “opomeni”? Jesu li to “one” pravoslavne patriote koje razbijaju, ruše, ubijaju…? Beše – huligani? Ili pravoslavni rodoljubi koje predvodi NAŠ(i) Ivan Ivanović znaju nešto što bi tužilac trebalo da čuje, o tome da će, možda, “devedesetdvojka” goreti kao što je gorela RTS? (Nadam se da će Ivanović ovo objasniti u sudu. prim. aut.)
“Od tog verbalnog, artikulisanog, do fizičkog nasilja, samo je jedan mali korak. Zapravo, ono je već obavljeno”, smatra Borka Pavićević.
Zagovornici ideje o Srbiji kao evropskoj državi se, mahom, slažu da je ovakvo stanje posledica (svih srpskih) poraza: izgubljenih ratova, krize identiteta, opšte konfuzije, nesposobnosti (pre svega političke) elite da se suoči sa počinjenim zločinima i jednom zasvagda počisti (u ime srpskog naroda) svoju prošlost. Umesto toga, na nerealnim osnovama, oživljeno je kosovsko pitanje, a što je dovoljan šlagvort za ponovno vraćanje sistema vrednosti predstavljenih u srpstvu i pravoslavlju, kao i oživljavanje priče o “svim srpskim zemljama”.
Borka Pavićević objašnjava da se u ovom (našem) partijskom sistemu uvek pribegava kalkulantstvu.
“Možda bi rekli nešto drugo, ali hoće da idu na izbore, pa hoće da se udvore svima, pa hoće da ne preteruju, pa zato nema reči genocid. Zato što neće da rizikuju svoje biračko telo, kako ga oni zovi, a istovremeno time ga prave. Jer, ako u pozorištu igram određeni repertoar, posle niza godina uverim ljude da oni baš to hoće da gledaju. Ne, oni baš neće to da gledaju, nego da gledaju nešto drugo, ali ja hoću neprekidno da igram operetu ili šalu komiku i onda se čudim otkud publika sva hoće da gleda upravo to. E, to gledaš oko sebe. Tim sistemom: ‘ajde da većina to primi, ‘ajde da imamo što više glasača, mi u tim stvarima moramo da pazimo šta govorimo. Pa je onda zločin, pa ne znamo koliki je zločin, pa koliko ljudi… Taj se zločin zove na određeni način. Postavlja se samo pitanje koliko je u interesu društva u zajednici da se to kaže odmah i da se, imenujući, dokine taj odnos dželata i žrtava. To je najstrašnija stvar koja je smišljena i koja drži celo društvo zarobljenim, kao što je Bosna cela zarobljena u odnose snaga i priče po kojima se ne razjašnjavaju stvari, nego se one neprekidno pakuju”, ističe Borka Pavićević i nastavlja. “Šta, kad kažeš Kosovo je Srbija, šta si ti meni obećala – zagrobni život? Koliko takav jedan himerički oblik govora znači da ti izmeštaš sve ljudske odnose negde, nekad, za nešto, hipotetički, a pri tome i ti i ja živimo neke stvarne živote. I što je rekla jedna seljanka na pijaci sasvim lepo: Znate šta, ja gledam u Kosovo, ali u međuvremenu moram da jedem, pijem, da dišem i nahranim decu. Šta ćemo sad svi da kažemo: čekaćemo dok Kosovo ne bude ponovo Srbija. Pitanje je na koji način se ljudski stvarni život izmešta u sferu mitova, paramitova i nepostojećih stvari.”
(preuzeto iz beogradskog magazina STATUS)