Politički sistem u Srbiji najbliži je oligarhiji sa demokratskom legitimacijom. To znači da je vlast u rukama bogate nekolicine koju čine političari i kapitalisti koji su međusobno uvezani zajedničkim interesima. I koji ih suprotstavljaju većini društva od kojeg traže podršku za vladavinu. Činjenica da se kapitalisti međusobno nalaze često u rivalskim odnosima, baš kao što je i politička elita podeljena po političkim strankama, služi zamagljivanju osnovnog odnosa moći između oligarhije i građana od kojih formalno vlast zavisi.
Činjenica da vlast navodno zavisi od volje većine građana, jer narod je suveren, o čemu svedoči periodično organizovanje izbora sa opštim pravom glasom, goni političare da se služe demagogijom kao retorskom tehnikom čiji je cilj da nerealnim obećanjima podiđe željama velikih delova građanstva, zavodeći ih da glasaju za demagoga. U poslednjih 20 godina, tj. otkad se višestranački sistem zapatio u Srbiji, građanstvo se osvedočilo u golemi demagoški potencijal političara. Počnimo redom, nabrajajući samo demagoške prevare po sećanju.
Slobodan Milošević je obećavao švedski životni standard i deset hiljada dolara po glavi stanovnika na prvim višestranačkim izborima. Vojislav Šešelj je obećavao veliku Srbiju sa granicama Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica, dok je Vuk Drašković parirao pričom o granicama Srbije oivičenim srpskim grobovima. Stranke koje su devedesetih najmanje obećavale, najmanje su glasova dobijale. U ratnim uslovima obeleženim sankcijama Ujedinjenih nacija, društvo Srbije dovedeno je do masovne materijalne bede, pa i gladi, i znatnog moralnog posrtanja, dok su se pojedinci bliski političkoj vlasti obogatili na megainflaciji, učestvovanju u politički odobrenim uvozno-izvoznim poslovima i pravu na šverc.
No, i opozicija koja se nije bavila preteranom demagogijom vremenom je naučila zanat i počela obećavati kako će Kosovo vratiti u sastav Srbije, samo da dođe na vlast, ili da će Srbija već 2007. ući u Evropsku uniju, da će privredni razvoj biti neverovatno dinamičan i da će Srbija postati lider na Balkanu. Kada se pogledaju ova obećanja, vidljivo je da se demagogija u društvenim uslovima Srbije može podeliti na nacionalnu, socijalnu i evrodemagogiju. Nacionalnu i socijalnu demagogiju uglavnom su koristili SRS i SPS, iako ni ostale stranke od toga nisu bile imune. Evrodemagogiju najčešće koriste DS, G 17 plus i LDP. Svakako, jedan od šampiona demagogije je Mlađan Dinkić, koji vazda obećava brda i doline, nekad goleme investicije (nema veze što poreski obveznici plaćaju radna mesta, smanjujući tako troškove stranih kapitalista), nekad regionalizaciju koja će privući investicije (nema veze što ona može i podići broj činovništva u zemlji koja vapi za ograničenjem javne potrošnje). Desni deo srbijanske političke scene, pak, ubi se ponavljajući kako je Kosovo srce Srbije, kao da će time moći da ga zaista u nju i vrati. U stvari, čim neko obećava nešto na šta zacelo ne može uticati, znak je da se radi o demagogiji. Na koji način Srbija može vratiti Kosovo u njen pravnopolitički sistem? Na koji način je cena hleba mogla biti tri dinara u vreme kada se u radnjama kupovao za 20? Kako to naprednjaci misle da se bore protiv političke elite kada njoj pripadaju? Na koji način je bilo moguće obezbediti da penzije iznose 75 odsto plata? Kako se može govoriti o bilo kojem datumu ulaska u EU ako taj ulazak zavisi u ovom trenutku od ocene saradnje Srbije sa Haškim tribunalom, a Ratko Mladić i Goran Hadžić i dalje prkose poterama? Kako se mogu obećavati nova radna mesta, njih 200.000, u trenutku kad globalna ekonomska kriza ogromnih razmera kuca na vrata? Dakako, obećanja su proizvod basnoslovne lakovernosti građana. Oni veruju u ono što im zvuči primamljivo, a demagoška veština političara im je jemac takvih obećanja. Razume se, kakva obećanja takav jemac, ali takav i građanin.
Naposletku, valja upozoriti i na demagogiju van politike, npr. u sportu, a naročito u najomiljenijim fudbalskim klubovima, Zvezdi i Partizanu. Tu sportske vođe obećavaju brda i doline, a kada to izostane, krive su sudije i podvale rivala, baš kao što su za neuspehe političara katkad krivi građani katkad svetske sile, katkad sankcije, katkad globalna kriza i sl. Šta tek reći o muftiji Zukorliću, koji kombinuje nacionalističku sa socijalnom demagogijom viktimizujući i zastrašujući Bošnjake? No, ima u Srbiji i onih koji umesto demagogije pokazuju ili hipokriziju ili nedostatak inteligencije, pa čast ukazuju Jovu Kapičiću, navodno u ime antifašizma, a možda i zarad odbrane ljudskih prava.
Politika.rs