Znanje može da prevari čoveka u pogledu svojih mogućnosti i želja, da mu da lažnu snagu koju on objektivno nema, dok zdrav razum ima svoju sumnju i preispitivanje u odnosu na to šta hoćemo i ko smo. Što se više čovek usavršava u pogledu tehnologije time pokazuje svoju nesavršenost, a živeći bez skupljenih zakona i utvrđenog iskustva, tj. Boga, pokazuje svoju ništavnost i prazninu, stvara sebi preteške uslove za opstanak, ostavlja za sobom pustoš. Ovo je vreme novog varvarizma. Izvršena je tipizacija čoveka – što ga tačnije odrede lakše znaju kako će sa njim. Sloboda ne postoji, postoji samo borba za nju.
Naše društvo se ne menja, niski ciljevi nikad neće da budu zamenjeni višim, ovde nije važno sa kim si već protiv koga si. Reči su izgubile svoju važnost i preciznost, stalno se traži alibi za ono što nismo smeli da uradimo. Slast tuđe nevolje uvek ima svoje konzumente. Teturamo mamurni od sujetnog pijanstva busajući se u nepostojeću važnost svoga ja.
Malo je onih koji donose odluke jer one ih predstavljaju onakvim kakvi stvarno jesu i primoravaju ih da se diferenciraju od okoline, a okolina ne voli one koji se izdvajaju. Bezosećajnost je anestetik na reakciju griže savesti.
U retuširanoj stvarnosti ne vidim nijedan osmeh,slučajno ispali ili namerno poslat, ljudi su zapušteni,zamišljeni, senkoviti. U sveopštem metežu,pitam se gde je nadahnuće za dalji nastavak? Nagoni nas kuvaju, a iznad su nebesa dovoljno prostrana da prime svakog. Zakačimo se za nebo da nas ne bi pregazila gomila.
Naše potrebe ističu naše siromaštvo. Prilagođavamo se tuđem standardu da nas ne bi odbacili. Svako ko nešto preduzima za poboljšanje svog položaja iskače iz otrovne sredine i prepoznaje se kao potencijalna opasnost za buđenje usnulih funkcija pojedinaca i okoline.Okruženi smo zidom ćutanja i nemog prihvatanja svega što nam se daje. Sebična proračunatost pustila je otrovne kapilare i sisa svoj život od tuđeg. Dok kupujemo vreme čekamo bolje dane koji nikako da dođu.
Da li nam se stvarno ništa lepo ne dešava ili to ne možemo više da registrujemo od količine crnila i negativiteta okoline u kojoj živimo? Da li to što smo zdravi,što nam deca rastu, što se još neko interesuje za ono što radimo nije dovoljna satisfakcija za ukus bljutave stvarnosti koji nosimo u ustima? Ko misli na nas i da li mi mislimo na drugog u ovoj opakoj igri preživljavanja? A onda nam se desi da vidimo normalne,zdrave i poštene ljude koji podignu u nama naš posrnuli optimizam.
Posmatrao sam ljude koji su radili fasadu na mojoj kući. Ćutali su, radili i nisu se žalili na svoj posao i život, a na kraju radnog vremena sav nered za sobom bi počistili. Stvari su moguće kad se suočiš sa takvim ljudima. Kuća mi je sad mlađa i vraćeni su joj ukrasi.
Isto tako na koncertu Boba Dilana, kao da sam sedeo noću u pustinji pored vatre sa starozavetnim prorokom koji mi je svojim meketavim glasom otkrivao nove dimenzije života. Naježih se nekolikoputa sa sve knedlom u grlu. Razumeo sam sve preko osećanja. Bilo je krajnje sugestivno i intimno,osećao sam se odabrano, bio sam deo suštine u ovom banalnom svetu. Posle koncerta u krevetu svoje momačke sobice ukapirao sam da on sada spava u istom gradu u kojem ću i ja otići u snove, a možda se i prerušen šunja gradom. Sve je moguće.
Dobrota je dragocena jer je malo ima,u njoj živi onaj koji nadu daje svima. Nama treba milost,a ne milostinja.
Biti ovde realan znači pokoriti se društvu i igrati po njegovim pravilima koja legalizuju glupost i besmisao.
Doviđenja do sledećeg rođenja!
Tekst preuzet sa www.politika.rs