Branka Ćurčić je suosnivačica Grupe za konceptualnu politiku i kourednica “Biltena Stanar”.
U razgovoru za BUKA magazin govori o rasprostranjenim zborovima građana, uslovima za smjenu koruptivne i kriminalne vlasti, mogućnostima građanskog organizovanja u izrazito antidemokratskim uslovima i limitima parlamentarizma u srpskom društvu.
“Nisam na poziciji onih koji se opiru ideji zborova podvlačeći da živimo u parlamentarnoj demokratiji kao uređenju i načinu upravljanja. Nisam ni na poziciji onih koji smatraju da ideja neposredne demokratije može da zameni reprezentativnu, a da se i ona sama ne transformiše aktivnim i neposrednim odlučivanjem unutar reprezentativnih partijskih organizacija. Ovi poslednji zazivaju novu političku imaginaciju, dok prvi ne uzimaju u obzir već dobro poznate limite parlametarizma” – kaže Ćurčić u razgovoru za BUKA magazin.
Koje su prednosti a koje mane zborova građana koji se organizuju u Srbiji?
Kao i mnoštvo drugih akcija, zborovi građana koji se danas organizuju širom Srbije rezonuju sa masovnim studentskim protestima. Štaviše, na zborove su građane pozvali upravo studenti „Pismom narodu Srbije“. Ono što je zanimljivo jeste da postoje različita čitanja i interpretacije tog poziva, pa su tako građani počeli da artikulišu raznorodne zahteve, od komunalnih problema u lokalnim zajednicama do izglasavanja nepoverenja lokalnoj vlasti. Mislim da je tu došlo do svojevrsnog nesporazuma, možda i namernog. Kako mi u Grupi za konceptualnu politiku čitamo i tumačimo taj poziv, studenti su apelovali na građane da se samoorganizuju po pitanjima od nacionalnog značaja u ovom protestnom trenutku. Kako stoji u pozivu: „Studenti nisu, ne žele, niti mogu biti odraz opšte volje. Odgovori na najopštija državna i društvena pitanja, koja se trenutno potežu, ne tiču se isključivo studenata i stoga ne smeju pasti samo na naša pleća“. U pitanju su naši odgovori, nas građana koje studenti pozivaju na na najopštija državna i društvena pitanja, a ne na komunalna, iako znamo da su u našim zemljama ona uvek i politička. Studenti su pozivom na zborove od građana tražili pomoć, odnosno, uključenje u borbu koje bi bilo ozbiljnije od dosadašnjeg pružanja podrške, iako i to ima svoj značaj. Da budem sasvim precizna, studenti su tražili izlaz iz situacije pritiska kojem su kao politički subjekt izloženi, odnosno, iz situacije očekivanja da su oni jedini koji treba da preuzmu na sebe donošenje svih odluka.
Pominjući predlog za formiranje ekspertske vlade, studenti su narednim saopštenjem podvukli smisao svog poziva građanima rekavši „da se pitanje državnog uređenja ne tiče samo studenata i političkih organizacija, već naroda u celosti“. U slobodnom tumačenju ovog poziva od strane građana možda leži i mana, iako to ne bih na taj način imenovala, a to je da u zborovima trenutno postoji izvestan stepen oklevanja, odnosno, supstituta za odlučnije političke zahteve kakav bi bio izglasavanje ekspertske vlade, na šta su, kako se čini, studenti zapravo i pozvali. U ovom trenutku, na zborove se može gledati i kao na proteste u malom, kao na permanentne proteste u lokalnim zajednicama i sigurno je da oni doprinose ukupnoj protestnoj situaciji. Mi smo ih nazvali protestnim zborovima građana, i zbog konteksta u kojem se dešavaju ali i zbog toga što smatramo da je na njima potrebno odlučnije usaglašavanje sa predlozima i zahtevima koji dolaze sa protestnog nivoa, a koji se sve više tiču zahteva za smenom ove vlasti.
Kako zborovi građana funkcionišu u pravnom smislu?
Zborovi građana jesu definisani zakonima i opštim aktima srpske države, na šta su se i studenti pozvali u svom pismu narodu. Kao oblik neposrednog učešća građana u donošenju odluka, zbor je regulisan Zakonom o lokalnoj samoupravi zajedno sa građanskom inicijativom i referendumom. Tako građani zborove mogu da iniciraju na nivou grada, odnosno jedinice lokalne samouprave, kao i na nivou mesne samouprave, odnosno u svojim mesnim zajednicama. U svakom od ovih slučajeva potrebno je prikupljanje propisanog broja potpisa građana i definisanje zahteva, tačaka dnevnog reda o kojima se želi raspravljati i doneti odluka, čime građani iniciraju i zahtevaju zbor. Kako je propisano, njega formalno treba da organizuje vlast, bilo na gradskom ili mesnom nivou. Tu dolazimo do problema koji postoji više godina unazad, a to je da je vlast već odbila da sazove na desetine legitimno iniciranih zborova kakav je slučaj bio u Novom Sadu. Zaposedajući i uzurpirajući mesne zajednice, naprednjački režim se oglušio na inicijative za sazivanje zborova kršeći upravo pomenute zakone. Tada smo pokretali upravne postupke protiv saveta mesnih zajednica, a njihovo odbijanje da sazovu zborove videli smo kao jasnu politiku urušavanja prava građana na organizovanje i organizovano iskazivanja mišljenja, posebno zato što je ono političko pravo garantovano zakonima. Godinama smo pratili izmenu zakonskog okvira koji reguliše oblast lokalne i mesne samouprave i govorili o tome da te izmene nikako ne idu u prilog neposrednom učešću građana, odnosno, da se ono zakonima ograničava i obesmišljava. Sve ovo ujedno smatram i odjekom globalne situacije sloma civilnog društva na kojem se aktivno radi, jer prostor neposrednog učešća jeste prostor civilnosti i civilnog društva.
Ono što danas vidimo u masi zborova građana jeste njihov neformalni ali organizovan karakter, poput plenuma koje studenti izjednačavaju sa zborovima, što mislim da odgovara ovom protestnom trenutku. U suprotnom, vlast bi morala da ih organizuje. Time bi se uspostavila komunikacija sa vlašću koju studenti sami ne praktikuju, zapravo je odbijaju. Vlast bi se tako iznova legitimisala u trenutku kada joj se tako jasno i ubedljivo oduzima legitimitet. U prilog neformalnosti zborova, njihovom organizovanju uprkos i mimo zakonske regulative, ide i činjenica da u Beogradu mesne zajednice formalno ne postoje. Bez obzira na to, možemo videti mnoštvo samoorganizovanih opštinskih zborova. To je slučaj i u mnogim manjim mestima u Srbiji, gde okupljanje i izglasavanje zahteva daleko prevazilazi lokalne i komunalne teme, tamo gde nacionalna pitanja na koja su studenti pozvali na konkretan način ateriraju u lokal.
Jesu li rješenja problema koje donosi zborovi obvezujući za institucije. Ako nisu, kako mogu postati?
Izgleda da za aktuelni režim više ništa nije obavezujuće osim njegovog opstanka na vlasti. Ovo je trenutak kojim je ogoljen njegov uzurpatorski i kriminalni karakater, počev od pada nadstrešnice.
Prethodnih godina zborovi nisu sazivani, a mišljenje građana iskazano na organizovan i zakonima garantovan način nije za režim bilo obavezujuće. Štaviše, temeljno su bili sprečavani. Po slovu zakona i na primeru zbora u mesnoj zajednici, kada ga građani iniciraju i Savet MZ ga sazove, na njemu se diskusijom i glasanjem donosi odluka, odnosno zaključak zbora građana koji postaje zaključak mesne zajednice. Da podsetimo, mesne zajednice nisu organ vlast već organizacije građana, ali bi zaključak zbora mesne zajednice za nju i više instance lokalne samouprave morao da bude obavezujući ukoliko su one suštinski samoupravne i demokratske. U pitanju je instrument učešća građana u svojim institucijama, a lokalna uprava se i zakonom definiše kao samouprava. Samo u nekoliko slučajeva, pre skoro deset godina, uspevali smo da dođemo do zaključka zborova koje smo sa komšijama organizovali i njih je mesna zajednica poštovala neko vreme. Već tada su naprednjački saveti počeli sa nepoštovanjem odluka građana. Počeli su da zatvaraju vrata ovih lokalnih institucija za ljude. U međuvremenu smo imali i slučaj Narodne inicijative o zabrani iskopavanja litijuma koja je, na svom formalnom putu, u proceduri njenog podnošenja Narodnoj skupštini, nestala, tačnije, ukradena je, iako je za nju bilo potrebno prikupiti više desetina hiljada potpisa građana.
Do sada smo imali režim koji krši političko pravo građana na neposredno učešće i uzurpaciju institucija po tom pitanju, a danas nakon pada nadstrešnice i upotrebe neidentifikovanog oružja nad mirnim građanima na protestu 15. marta u Beogradu, imamo režim koji ugrožava i odnosi živote i primenjuje ekstremno nasilje nad nama. U ovoj protestnoj situaciji, zborovi građana imaju ulogu u proširenju i jačanju pritiska na vlast, posebno što postoje indicije da u njihovom organizovanju aktivno učestvuju opozicione partije. Ono što je sve očiglednije je da će odluke koje donose zborovi građana biti obavezujuće za institucije kojima će upravljati neka druga vlast, ali ni tada to neće ići bez pritiska građana.
Da li su zborovi budućnost političkog organizovanja većine?
Radeći godinama na temi zborova građana i mesne samouprave, u mirnodopskijim uslovima, smatrali smo da su to moćna sredstva za lokalno organizovanje građana. Kao i studenti u svom pismu narodu, često smo se pozivali na članove zakona i Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima kojima se tvrdi da „svako ima pravo da učestvuje u upravljanju javnim poslovima svoje zemlje, neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika“. U tom smislu, potencirali smo jednakost neposrednog učešća sa reprezentacijskim politikama i zahtevali da se ta jednakost poštuje, da se poštuje zakon, da se poštuje duh zakona. To je često bio prevelik zahtev i za opoziciju. Danas, nakon poziva studenata na zborove, imali smo slučaj da, doduše sa jednog fakulteta, čujemo iskaz „mi se borimo da izgradimo sistem kakav nije viđen nigde u svetu“. To mi je delovalo kao poziv ili želja da se društvo i država reorganizuju po principima neposredne ili direktne demokratije, kako se ona u nekim slučajevima naziva, što bi značilo da sve odluke donose građani, bez predstavnika, bez izbora i parlamenta.
To je vrlo zanimljivo jer podseća na anarhističke politike koje neke levičarske organizacije u Srbiji promovišu, ali se plašim da je efekat toga danas upitan s obzirom da je glavni cilj takvih politika da se pokaže da je opozicija ista kao vladajuća stranka, što ide u prilog Srpskoj naprednoj stranci i režimu. Nisam na poziciji onih koji se opiru ideji zborova podvlačeći da živimo u parlamentarnoj demokratiji kao uređenju i načinu upravljanja, ali ni onih koji smatraju da ideja neposredne demokratije može da zameni reprezentativnu, a da se i ona sama ne transformiše aktivnim i neposrednim odlučivanjem unutar reprezentativnih partijskih organizacija. Ovi poslednji zazivaju novu političku imaginaciju, dok prvi ne uzimaju u obzir već dobro poznate limite parlametarizma.
Levica svojim idejama ostaje na nivou teorijskog pristupa zbilji. Pre bih rekla da sam na poziciji kojom se svaka politička situacija posmatra singularno, pa je tako u ovoj za mene glavno pitanje zašto je nemoguće reći da je glavni zahtev smena ovog režima, pošto je svima jasno da dosadašnji zahtevi studenata ne mogu biti ispunjeni. Taj zahtev postoji na nivou želje kod mnogo ljudi, ali postoji zazor od njegove političke artikulacije i jasnog postavljanja iz straha od odmazde vlasti koja, vidimo, može da bude vrlo oštra, od ukidanja plata prosvetarima i univerzitetskim profesorima do hapšenja i zatvaranja. U krajnjoj instanci, to znači da režim ima mnogo uticaja na naše organizovanje, ma koliko mi mislili da je ono autonomno.
Da li se ključna pitanja danas mogu riješiti učešćem većine u političkom procesu?
Trebalo bi da je tako ali, kao što se uvek iznova uveravamo, neophodna je njihova stalna motivacija da koriste to svoje političko pravo. Mi smo svedoci da u rešavanju ključnih problema učestvuje manjina sumnjivog ili nepostojećeg legitimiteta koja na vlast dolazi manipulacijama i krađom izborne volje, dok iz političkog polja nastoji da izbaci svaku drugu organizaciju: od partijske opozicije do civilnog društva i inicijativa građana. Vladanje bez podrške većine ili njenim manipulisanjem danas postaje standard kriminalizovane vlasti koja radi sve da ne bi bila smenjiva. Kada se dogode situacije poput ove koju imamo u Srbiji, kada su protesti i pobune masovne a nezadovoljstvo režimom veliko, postaje jasno da bez većine građana Srbije u političkom procesu nema političkog izlaza iz krize upravljanja. Jedino što je pomalo još uvek nejasno je dogovor svih aktera ovog političkog procesa oko toga koje je ključno pitanje koje u ovom trenutku rešavamo.
Na koji način se može i treba politički artikulisati građanska i studentska pobuna?
Naš pristup politici, pa onda i politički pristup ovoj situaciji je specifičan i bitno drugačiji od uobičajenog. To ne znači da je neshvatljiv i neprihvatljiv, samo je potrebno deliti ga sa ljudima u političkoj situaciji i na mestu političkog odlučivanja, koje je za nas najpre mišljenje. Gde je to mesto danas? Gde se ljudi nalaze licem u lice i jedni drugima nešto predlažu, obavezuju se međusobno i postavljaju direktive koje potom izvršavaju? Mi, kao grupa i organizacija, nismo u toj situaciji, odnosno jesmo, ali samo u jednom uskom krugu istomišljenika i prijatelja, sa kojima već deceniju i više gledamo i mislimo šta je za nas moguće u situacijama koje su bile i političke, odnosno, takve da se vlast i država pojavljivala kao odgovor i reakcija na naše akcije. Danas smo prijatelji protesta, izlazimo na blokade i dolazimo na proteste, a evo sada smo i na zborovima građana. Međutim, na tim mestima nema političkog odlučivanja. I zborovi su takvi da se najpre sastavi lista predloga i prebrojavanjem u vajber grupama ustanovi njihov značaj, a zapravo redosled, koji je ujedno i dnevni red, i on se onda na zboru usvaja i izglasava. Hoće li biti politike na zborovima i hoće li se krug, mesto odlučivanja o protestim zahtevima, otvoriti da i mi učestvujem u donošenju odluka, ne znamo. Politička artukulacija je artikulacija političkih predloga i zahteva koji su pre svega obavezujući za nas koji ih donosimo, a tek potom za vlast koja treba da ih ispuni. Politika na strani ljudi – politika na našoj strani – to je istovremeno artikulacija i akcija, a mi smo danas još uvek u situaciji da se zahtevi iznose u javnost koja ne učestvuje u njihovom odgovornom formulisanju i obavezivanju u procesima njihovog ispunjenja. Mislim da će morati doći do pregovora i dogovora na strani građana koji protestuju i koji žele smenu ove vlasti, pošto je to jedini relevantan cilj koji treba ostvariti. Krađa svih dosadašnjih izbora i medijska dominacija dokazuju da je vlast kriminalna, da želi da opstane kao vlast iako nema legitimitet. Ako je cilj smena takve vlasti, onda ne znam šta bi drugo moglo biti politička artikulacija ako ne odluka da zajedno srušimo ovu vlast i uspostavimo političku zajednicu na demokratskim osnovama i na vladavini prava. Kada sa tim budemo načisto i odlučni u vezi sa našim rečima, predlozima i zahtevima, onda je pitanje organizacije sledeći korak. Prema našem mišljenju, trebalo bi pre no što formira vladu, pred Vučića i u javnost izaći sa zahtevom da se raspišu vanredni parlamentarni izbori i da se istovremeno opozicija pozove na ujedinjenje i formiranje jedne liste za te izbore. Isto tako, ljudi u protestu, studenti i građani, moraju se obavezati da će biti kontrolori takvih izbora i čuvari glasova, odnosno kutija, i da će na izborni dan biti na ulicama, na zakonom propisanoj udaljenosti od biračkih mesta. Ono što bi takve izbore razlikovalo od uobičajenih bilo bi to što bi oni bili protestni i što bi izlazak na izbore najpre značio izlazak na birališta. To je predlog Grupe za konceptualnu politiku i mi ga delimo u brojnim situacijama i prilikama i istovremeno nešto u čemu bismo bili spremni da učestvujemo.