Bojan Klačar
je izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID). Doktorirao
je na Fakultetu političkih nauka 2021. godine analizirajući političko
oglašavanje u Srbiji u parlamentarnim kampanjama od 2000. do 2016. godine.
Angažovan je kao naučni saradnik u Institutu za političke studije iz
Beograda.
„Mediji su u
Srbiji otvorili nebrojeno važnih tema u polju političkih procesa. Međutim,
istovremeno treba reći i da je Srbije hiper-politizovano društvo gde je
politika ušla u svaki kutak medijskog prostora. Mi smo ovde, na primer,
zaboravili kako treba da izgledaju jutarnji programi. To je neprepoznatljiv
žanr, defile ljudi koji i po pola sata pričaju – o politici, mahom negativno. I
tako svaki dan, na desetak televizija. To kod ljudi izaziva otklon, ne motiviše
ih, podiže cinizam i ’medijsku anksioznost’. Takođe, treba izbeći zamku – a
Srbija je faktički u tome – da se o političkim procesima iznova i iznova
diskutuje, sa malo ili nimalo pomaka“ – kaže Klačar.
Kuda vode protesti „Srbija protiv nasilja“?
Protesti su
mesto okupljanja i solidarnosti dela opozicione i kritičke javnosti i u tom
pravcu će ići u budućnosti. Biće manje masovni, verovatno i manje uticajni, ali
i dalje važni kao tačka spajanja anti-vladinih glasova u Srbiji. Budući da
Srbija polako ulazi u predizbornu atmosferu, svi putevi javnog delovanja će na
kraju voditi ka izborima, na ovaj ili onaj način. Samo što je Srbija izuzetak,
izbori su obično rešenje problema u većini zemalja, a u Srbiji samo jedan u
nizu generatora novih problema i podela.
Šta protesti donose kada je riječ o uključivanju javnosti u
političku sferu?
Srbija je
veoma vibrantno društvo kada je reč o društvenom pluralizmu, protestima,
uličnim okupljanjima. To je i neka vrsta tradicije jer su protesti još od
devedesetih godina važan deo građanskog identiteta. Današnji protesti su
okupili anti-vladine glasove, kojima je pitanje nasilja i bezbednosti pri vrhu
prioriteta i koji mogu da uključe ljude od levice do centra političkog spektra.
Za razliku od nekih drugih protesta, ova grupa je homogenija, isto ili slično
misle, solidarniji su, manje skloni podelama. Međutim, protesti i dalje
dominantno uključuju manji deo javnosti jer još uvek nisu postali mejnstrim,
niti su temu nasilja učinili razumljivom i prihvatljivom za ljude koji nisu
anti-vladino nastrojeni, ili su generalno manje zainteresovani za javni život.
Zahtevi su savršeno razumljivi za deo javnosti, ali ne i za većinsku populaciju
i tu leže limiti ovih protesta. Ekološki protesti su primer da uspeh raste kada
se zahtevi približe većini, tada su i birači vladajućih stranaka razumeli da
neće da žive u zagađenom vazduhu, na primer.
Može li pobuna protiv nasilja dovesti do značajnog iskoraka kada
je riječ o klimi političkog komuniciranja?
Objektivno,
ne može. Ne može se objektivno ni pitanje nasilja poistovetiti s trenutnom
vlašću. Razlozi su dublji, nijansiraniji, stariji od ove vlasti; traže
sadržajniji i posvećeniji dijalog. Toga nema, Srbija je društveno vibrantna
zajednica, ali je politički podeljena i konfrontirana. Nije ta podela
pola-pola, ali je prisutna u javnom životu, medijima, politici. Kada postoji
politička konfrontacija onda su reči emotivne, rovovi duboki i svi se osećaju
komforno samo među svojima, u svojim rovovima. Retki su ili ne postoje ljudi
koji žele da izađu iz rovova i da prave mostove. Izlazak iz rova znači izlazak
iz toplog, iz lupkanja po ramenu, aplaudiranja, slaganja. To je izlazak u manje
poznato, manje komforno, gde će biti ljudi koji će propitivati, tražiti
razumevanje i alternative. Politička komunikacija traži više nijansi, više
sivih boja a ne samo crnih ili belih, traži razumevanje druge strane i, na
kraju, poverenje. Trenutno, niko ne pokazuje interes da se ti izazovi
prevaziđu.
Kakav jezik i način komunikacije treba da koristi jedan politički
subjekt da bi uključio javnost i društvo u političku sferu?
Motivišući,
jednostavan i interaktivni. Deo javnosti a posebno intelektualci dele pridike,
postavljaju se kao neko ko treba da objasni, a na drugima je samo da prihvate
da nisu dorasli javnom životu i da se tome povinuju. To ne ide tako. Ljudi više
nisu spremni samo na parole, opšta mesta, fraze, monologe. Zahtevniji su. Oni
traže odgovore, traže da im se ponude argumenti i alternative i da im se da
prostor da sami prosude. Takođe, prošlo je vreme ad hok kampanja u kome se
javnošću bavite samo uoči izbora. Izbori su proces, stalna kampanja i to ne u
pejorativnom smislu. Političari moraju da pokažuju da im je stalo, da razumeju
javnost i da razumeju njihove brige, strahove i zebnje. Političari moraju da
demonstriraju da se bore za njih.
Kako prevazići probleme političke neodgovornosti?
Svi odmah
pokažu prstom na državu. I da zaista, država i vlast mogu biti prva adresa jer
imaju najviše moći. Ali je odgovornost i na svima nama. Ako delujemo u javnom
prostoru, pokažimo odgovornost svojim rečima i ponašanjem. Ako smo na mrežama,
poštujmo pravila i uvažavajmo druge, nemojmo vređati, pretiti, etiketirati. Od
onoga što država zaista može da uradi, u Srbiji bi prvi korak mogao da bude
promena pravila igre, odnosno u ovom slučaju, promena izbornog sistema koji bi
podstakao personalizaciju, omogućio više slobode političarima i podigao njihovu
odgovornost. Potreban je sistem u kome će se političarima omogućiti da se bore
za interese ljudi, ali da onda po izboru u institucije, građani dobiju priliku
da ih i pozovu i prozovu na odgovornost. Danas je tu odgovornost teško imati
jer su svi izabrani na zatvorenim listama i sakriveni su iza širokih leđa
moćnih lidera.
Kako omogućiti veći stepen umrežavanja i zagovaranja među
stanovništvom?
Tako što ćemo
se baviti onim što je važno ljudima, do čega je ljudima stalo. To znači izlazak
iz zone komfora i „balona“ u kojima živimo. Delovanje u javnom prostoru mora
biti usmereno ka onome što spaja ljude, a ne razdvaja. Poruke moraju sadržati
optimizam jer negativne kampanje pre podižu cinizam i obeshrabruju, nego što će
da motivišu.
Da li podsticanje direktnog kontakta građana sa izabranim
predstavnicima daje rezultate u poboljšanju učešća građana u kreiranju
odgovornih politika?
Nedvojbeno,
da. Direktan kontakt znači otvoren razgovor, veću odgovornost i veći „strah“
kod izabranih predstavnika od neispunjavanja obećanja jer znaju da za to mogu
biti skupo kažnjeni. Ljudi vole direktan kontakt jer on ukida barijere i
distancu. Lakše je biti neodgovoran kada ste samo jedan od mnogih ili ste
sakriveni na nekom pedesetom mestu izborne liste. Kada ste među ljudima,
gledate se u oči, tu postajete lider ako ste odgovorni.
Koji uslovi moraju biti ispunjeni za održavanje fer izbora?
Fer izbori
znače, na prvom mestu, nediskriminatorne uslove za izborne učesnike. Ideal je
da oni budu i jednaki, ali se ti ideali teško dostižu i u razvijenijim
društvima od srpskog i zato se insistira da izborni učesnici ne budu
diskriminisani ni u jednom polju delovanja. Za srpske prilike, manje-više i za
balkanske, to su prevashodno medijski uslovi, ponašanje javnih funkcionera,
zloupotrebe položaja ili administrativnih resursa, rad institucija a posebno
pravosuđa.
Da li je primjetan iskorak u nastojanju da se politički procesi
učine predmetom razmatranja i debate u javnosti? Na koji način mediji tome
doprinose?
Primetan je
iskorak, ali nisu svi pokušaji, a još manje pristupi ispravni i konstruktivni.
Mediji su u Srbiji otvorili nebrojeno važnih tema u polju političkih procesa.
Međutim, istovremeno treba reći i da je Srbije hiper-politizovano društvo gde
je politika ušla u svaki kutak medijskog prostora. Mi smo ovde, na primer,
zaboravili kako treba da izgledaju jutarnji programi. To je neprepoznatljiv
žanr, defile ljudi koji i po pola sata pričaju – o politici, mahom negativno. I
tako svaki dan, na desetak televizija. To kod ljudi izaziva otklon, ne motiviše
ih, podiže cinizam i „medijsku anksioznost“. Takođe, treba izbeći zamku – a
Srbija je faktički u tome – da se o političkim procesima iznova i iznova
diskutuje, sa malo ili nimalo pomaka. Ja radim u CeSID-u skoro 15 godina i
svake godine smo uoči izbora zaglavljeni u istim ili sličnim temama. Diskusija
je suštinski neophodna, ali je neophodno i neke teme skinuti s dnevnog reda.
Srbiji su u pogledu izbora neophodni konrektni iskoraci skoro na svim poljima:
u regulaciji, radu institucija, ponašanju aktera.
Kako ocjenjujete izvještavanje medija o političkim i društvenim temama? Da li je etičan
novinarski jezik i odnos prema stvarnosti dominantan ili je na margini?
Mediji su deo one konfrontirane političke javnosti i često
zaborave da im je interes javno dobro, a manje parcijalni interesi vlasnika,
osnivača, oglašivača. Nekako se čini da su mediji više akteri u političkom
procesu, a ne branioci javnog interesa. Dobro je što postoji pluralizam, ali je
fragmentiranost medijskog okruženja ogromna, a biznis modeli upitni. Reči u
medijima su teške, nesolidarne, emotivne, neretko etiketirajuće. Za medije se
ne može reći da čine najbolji deo srpskog društva.