Samo jedan post na Fejsbuku bio je dovoljan da se svi bivši učenici OŠ „25. maj“ iz Nove Crnje ujedine u humanosti i solidarnosti.
Dimitar Marinko svoj radni vek proveo je kao domar upravo te škole. Nakon što je vredno radio kako bi decu podigao i kuću sagradio, spao je na to da sa svojih 85 godina brine o teško bolesnom i gotovo potpuno nepokretnom sinu u životnim uslovima koji nisu dostojni čoveka, piše Blic.
Bivši učenici ove škole čuli su za muku svog voljenog domara, a jedan post na Fejsbuku bio je dovoljan da ih sve ujedini.
Pomogli su koliko su mogli, što u novcu, što u materijalu, a oni koji su imali vremena i umeća, čika Dmitru rade i na samom renoviranju trošne kuće i dovode je u stanje dostojno čoveka.
Ne može da sakrije suze
Njegov pogled, kada ih je ugledao, kažu, nikada neće zaboraviti. Dmitar, sa druge strane, ne može da sakrije suze kad vidi da ga bivši učenici nisu zaboravili.
– To mi je jako veliko iznenađenje i drago, ovo su suze od radosti. Ja sam radio dok sam mogao i privatno i svakako da bih decu podigao i kuću sagradio. Po 14 časova ovo sam znao da radim – kaže Dmitar za „TV Subotica“.
Ipak i sa 85 godina Dmitar ne uživa u penziji, već radi posao teži od bilo kog – 24 sata brine o nepokretnom sinu. Međutim, nećete ga čuti da se žali! Kako kaže, u dom svog sina neće smestiti, sve dok je on sam živ.
– Ja ga negujem i masiram, tako da je sada u jako dobroj snazi, ali nije mogao ni kašiku da podigne. Osamnaest meseci ga negujem – kaže čika Dmitar.
Za nevolju voljenog čika Dmitra prvi je saznao komšija Jovica Marcikić.
– Pamtim kad sam ja bio učenik, bio sam jedna od poslednjih generacija kada je on radio u školi. I pamtim taj osmeh za svako dete. Ako bi neko razbio prozor, čika Dmitar ne bi vikao na decu. Ja danas radim u prosveti i moji učenici se mene sete. I ja sam se setio njega – kaže Jovica kroz suze.
Na kući koja nikad nije bila renovirana, krenulo se od najhitnijeg – krečenja, nabavke drva i novog nameštaja. A kako bio Dmitra i njegovog sina spremili za zimu, nabavljena je i nova crepna peć.
Branka Šokčić, jedna od bivših učenica ove škole, kaže da se trude da svom voljenom domaru što više olakšaju život.
– Kad sam ušla posle toliko godina i kad sam ga videla u životu ne pamtim da sam videla takav osećaj u očima. Znači i radost i tugu, to je meni, ja ne znam da opišem, koliko se on obradovao kad smo mi došli. I eto mi se trudimo da odradimo to što je najbitnije i najpotrebnije što se tiče njega. Da mu olakšamo, jer ipak je sin bolestan, a on je stvarno star – kaže Branka Šokčić.
Star možda, ali zaboravljen nije, jer tu se današnja solidarnost komšija i nekadašnjih drugova neće zaustaviti. Čika Dmitru će nastaviti da pomažu i da ga obilaze, a kako na kući još ima da se radi, već se planira i nova radna akcija.