Ni čekanje u podužem redu za kartu, ni gužva pri ukrcavanju na voz, ne mogu da odvrate hiljade turista dnevno od posete Postojnskoj jami, jednoj od najvećih i najpoznatijih pećina na svetu. Za razliku od prvih posetilaca, koji su još u 13. veku zavirivali unutra, znatiželjno i oprezno, dokle plamen baklje osvetljava put, današnji gosti uzbuđeno hrle u kras. Ceo svet sada zna šta se tamo krije: raskošne dvorane, ukrasne špagete, dobro čuvani dijamant… i, naravno, beba zmaj – i to ne jedna već šest hiljada, piše RTS.
Ogroman beli oblak koji se poput duha provlači kroz ulaz u pećinu bio je „jasan znak“ da unutra živi neko čudno stvorenje. To zmaj diše – verovali su meštani vekovima unazad.
Nauka je potom razbila iluziju – reč je o magli, koja se stvara zbog razlike u temperaturi. Dok u zimskim mesecima spoljna temperatura u Sloveniji može da ode u duboki minus, temperatura u pećini je uvek ista, 10 stepeni.
Pa, eto argumenta koji nije bilo moguće pobiti – sve dok se pred očima sveta nije izlegla zmajeva beba.
„Beba zmaj, čovečja ribica, ili proteus – ima više imena – živi i u ostalim pećinama u Sloveniji. Međutim, u našoj pećini je ta životinja prvi put istražena i brzo je postala simbol našeg grada i naše pećine. Kod nas se nalazi najveća populacija, više od šest hiljada ribica“, objašnjava turistički vodič Kevin Klun Valenčić.
Od 2016. godine, kada se ovaj repati vodozemac prvi put rodio u akvarijumu, umesto u mračnom mulju pećinske reke, turisti širom sveta, a posebno Italijani, Nemci i Hrvati, hrle u Sloveniju ne bi li videli to nesvakidašnje mladunče.
„Imamo između 800.000 i 900.000 posetilaca godišnje. Turisti dolaze iz celog sveta, jer je Postojnska jama najpoznatija pećina na svetu. Ali najviše naših gostiju dolazi iz Italije, a sve više njih stiže i iz Srbije“, kaže pi-ar Parka Postojnska jama Mateja Rosa.
Ukrcavanje na voz usred pećine
Da bi se došlo do tačke na kojoj se može videti proteusovo brčkanje u reci Pivki, koja protiče kroz pećinu, potrebno je preći pet kilometara utabanih staza podzemnih hodnika, galerija i dvorana, od ukupno 24 koliko je jama duga.
„Možete zamisliti kako je na samom početku, te 1819. kada je pećina otvorena za turiste, bilo teško hodati kroz novootkrivene tunele. Posete su trajali čak i po deset sati, i za to vreme se stizalo do pola puta, a onda se trebalo vratiti nazad“, kaže Kevin.
Zbog toga je, već 1872. godine, odlučeno da se u pećini izgradi železnica.
„Na početku su se šinama kretala gvozdena kolica koja su gurali, naravno, vodiči“, govori Kevin kroz osmeh.
Na njegovu sreću, današnji vodiči ne moraju da guraju kolica sa turistima. Pod zemljom saobraća šest modernih vozića, na ruti od skoro četiri kilometra.
Usputnih stanica nema, samo panoramsko razgledanje, posle čega sledi pešačka tura.
„Doživljaj je neverovatan. Nikada nisam video ovako raskošnu, prostranu i ovako lepu pećinu. Dok se vozite onim uzanim hodnicima, imate utisak da će vam glava ostati na nekom pećinskom ukrasu“, kaže kroz šalu jedan od posetilaca.
Spisak VIP gostiju: Sabonis, Dragić, Broz, Džonson…
Međutim, koliko god se u pojedinim delovima činilo da je plafon nedovoljno visok, svi putnici iz voza izađu sa glavom na ramenima, ozarenog pogleda i sa osmehom.
„Kad je mogao Arvidas Sabonis, koji je visok 2,20, onda je bezbedno za sve“, našalio se Kevin koji nam je otkrio da su i mnogi drugi viđeni gosti bili na ovoj istoj ruti, na primer braća Zoran i Goran Dragić.
Luka Dončić, kažu, nije bio – bar ne kao VIP gost. Ipak, male su šanse da tokom odrastanja bar jednom nije posetio Postojnu, kolevku speleologije, geološki dragulj i prvi na listi lokaliteta koje treba obići u Sloveniji.
Male su šanse da je nisu posetili i oni koji su rasli u Titovo vreme. Odlazak u jednu od najvećih pećina na svetu (po svom volumenu, veličini dvorana, raskoši, uređenim stazama) bila je ekskurzija koja se ne propušta.
Logično, jedan od viđenijih gostiju bio je i sâm Tito. Kevin se rodio znatno kasnije, pa toj poseti nije svedočio. Međutim, kao VIP vodič ovog parka prirode imao je zaduženje da lepote slovenačke jame predstavi nenajavljenom visokom gostu – bivšem britanskom premijeru Borisu Džonsonu.
Pećina otkrivena tokom posete cara
Ipak, prvi i najvažniji viđeniji gost bio je niko drugi do austrougarski car, tokom čije posete je i otkriveno da se preko reke, nadomak ulaza, nalazi krečnjački biser sa formacijama od kojih su neke stare 90 miliona godina.
„Jednog aprilskog dana ovde je došao austrougarski car Franjo Prvi austrijski, koji je hteo da vidi pećinu na čijem su ulazu otkriveni potpisi posetilaca iz 13. veka. I dok su spremali rasvetu, podizali lustere sa svećama i baklje, jedan Slovenac iz Postojne, Luka Čen, prešao je s druge strane reke i popeo se na stenu. Međutim, tada je video da to nije stena već litica na kojoj se nalazio ulaz u podzemlje“, kaže Kevin.
Bilo je to šeststo godina nakon što su ljudi počeli da ulaze u pećinu, tj. u njeno „predsoblje“, ne bi li videli šta se u toj rupi krije.
„Nisu bili svesni da se tamo u mraku nalazi ulaz u podzemni deo, jer sa bakljama nisu mogli toliko daleko da vide“, objašnjava vodič.
Struja u jamu stigla pre nego u Ljubljanu
Baklji i sveća su se ubrzo rešili, jer je pećina dobila struju 1883. godine, kada je Franc Jozef drugi put posetio pećinu.
„Iznenadili su ga strujom, a pored toga zapalili su i više od 10.000 sveća. Tako da je Postojnska jama struju dobila desetak godina pre nego što je Ljubljana počela da koristi električnu rasvetu i oko tri godine pre nego što je London uveo uličnu rasvetu“, objašnjava Kevin.
Danas se u pećini koristi tzv. pametna rasveta, koja se pali mestimično i prati ritam organizovanih obilazaka.
„Čim turisti odu iz jedne dvorane u drugu, svetlo se gasi, pošto svetlost ne prija pećini i može znatno da utiče na promene u njoj“, kaže Kevin i objašnjava da je u pećinama zbog toga zabranjeno i dodirivati ukrase, jer od dodira ukrasi tamne i gube svoju prirodnu boju.
Iako je trag ljudske ruke vidljiv u Postojnskoj jami, što zbog znatiželje turista da opipaju stubove koji se stakle, što zbog infrastrukturnih radova kojima su napravljene putanje za obilaske, sve što se u pećini može videti danas – postojalo je i u 13. veku.
„Ništa se nije mnogo promenilo od vremena kad je pećina otkrivena, jer je stalaktitima i stalagmitima potrebno oko 100 godina da porastu za jedan centimetar”, objašnjava Kevin.
Poštanski šalter pod zemljom
U samoj pećini i danas postoji pošta. To možda nije prvi izbor poslovnice u koju će se neko uputiti kako bi platio račune, ali svakako jeste jedinstvena lokacija sa koje možete poslati razglednicu.
Pored razglednica, u parku se mogu kupiti suveniri, magneti, igračke… Omiljeni su, razume se, plišani pećinski vozić i mekana beba zmaj.
Međutim, obilazak Parka Postojnska jama ne završava se posetom pećini i šopingom u suvenirnicama.
Nakon predaha u nekom od restorana i kafića, gde po beogradskim cenama možete popiti kafu ili pojesti bečku šniclu, posetioci imaju priliku da vide i Ekspo jamu kras (najveću izložbu o krasu i Postojnskoj jami), kao i Vivarij, gde žive tajanstvena pećinska bića.
Za avanturiste, tu je posebna ruta koja vodi u tajne prostorije Hotela „Jama“, koji je prve goste primio 1971. godine. Od samog starta hotel je, kažu, imao „dvostruki život“. To potvrđuju i tajne sobe, koje su pronađene skoro 50 godina kasnije, tokom renoviranja hotela.
Duboko unutar tog zdanja nalazi se, u izvornom stanju sačuvana, oprema za prisluškivanje – komunikacioni sistemi, pisaće mašine, kodirani telefoni, koji svedoče o dobro čuvanoj tajni komunističke tajne službe.
Trk do najvećeg pećinskog zamka na svetu
A oni koji dođu u ovaj kraj, imaju priliku da otkriju i tajne srednjovekovnih vlastelina, jer se na samo devet kilometra od Postojnske pećine nalazi Predjamski zamak, u Ginisovu knjigu upisan kao najveći pećinski zamak na svetu.
Zdanje maltene uklesano u stenu nalazi se na ulazu u nešto manju pećinu, u kojoj je zabeležno prisustvo ljudi još u kameno doba. Od 12. veka to mesto postaje utočište za grofove, vitezove, ali i hajduke.
Autentična postavka, sa ljudskim figurama i originalnim posuđem, otkriva kako se u to vreme gospodarilo, ratovalo, živelo – što u miru, što pod neprijateljskom opsadom.
Danas u zamku ne žive potomci ondašnjih plemića, jer je nacionalizovan i pretvoren u muzej.
U jami ispod zamka, kažu vodiči, ima nešto drugačijih vitezova – neustrašivih šišmiša koje možete videti ako u obilazak dolazite leti.
Ako vas put u ovaj kraj navede u zimskim danima, kada sneg i led prekriju vrhove visokih kamenih kula, vitezovi nisu neophodni.
Već na prvi pogled, dok se krivudavim asfaltom spuštate u Predjamski grad, imaćete utisak da ste zalutali u neku od Grimovih bajki.
Dovoljno razloga da, ako do sada niste, posetite Postojnu. Ukoliko ste u mogućnosti.