Srbi su veoma religiozan narod. Vole i crvena slova. I slave. Mrsne, naravno. Srbi vole crkveni kalendar – to je ona fina knjižica iz produkcije SPC, koja nam omogućava brojne pogodnosti, te nudi dane kada ne moramo pod tuš, kada ne smemo da radimo, uključujemo veš mašine, kada valja izbegavati bilo kakav napor. Srpske religiozne aktivnosti svakako su prilagođene novim vremenima i okolnostima – eto, baš u tom tonu, sve glasnije se insistira na reformi kalendara. Manje posta, više crvenih slova. Sve u slavu nebesa.
Pravoslavlje se najglasnije brani sa fantomkom na licu, litrom šljive u jednoj, bakljom u drugoj ruci i džojusom na dnu ruksaka. Svaki Srbin ima Bibliju koju prenosi s kolena na koleno. Nekada je stajala između Kapitala i pisama Vladimira Iliča Lenjina, kao opomena, a danas je tu između Grabljivice i Ranjenog orla, da popuni prazninu na polici. Srbi ne vole da čitaju Bibliju, a ionako sve to što piše unutra, a što vredi čuti i primiti k znanju, pre ili kasnije čuju od crkvenih glavešina ili putem Dnevnika. Crkvene glavešine ne lažu, baš kao ni Dnevnik. Srbi, takođe, znaju da izvorni tekst Biblije nije dostupan široj javnosti, jer su verziju koja preplavljuje naše tržište vešto plasirali vatikanski propagandni krugovi. U pravoj Bibliji, jasno, piše da će se javiti lažni proroci koji će tvrditi da je u Srebrenici bilo genocida. Bog ne voli Muslimane, naročito Bošnjake. Bog ne voli ni Hrvate i Amerikance. Bog je Srbin. Bio i ostaće.
Srbi vole da budu blagosiljani. Bilo da se kreće u oslobađanje Vukovara ili u juriš na kordon zarad odbrane haških optuženika. Sve je lakše kada je reč Božija uz tebe, kada ti njegovi ovozemaljski predstavnici pridržavaju redenik ili čiste nož. Osećaš se uzvišeno, kao misionar u svetom pohodu. Srbi naročito vole praznike, iliti blagdane, odnosno svetkovine. Srbi vole da čestitaju i primaju čestitke – vole da požele srećan Božić tokom jutarnjeg igranja ruleta, uz obavezno pivo pored sebe i vole da krkaju prasetinu u čast svevišnjeg.
Srbi poštuju crkvu i veruju joj, ali je retko posećuju. Uostalom, kao izabrani narod, njima to nije ni potrebno – pričešće, ispovest, liturgija, molitva… Srbi, takođe, izbegavaju da ime tvorca uzimaju u usta bez razloga. Samo kad zagusti – „Bože, samo da položim ovaj ispit“, „Bože, samo da mi ostane za cigare“, „Bože, samo kad bi mi ona dala“, „Bože, kada bi ovo ušlo iz X-2“…
Srbi su narod koji je ponosan na svoje obrazovanje. Ta, na kraju krajeva, nisu oni kao oni nadobudni Ameri, što ne znaju da nabroje pet evropskih prestonica, niti da zemlje koje bombarduju nađu na mapi. Srbi, brate, vole svoje široko obrazovanje, vole svoj jezik, ćirilicu, pravopis i gramatiku. I Vuka Karadžića! Srbi, takođe, vole i modernu tehnologiju koju koriste kako u privatne tako i u poslovne svrhe. Srbi vole kompjutere na poslu. Sa piratskim Windowsom i vazda uključenim pasijansom, nekada davno, a danas – kako tehnologija i njene mogućnosti u poslovnom domenu rastu – sa solidnom internet konekcijom, uključenim Facebookom i filmom koji se skida preko torenta. Ne, ne zaostajemo mi ni malo za njima, u bilo kom pogledu – volimo i moderne, skupe telefone. U lepim bojama, ako može. Volimo da naučimo napamet sve one impozantne brojkice koje nam prodavci izlažu objašnjavajući performanse kamere i drugih funkcija telefona. Volimo da ih, uz taj recital, priložimo na astal u kafiću, tik pored ključeva automobila i nekog inozemskog skupog pića – da se zna ko je glavni babo u gradu. Srbi, preko 35, pretežno vole da je glasno zvono (sa adekvatnom melodijom), da su slova velika i čitka, a SMS izbegavaju kao Dačić kofere. Srbi, ispod 35, brinu da telefon nije out of date. Ne mora biti za grejanje, patike, mesečnu kartu za autobus i piletinu – nek se tresu ispod dva jorgana, neka čarape budu mokre, neka molećivo gledaju u nemilosrdne kontrolore i neka krče creva, samo dok je svemoguća Nokia uz njih. Od telefona koji nisu in, beže kao Tadić od šampanjca.
Kada su bolesni, Srbi preventivno piju Ferfex, kada su im pluća gladna nikotina puše Marboro, no, ako preteraju sa nikotinom i masnom hranom, lako mogu da dobiju infrakt.
Srbi, takođe, znaju podosta i o globalnoj kulturnoj baštini, a ne manjka im ni saznanja o najznačajnim facama svetske istorije – svaki Srbin zna da je Van Gog svojevremeno sebi odsekao uvo. Retko koji zna da nabroji njegova dva dela, kaže kojem pravcu je pripadao ili zbog čega je baš njegova znamenita njuška našla prestižno mesto u svim iole ozbiljnijim udžbenicima i enciklopedijama. Svaki Srbin zna da je Ajnštajn bio „srpski zet“, a mnogi odgovorno, provereno i iz prve ruke tvrde da je iza njegovih najznačajnih otkrića stajala glavom, bradom i poprsjem, upravo Mileva Marić. No, kada bi trebalo napisati kraći esej o tome kako je Albert zadužio svetsku fiziku i nauku uopšte, zanemarljiv procenat bi dogurao dalje od uvoda, gde se napominje da je to bio „mnogo pametan baja sa smešnom frizurom“. Dobar deo Srba upoznat je sa činjenicom da je Aleksandar Makedonski najverovatnije bio biseksualne orijentacije. Da se oni pitaju, tu bi se i njegova biografija završila. Ako bi baš zagrejali vijuge, možda bi, na osnovu ovog „makedonskog“ zaključili da dođe neki daleki rod ovoj našoj južnoj braći. To su oni što ih Grci ne priznaju, prave dobro vino, vole muziku i imali su Tošeta. Jadan Toše. I Aleksandar Makedonski, isto.
Srbi, za razliku od osionih zapadnjaka, spremnih da gaze preko leševa, ne pate od bolesne ambicije. Naprotiv, Srbi se tokom čitavog obrazovnog procesa uče kako da se nose sa aždahom ličnih stremljenja i kako da je obuzdaju, pokore i izgnaju takve bludne misli iz svih nivoa svesti i podsvesti, ma koliko god ih bilo. A da skromnost nije vrlina, ne bi pokojni Paja sam krpio cipele i menjao sijalice. Pa ako je takav čovek mogao da živi u jedinstvu sa nematerijalnim svetom, zašto bi baš oni morali da jure diplome, pozicije, uspehe, znanja, poslove, novac, napredovanja, da šire ciljeve, vidike – pa hoće li pljunuti u lice milenijumima dugoj tradiciji? No pasaran, pokondirena Evropo!
Srbi su narod koji ceni svoju tradiciju. I u tome su ne samo ubedljivi lideri, već i svojevrsna avangarda, postmodernistička misterija za sve kompetentne svetske analitičare. Priprema radi, mit na kome se bazira čitav koncept uzvišenosti i posebnosti srpske nacije, čuvena Kosovska bitka, odigrala se gotovo pet vekova pre nastanka pojma nacije.
Srbi naročito vole da svoju tradiciju upoređuju sa američkom. Vole da naglase kako je u okršaju ponosnog balkanskog Davida i arogantnog prekookeanskog golijata, istorija nedvojbeno na strani ovog prvog. A kako i neće biti – pa, pobogu, oni imaju samo par vekova povijesti. Možda su, doduše, oni za tih par vekova i uspeli da izgrade gotovo savršen sistem gde pravo služi pravdi, svako ima šansu za uspeh a država funkcioniše u svakom pogledu, ali mi zato iza sebe imamo nešto mnogo više od toga – i, dobro, možda, za tih hiljadu godina krvoprolića, stalnih sukoba, ratova, klanja, nismo uspeli da smislimo ništa više od depresivnog sistema beznađa i bezizlaznosti, ali zato iza nas, bato, kada sve prođe jednog dana, ostaje hrpa istorijskih udžbenika i imena heroja. Heroja, ali i izdajnika, onih koji ne shvataju koji su prioriteti jedne tako ponosite i nepokoljeblive nacionalne zajednice kao što je naša. Jebeš društvo bez heroja i izdajnika.
Srbi vole i svoje diplomatske sposobnosti. Vole i da se podsmevaju tuđim nesposobnostima – recimo, Amerika je nezavisna postala tek posle jednog krvavog građanskog rata. Mi smo to uspeli na mnogo lucidniji način: štaviše, verovatno smo jedina nacija u ljudskoj istoriji koja je samostalnost stekla tako što su se svi ostali otcepili i odrekli nje.
Srbi znaju da oproste, ali ne i da zaborave. Čuvaju istorijski argument, pa ga potegnu kad ustreba, kad zagusti. Taktički, nego šta. I znaju da đavo nikada ne spava – kada sede sa Turčinom, uvek imaju u glavi ono je njegov čukun-čukun deda uradio srpskom. Nema srdačnih zagrljaja, sve se pamti! Kada pričaju sa Hrvatom, dobro se sećaju Jasenovca. Kao da je juče bilo. Ma, šta juče, danas! Švabama se majsko bombardovanje ‘41 nikako ne prašta.
Srbi vole da pronađu mrlje u tuđoj tradiciji – naročito, opet, američkoj. Znaju da pecnu za Gvantanamo i sete se sirotih zarobljenika, opet taktički prećutkujući Srebrenicu. Znaju da osude zločinačko rušenje Iraka, izostavljajući sa uma višegodišnju brutalnu opsadu Sarajeva. Znaju da kukumaču nad rušenjem džamija i biblioteka sa Istoka, stavljajući na stranu uništavanje Dubrovnika i rušenje banjalučkih džamija.
Srbi su ponosni. Vole da pruže otpor, osim kada se to kosi sa postulatima nacionalne taktike prkosa (1. Ćuti i ne mešaj se, 2. Gledaj svoja posla, 3. Šta se buniš, neće ti to hleba doneti, 4. Ne možeš ništa da promeniš, sve i da hoćeš, 5. Nije se kačiti sa vlastima). No, nemirni duh osetljiv na nepravde i ugnjetavanje, često ume da bude toliko čvrst i tako oštro ispoljen, da Srbi umeju da se ogluše o te etičke fundamente, te da sa puno prkosa ponosno klimnu glavom gledajući drugog kako se drznuo da digne glas. Umeju čak i da u sebi, ali šapatom, naravno,kako red nalaže, pomisle kako je „bundžija“ u pravu i u mraku, bez svedoka, pruže ruku za prikazanu hrabrost. Nije se sa Srbinom kačiti!
Srbi su narod koji uči na svojim greškama. To učenje omogućava im da svaka naredna greška bude još pametnija, kompleksnija i teža za otklanjanje. Desi se ponekad da naiđe poneki dovoljno lucidan i drzak, pa da eventualno uloži celo svoje biće da ih ispravi ili spreči nove. Za takve, gospod Bog je smislio snajper. Ili kreč. Živi, u nekoj jami na Fruškoj Gori. Ili kamion bez tablica u službi DB. Neki tvrde da iza ovakvih metoda nikako ne stoji svevišnji, no, čini se da tako kažu, ili da se ispravimo, misle, Amfilohije i Filaret, a ko će bolje znati šta misli „onaj gore“ od njih dvojice. Za manje opasne, tu je Aleksandar Tijanić. Ili, back-up pitbul, žuto-plavi džoker, Veran Matić.
Srbi vole Kosovo. Jako, skoro svi do jednog – osim retkih izuzetaka, zabludelih i izgubljenih članova stada, zaostalih na nekoj ispaši i zalutalih u kojekakve zaseoke na predviđenoj putanji ove nebeske družine. Voleli su i Republiku Srpsku Krajinu. Jako, skoro svi do jednog. Ljubav i odbrana svete srpske zemlje, manifestuje se, po pravilu, izrazito burno i beskompromisno, ali je dijapazon reakcija izrazito šaren – bitno je da se pred terorom ne ćuti i ne saginje. Svaki kamen u albansku pekaru, svaki eksploziv u beogradskoj ili niškoj džamiji, svaki molotovljev koktel na američku ambasadu, svaka naručena patriotska pesma u kafani, svaka naplaćena patriotska pesma u kafani, svaki šamar neistomišljenicima, svaka uvreda na račun Nataše Kandić znači korak bliže srpskom Kosovu.
Dakle, Srbi, utvrdili smo, znaju kako da brane, ali nemojte sumnjati da znaju i šta brane – pa, Kosovo je, valjda, kolevka srpstva, na Kosovu se brane mošti kneza Lazara, na Kosovu leže brojne srpske svetinje. Gde su, kako se zovu, kad su dignute i šta je od njih ostalo – nije ni bitno. Da li je Lazar bio car ili knez i šta je on uradio – nije ni bitno. Bitno je da je to istina. Da nije, ne bi rekli na Dnevniku. I to dvojci. Više puta. Potvrdio i Vuk Jeremić, a on se ipak školovao na Harvardu. TV, ponavljamo, ne laže, naročito u paketu sa Vukom. TV je svojevremeno isto tako znao da smo pobedili posramljeni zlikovačko-genocidni NATO pakt, znao je da su oslobodioci ušli u Vukovar i znao je da treba izbacivati slovenačke veš mašine iz kuće.
Srbi imaju Exit. То је, za neupućene, predivan festival u „srpskoj Atini“, kada taksisti nemilice deru strance sa višestrukim tarifama, ugostitelji dupliraju pazar posredstvom „prilagođenog menija“, ulični prodavci nude limenke alkohola po cenama adekvatnim kakvom ratnom ili vandrednom stanju, a starci i tetkice pljuju belosvetske i domaće narkomane, probisvete i svu tu omladinu na pogrešnom putu. No, kada vreva prođe, pokupi se smeće i tvrđava vrati u redovno stanje, svi su oni podjednako ponosni na tri dana kada je Novi Sad – svet. U pravom smislu te reči. Onih 362 dana, kada prestonica severne pokrajine predstavlja najobičniju, kulturno umrtljvenu i duhovno-umetnički skrhanu palanku, niko ne spominje. Ko će misliti o tome i koga to još brine, kada treba pohvatati reprizu Selo gori, a baba se češlja, pretposlednju epizodu Ranjenog orla, prvu epizodu iz trećeg emitovanja Boljeg života, pregled prošlonedeljnog prikazivanja Greha njene majke, videti šta radi Rođak sa sela, a između svega toga progurati se kroz red u pošti da se dignu Mlađine akcije i baciti oko na Grand paradu i dešavanja sa Farme.
Srbi imaju i Guču – otprilike je sve isto, samo starci i tetkice ne psuju – ne, svima je srce puno ponosa, a telo naježeno od sve te mladeži koja neguje iskonske etičke vrednosti i čuva duh tradicije, neiskaljan i u svom izvornom obliku. Gologuze sponzoruše, momci koji se valjaju u blatu spremni za 
detoksikaciju, bradonje sa masnim kosama i ražnjem zaglibljenim u vilici. Ali, za razliku onih sa Exita, koji ne sumnjaju u reči Vuka i tvrdnje Dnevnika. Pesnice, laktovi, noge, noževi, otimačina i pljuvanje na svakom koraku. Bratsko, neiskvareno, svetsko, a naše. Naš ponos – svi oni pod šatrama za vreme trajanja happeninga i u nepreglednim veselim kolonama na Ibarskoj magistrali pre i posle istog. Dani kada se, zahvaljujući promociji pravoslavno-patriotske doktrine u državnoj režiji (i o istom trošku), umrlice u novinama šire i na druge rubrike, a krajputaši niču kao izbegličke kuće u nelegalnim naseljima.
Srbi cene umetnost. Vole estetiku, draga im je lepota. I ne kriju to: svaki put kada prođu pored, pripema radi, zgrade Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, bez skrivenog oduševljenja, sagovorniku ili čak sebi procede kroz zube kako je reč o lepom arhitektonskom rešenju. To je ona zgrada ispred koje staju autobusi dece iz unutrašnjosti i gde vodič uz klimanje učiteljice izdeklamuje rečenicu-dve, pre neko što se klinčadija rastrči po gradu, kafićima, igraonicama ili trkne da nešto prezalogaji u obližnjem Meku. Srbi pažnju umetnosti poklanjaju i u svakodnevnim razgovorima – razna porodična ili prijateljska okupljanja idealna su prilika da se u pravom momentu podiče poslednjom posetom teatru uz prateće anegdote i detalje – i tačno se sećaju koji su bili razred, pored koga su sedeli i kako su se neke ozbiljne čike tri reda ispred nervirali dok su im ubacivali kokice za vrat. Danas za to nemaju ni vremena ni novaca. Skupa, brate, umetnost – jedna karta, k’o četiri pakle cigara. Ej, bre!
Srbi nemaju predrasude kada je u pitanju ozbiljna muzika – jedino nemaju previše razumevanja za one debele tete koje krešte i zavijaju. Srbi vole i druge vidove scenske umetnosti – recimo, balet. I znaju podosta o njemu – tačnije, o njima. Znaju da su balerine fino izvajane, imaju slatke nogice, a gledali su ih u brojnim ostvarenjima – ima jedan film sa nekom plavom balerinom koja se smuva sa nekim crncem (uvek plavuše i crnci…), a i pregršt onih koji se emituju posle ponoći.
Srbi su kulturi dali i posebno ministarstvo: zapravo, cela srpska vlada, suštinski je podeljena na tri neformalna sektora – 1) Onaj koji donosi najviše love, 2) Onaj koji donosi najviše moći i 3) „Neću žvaku (mesta u UO), hoću kusur“ argument u političkim potkusurivanjama. Pod 3) mahom spadaju manje bitne stvari (živeli smo bez njih decenijama, pa nećemo se sada praviti pametni), kao što su kultura, sport, obrazovanje, ljudska prava. E, tu se uglavnom postavljaju šatro nestranačke i neukaljane ličnosti, čiji opis posla staje u par redova: redovno pozirati, obećavati pomoć, šarmirati novinarke, davati inteligentne intervjue i s vremena na vreme napraviti neki burazerski dil ispod žita, čisto da se spoji lepo i korisno.
Srbi vole znamenite umetnike, pogotovo one koji dođu u posetu. Eto, bio Džoni Dep. Pre njega i Sting, pa i udruženje ruskih književnika. Imamo i Kusturicu. Vole i kada svetske dive dođu baš u Beograd – a, skoro svi su bili. Dogodine, ako Bog da, još samo da dođu Betoven i Šopen, pa da budemo mirni. Možda i Palma otpeva nešto na bis sa njima…
Srbi su izraziti antikomunisti. Ali vole društvena preduzeća. Vole radno vreme 07-14 (kafica u osam, pauza u deset, ručak u 12 i ispisivanje u 13, ako doneseš vinjak portiru). Vole radnička prava, rad bez kvalifikacija i sindikat. Naročito piliće preko sindikata. I put u banju preko sindikata – za sebe, ženu i klince (psa ostave tašti). Da se nadišu vazduha i okrepe pluća. Vole kad teča zaposli ili kad stažiraju kod mame u firmi. Ne vole korupciju, principijelno. Odbacuju i samu pomisao na nju sa najdubljom indignacijom i žestokim gađenjem. „Šuška“, ispod žita doturena kondukteru, evrići kroz prozor gurnuti u džep dežurnog saobraćajca i kafa, milka, cveće i vinjak na stolu medicinske sestre ne spadaju u taj domen – ne, to su sitni znaci pažnje. Džentlemenski gestovi. Eksplicitan dokaz srpskog viteškog duha. Srbi, kao jednu od mainstream tekovina komunizma, organski ne priznaju i ne podnose monopolisanje tržišta i opstrukciju prava na slobodno, nezavisno i konkurentno privređivanje. Zato su se Srbi izborili za slobodu, izvojevali pravo na izbor u tom pogledu – svim svojim potrošačkim bićem, slobodni su da kupuju u bilo kom od Miškovićevih objekata („To je nama naša borba dala, da imamo Miška umesto maršala“) – Zari, Mangu, Tempu, Nivei, ekskluzivnim predstavništvima stranih automobilskih kompanija, Delta Citiju… Smrt komunizmu, sloboda narodu! 
Ne vole nerentabilna preduzeća i smatraju da je samoupravljanju mesto na smetlištu istorije, a da bi nestručno selektovani, partijski podobni rukovodeći kadrovi jedinu perspektivu mogli da imaju u vidu počasnog eksponata u muzeju samourušavajućih antiprofit sistema. Pa, ipak, obožavaju izmišljena bolovanja, godišnje od dva meseca, trinaestu platu i regrese. I tople obroke, dakako. O Prvom maju i drugim svetkovinama i pratećim proleterskim manifestacijama, gde je u slavu radu prigodno uprtiti gajbu-dve na leđa i pobrstiti police lokalne mesare, uz tranzistor i ponoćne orgije u šatoru, suvišno je i pričati o tome. Ne vole autokratske lidere i gušenje slobode reči i slobodnog protoka ideja i kapitala na tržištu, ali nekako im je ipak simpatično kada Čavez saspe u brk šta ima internacionalnim naftnim magnatima ili kada „dragi vođa“ Severne Koreje sune bujicu vrućih reči sa aromom obogaćenog uranijuma ka Vašingtonu ili drugim centrima moći. Smatraju da je komunizam bio (i ostao) restriktivno-represivni sistem koji je jaram na vratu građanskim slobodama i ograničavajući faktor u smislu priznavanja sloboda, ali im ipak nekako nije toplo oko srca kada homoseksualna zajednica paradira gradom, kada se intelektualci javno deklarišu kao ateisti (pu, daleko bilo) ili kada druge verske zajednice propagiraju svoje stavove (sektaši i kaurini).
Srbi vole žene. A ko ne bi voleo srpske žene? Em su, brate, najlepše, em su zdrave, em nisu k’o one od preko, što sve streme nekom poslu i uspehu – te bi htele karijeru i da bude nezavisne, ali ravnopravne. Zna se, valjda, da se žene u poslu snalaze kao Vučić u osudi Srebrenice, a osim toga, zna se i ko je su njene funkcije – pa, neće se valjda bela kuga suzbijati za kancelarijskim stolovima?
Srbi u sklapanju brakova imaju jednu veliku prednost – za razliku od Evropljana, koji sami biraju, oni imaju pomoć uže i šire rodbine. Pa dvadeset glava su uvek pametnije od jedne – tu je strina da pogleda da li je dovoljno jedra, tu je tetka da ispita ko je, odakle je i iz kakve je kuće, tu je majka da vidi gde je krštena, ko je krstio i kada. Gde će se udati i gde će biti sahranjena. Ko su kumovi, gde su oni kršteni, gde će se udavati i gde će biti sahranjeni. Tu je tata da prosudi o kuhinji, vidi šta sluša od muzike i da li je politički korektan, ujak da odmeri držanje, baka da proveri da li puši i pije, a šta propusti familija (niko nije svemoguć), tu su običaji da nakodnade i ispitaju.
Мuškarci u Srbiji, neizmerno poštuju svoje žene. Poštuju ih i kada se na ulici okreću za prolaznicama, a u kafiću časte simpatične klinkice za susednim stolom. Poštuju ih i kada propiju platu, prokockaju ušteđevinu i proćerdaju „crni fond“, pa iskale bes na njima. Poštuju ih i kada skoče na njih jer su previše ljubazno pričale sa poštarom i jer prečesto spominju kolege. Poštuju ih i kada čangrizaju da je ručak neslan, cipele prljave ili paučina prisutna. Jer, zna se, muškarcu su tu ruke da drži kašiku, čašicu, daljinski i eventualno da je pridržava za kukove kada zatreba (za sve ostalo, tu je žena). Kada zatreba njemu, nikako njoj – njene seksualne funkcije, po genetskom i pravoslavnom kodu, ograničene su na poštovanje prostih komandi („lezi, širi noge, dahći“). Pa šta misle, da ćemo još da poverujemo u propagandne priče i bljutave izmišljotine sektaško-antipravoslavnih krugova o kojekakvim G tačkama i ženskom zadovoljstvu. Srbinu je, dakle, da rezimiramo, žena sve – ali, mamina kuhinja je ipak bolja. Pa, jedna je majka, a žena ima koliko ti duša ište.
Srbi nisu krivi. Danas svi igraju fudbal, pa i Azerbejdžan i Kazahstan; kriterijum suđenja je bio neujednačen, oštetili su nas arbitri; muslimani u Srebrenici su se sami pobili – da bi izazvali sažaljenje i reakcije EU. Ako nisu, nismo mi krivi, drugi su to uradili u naše ime. Uostalom, u svakom ratu ima zločina – ta, nisu ni oni sasvim nevini; Vozio sam samo malo preko ograničenja. Nije bilo jako crveno; Profesor me ne voli. Ne bih je silovao da me nije izazivala. Ko se još šeta u miniću i vrcka u po bela dana?! Ne treba se držati zakona kao pijan plota; bili smo obmanuti; mladost-ludost. A kad će da se izdivlja, ako ne sada? Pa, to su naša deca. Nismo mi bili idioti opijeni šovinizmom i omamljeni propagandnim trikovima iz Gebelsovih priručnika – ne, mi smo smetali zapadnim moćnicima i tvorcima novog svetskog poretka; crna mačka im je prešla put, žrtve su vlaške (ili neke druge) magije, loša im je karma; nismo mi krivi što smo se ovde rodili. Bilo gde drugde u svetu bili bi uspešni…
I još nešto, na temu krivice – Srbi uvek žive između dva vremena: onog prošlog, koje je bilo mnogo bolje, kada je sve bilo jeftinije, pristupačnije, na dohvat ruke, u ružičastom tonu i onog lepšeg koji će doći. Vremena u kom su bili naivni i glupi da uživaju u njemu i vremena koje će, nadaju se, njihovi unuci doživeti. Srbima između lepog juče i lepog sutra, uglavnom ostane usrano danas. Danas, koje traje decenijama. Za to, podrazumeva se, Srbi nisu krivi – kriva je ironija sudbine. I loš tajming, naravno.
Srbi vole sport. I ne samo da ga vole, već daleko oštroumnije, sa izraženom analitičkom notom, razumevaju njegovu suštinu, što se ne može konstatovati za ostatak civilizovanog sveta. Izuzetak su pojedini (ne svi) bratski narodi iz pokreta nesvrstanih i Trećeg sveta, kao i nekoliko država gde je prosvetiteljska misija srpskog diplomatskog terminatora, gospodina Jeremića, ostavila dublji i tvrdokorniji trag. Uzmimo za primer okršaj izabranih vrsta Srbije i Bosne i Hercegovine – tamo gde naivni i prostodušni zapadnjaci vide puko nadmetanje 11 trenerskom rukom selektovanih, širom sveta rasutih, surovih profesionalaca sa 11 istih takvih, koji doduše, zastupaju drugi grb, zastavu i himnu, naši ljubitelji sporta shvataju da se dole na travi direktno sučeljavaju vekovima nepokolebljivi krst i džihadski orijentisani polumesec. Dok čitava Evropa naivno veruje da su u igri i na stolu isključivo tri boda, mi znamo, ne damo se prevariti – ulog je mnogo veći. Ne, ne, dragi moji Evropljani, za vas je to možda trka za bolje mesto na tabeli kvalifikacione grupe, ali ispod tog površinskog sloja ukrštaju se koplja između Nasera i Ratka, Alije i Radovana, Srebrenice i Bratunca, „mirisa tamjana“ i „mirisa ljlijana“. Tri drevna prsta i kaurinskog klanjanja. Ih, bre, Evropo, možeš kotrljati tu loptu do sutra, kad je ne razumeš!
Srbi hoće srce na teren. Ništa pamet, ništa taktika, ništa znanje, ništa organizovanost, ništa moderan pristup igri – samo srce. Srbi slave plasman na SP kao da je trofej istog već na putu u Beogradu.
Srbi vole Ligu šampiona – i rado je se sećaju. Srbi vole da su prvi. Jer, tada je tu dočekivanje šampiona, skandiranje, pevanje, polivanje pivom, razbijanje McDonaldsa. To je dan kada policija ne interveniše – kao crveno slovo, samo bolje. Ali, Srbima ne smeta i kada nisu prvi – takve neuspehe će uglavnom dočekati sa „znao sam“, „šta sam rekao“ i „kad su prokleti“. Ako je raspoloženje dobro, nije loše ubaciti i „pokrali nas lopovi“. Ako nije, nikom ništa, tu je opet skandiranje, pevanje, polivanje pivom i razbijanje McDonaldsa. Samo bez dočekivanja šampiona – vreme inače namenjeno za to biće prebačeno u ono posvećeno razbijanju simbola imperijalizma, čisto da se ne oskudeva na produktivnosti.
Srbi vole da se klade – mnogo. Vole da trgnu suprugu iz hipnotičkog stanja izazvanog ekranizacijom još jednog dela iz izrazito bogatog opusa Mir-Jam, kako bi bacili oko na teletext. Vole da na pauzi na poslu, između bureka i jogurta zametnu besplatni primerak liste i usput komentarišu sa kolegama koliku su kvotu baš juče uhvatili i kako su ostali bez basnoslovne sume zbog nekog sumnjivog gola u zaostavnom vremenu na poslednjoj utakmici na tiketu. Uvek je sumnjiv, uvek je zaostavno i uvek je poslednja. Vole da raspredaju o dojavama, nameštaljkama i nečistim radnjama. Vole da skoknu da pošte da uplate telefon i usput uzmu hranu za mačke i patike za malog, pa se vrate praznih ruku, a punih usta objašnjenja i pojašnjenja. A onda sednu pred televizor i pljuju skupštinu i one neradnike zbog netransparentnosti i nenanemskog trošenja sredstava.
Srbi su izrazito gostoprimljiv narod. I tolerantan. Dođeš u avionu vratiš se u kovčegu. U najgorem slučaju. U najboljem, pored domaćina i grada, upoznaćeš medicinsko osoblje Urgentnog centra i steći osnovna znanja o njihovim veštinama i metodama rada. Šta bi ti, bato, da se šećkaš okolo sa tim skupim stvarima i šarmiraš sa svojim simpatičnim britanskim (francuskim, nemačkim, italijanskim…) akcentom – a, sankcije, bombardovanje, rasturanje Jugoslavije, Hag, savezničko bombardovanje Beograda, Franca Ferdinanda i front na Solunu da zaboravimo? Neće moći, bato! Hoćeš da se šepuriš k’o Mrkonjić na Koridoru 10, a mi da se pravimo ludi, hoćeš da zavodiš naše žene, da ih odvedeš tamo gde „sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije“, pa da tebi rađa decu, tebi da riba sudove, tebi da kuva (naša!) jela, tebi da pere noge i usisava, u tvojoj (kaurinskoj) crkvi da se krsti? Ako smo ludi, pa nismo glupi!
Imaju šta da ponude, prikažu i nauče one koji dolaze sa strane, naročito ako hoćeš da popiješ. Ako nećeš, na pogrešnom si mestu. Tzv kurs od pet i kusur tura: Prvu turu pića Srbi časte – popij, jer je to verovatno poslednje što ćeš dobiti za džabe. Uz nju učiš par osnovnih psovki i doskočica. Srbi strance i decu prvo uče psovkama – što smatraju naročito interesantnim i simpatičnim – pa tek onda svemu ostalom. Drugu turu, naravno, ti častiš, i to celo društvo – ipak, podrazumeva se, pa jesi li pun deviza ili nisi?! Ni kod babe nema za džabe. Ako si savladao gradivo, idemo dalje, ako nisi – ponavljanje.
Step two: Dizanje tri prsta. Fotografisanje, različite poze, različiti pravci, različiti zumovi. Ako se u blizini nađe neka kokarda, proveriće kako ti čuči na glavi. Treća tura (opet na tvoj račun)
– podrobno će ti objasniti istoriju zemlje u kojoj se nalaziš, sa svim što pronalaze relevantnim i što bi trebao poneti i dalje širiti u svojoj domovini. Ako budeš hvatao beleške, lako možeš očekivati da u njima nađeš reči kao što su „Kosovo“, „ustaše“, „balije“, „Amerika“, „f117“, „mi smo oslobodili Evropu“, „Gavrilo Princip“ i „Arkan“. Četvrta tura – ova je za usput. Dok trknete da probate ćevape, pljeskavicu ili burek, ono što Srbi smatraju dikom svoje nacionalne kuhinje. Kroz šetnju ćeš se pobliže upoznati sa navijačkim strastima, saznati više o Zvezdinoj tituli šampiona Evrope i na opšte zadovoljstvo kroz sricanje otpevati neku navijačku pesmu. Peta tura – Hag na srpski način. Oni su porota, tužilac, sudija i egzekutor, tvoje je da saslušaš presudu, jer si, podrazumeva se, kriv i suneš piće niz grlo pre nego što pređu na izvršenje kazne.
Srbi, takođe, imaju nacionalnu poštapalicu – iako je uvreženo mišljenje da tu zahtevnu ulogu ima rečca „bre“, reč je o još jednoj, sveprisutnoj i tako karakterističnoj zabludi u vezi sa mentalitetom ovog balkanskog znamenitog stada. Uz identitet poslednje oaze slobode u Evropi, ide, reč – „ali“, i to redovno akcentovana.
Nemam ništa protiv manjina i homoseksualaca, ali…
Rado bih ti pomogao, ali…
Možda i jeste počinjen zločin tamo, ali…
Moguće je da sam pogrešio, ali…
Akcenat je uvek na „ali“, a sve prethodne tvrdnje služe isključivo kao prefiks ili uvertira u „ali“…
Ovo bi mogao biti kraj osnovnim lekcijama o Srbima – ali…
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.e-novine.com