A što se nje tiče, ni tu nema bog zna čega novog: oni koji vladaju kao da su prejaki da tu vlast izgube, ali i preslabi da s njom nešto učine, a oni koji gore od želje da ih smene i zamene kao da ništa osim te gorljive želje zapravo i nemaju. Ponajmanje neki suvisli alternativni koncept. Ponekad im se – najčešće Tomislavu Nikoliću – čak omakne da to i priznaju, pa kažu: i mi bismo radili isto što i sadašnja vlast, ali bolje… Rezultat svega toga je svojevrsni političko-koncepcijski zastoj, u kojem Srbija već neko vreme vegetira. To što se sve to odigrava u okruženju daleko šire i sveobuhvatnije, globalne krize, to stvari, naravno, ni najmanje ne poboljšava. Uostalom, kad je nevreme, veliki, moćni i bogati uvek nađu neki zaklon da pregrme najgore, i pas i mačka spavaju zajedno kad zatreba; nevolja je s globalnim miševima – njih nevreme najlakše odnese.
Pomalo izgubljena u sopstvenim lutajućim (mis)koncepcijama, koaliciona Vlada Srbije okupljena oko Demokratske stranke, sa „slabim“ iliti „tehnokratskim“ premijerom Mirkom Cvetkovićem na čelu, naizgled se tetura i ljulja, pa bi možda čak mogla biti i sklona padu – samo da ima ko da je gurne. Ali nema, pa je otuda vlada mnogo stabilnija nego što bi to moglo da izgleda, i može biti srušena samo iznutra, što do daljnjeg nikome iz upravo psihodelično šarolike koalicije nije u interesu, jer svi koji su u vlasti i dalje imaju osetno veće političke (a poneko, biće, i neke druge) koristi od toga da budu u ovakvoj vlasti, nego da je ruše, a znajući da ništa ne znaju o tome šta bi moglo da je zameni, i bi li tu bilo mesta za njih. A zašto niko spolja ne može da je gurne? Zato što oni koji se uporno nude kao „sledeća velika stvar“ u srpskoj politici nisu ni izbliza tako novi kakvima se rado prikazuju, a iz vremena kada su zaista bili novi, nisu baš bili zapamćeni po dobru. A koliko su realno „veliki“, i to će se još videti, ima vremena. I zato status quo još nije ugrožen, i možda ni neće biti do narednih redovnih izbora, mada je Srbija zemlja tradicionalno nezgodna za makar i srednjoročne prognoze, jer u njoj „zanimljiva vremena“ iz one poznate kletve traju manje-više stalno. U pauzama „odviše zanimljivih vremena“ vladaju tirani, domaći ili uvozni, koje narod prvo slepo obožava, a posle ih – kad se uveri da su neopozivo mrtvi – strasno prezire.
Kako god bilo, najnoviji test „prolaznog vremena“ vlasti bili su vanredni lokalni izbori u Aranđelovcu, i vlast se tu provukla bolje nego što se nadala. Jeste, naprednjaci su osvojili više glasova od demokrata, ali to samo po sebi nije spektakularan uspeh u gradu koji je nekako uspeo – s pravom ili ne – da stekne glas „desničarskog uporišta“: ipak će demokrate praviti novu vladajuću kombinaciju, a kad još uzmete u obzir da je u mitskom ustaničkom Orašcu jedan LDP dobio više glasova od Koštuničinog DSS-a, kojem Orašac ideološki (zapravo, tek mitološki) dođe nešto kao SPO-u Ravna Gora, onda vidite kako zapravo stoje stvari. Srpskoj naprednoj stranci zato ostaje tek da se šepuri „pojedinačnim prvim mestom“, što je dobro za bildovanje političkog ega, veovatno i za sticanje novih pristalica, ali bivši radikali iz iskustva svoje prethodne partije – u čiji je kovčeg možda baš Aranđelovac zakucao završni ekser – odlično znaju da nije i dovoljno za sticanje, kamoli za očuvanje vlasti.
Ono što bi se moglo pokazati važnijim od bilo kojih lokalnih izbora jeste „slučaj Cvijan“, kao i još neki koji su usledili: Srpska napredna stranka, koja je u očajnom deficitu sa „kvalitetnim kadrovima“ kakvi su neophodni za nešto što bi makar ličilo na ozbiljno vođenje države (dakle, stara radikalska boljka, još od Pašića pa do Šešelja) počela je (uspešno) da „vrbuje“ ljude iz nižih i srednjih ešelona aktuelne vlasti. Neizrečena, ali jasna poruka ovih transfera je: brod demokrata je počeo da tone, pređite na sigurnu naprednjačku lađu dok je vreme! Ovo je neka vrsta prizivanog proročanstva, koje sadašnju vlast brine više nego što je sklona da pokaže, ali i manje nego što naprednjaci – jako željni bilo kakvog jasnog trijumfa nad Tadićem – pokušavaju da prikažu. Zašto? Zato što je sve to kod naprednjaka i dalje na nivou „majke mi“: većinska Srbija im još nije dovoljno zaboravila ko su bili i šta su radili u svojoj prethodnoj, radikalskoj inkarnaciji, Koštunica i Velimir Ilić nisu ni dovoljno pouzdani ni dovoljno jaki za osvajanje većine, a socijalisti još ne pokazuju jače znakove umora od saveza sa demokratama, koji im je neprocenjivo koristan, jer ih je prilično uspešno oprao od mnogo čega iz njihove neslavne prošlosti, od čega ih ni Dunav ni Sava nikada ne bi oprali.
Naravoučenije „aprila u Beogradu“? Demokrate i okolina neretko ne znaju šta hoće, ali njihova konkurencija zna još manje, i sve dok je tako – a nešto ne izgleda da će to još kratko – oni mogu da budu dosta mirni, mada ne i da spavaju na lovorikama. Uostalom, lovorika je odavno ponestalo, ostala je samo tvrda proza recesijske svakodnevice u zemlji koja bi htela „i Evropu i Kosovo“, samo što nikako da potrefi put kojim se tamo stiže.
Tekst preuzet sa www.slobodnaevropa.org