Analiza slučaja vrijeđanja poslanice Sekulić: Pravni ishod koji bi mogao biti rizičan presedan

Zbog vređanja poslanice crnogorskog parlamenta i bivše ministarke ekonomije, u Crnoj Gori je krajem marta najavljen postupak protiv autora 381 komentara na Fejsbuku, kao i protiv lokalnog portala „Volim Podgoricu“ jer nije odmah uklonio sporne komentare sa svoje FB stranice. Čak i pod pretpostavkom da će konačni broj identifikovanih građana biti značajno manji od ukupnog broja njihovih komentara, ovaj slučaj bi lako mogao postaviti regionalni rekord po masovnosti prijava protiv učesnika u jednom incidentu na društvenim mrežama.

Pravni ishod slučaja, međutim, mogao bi da postavi rizičan presedan, širenjem uredničke odgovornosti medija na društvene mreže.

Šta se desilo?

U nizutvitova od 25. marta, poslanica Dragica Sekulić prokomentarisala je najavu ministra ekonomskog razvoja o naknadama porodiljama u crnogorskim opštinama. Njeni tvitovi su postali temateksta na portalu „Volim Podgoricu“, koji je portal zatim objavio i na svojim nalozima na društvenim mrežama. Objava naTviteru prošla je nezapaženo, ali je naFejsbuku izazvala lavinu komentara (objava na FB više nije dostupna). Poslanica Sekulić je unizu tvitova objavila neke od uvredljivih komentara.

Narednih dana, mediji su prenosili reakcije na incident, kao i najave krivičnih, odnosno prekršajnih prijava protiv portala i građana koji su komentarisali tekst.

Šta je na stolu?

Granica slobode govora jedna je od onih pokretnih meta koju ni pravosuđe ni samoregulatorne, strukovne organizacije nisu u stanju do kraja da fiksiraju: suviše je nepredviđenih posebnih okolnosti za stroge pravne definicije, a premalo odgovornosti za javno izgovorenu reč, naročito u nepreglednim prostranstvima interneta.

U onlajn okruženju ovo pitanje ima posebnu težinu za medijske organizacije, odnosno utvrđivanje odgovornosti medija za komentare čitalaca. Na društvenim mrežama, gde su i medij i čitalac istovremeno korisnici Fejsbuka, siva zona odgovornosti dodatno je zamućena. Pravno rešenje ove dileme značajno utiče na poslovanje medija i uopšte pružalaca usluga na internetu, pa i na ukupne slobode na digitalnom tržištu. Iz ugla građana, međutim, prenos ovlašćenja za odlučivanje o temeljnim pravima i slobodama na privatne kompanije, predstavlja nesrazmeran rizik: granice slobode govora treba da utvrđuje sud, a ne onlajn portal.

Javne ličnosti i prag tolerancije

Govor čiju slobodu garantuju međunarodne konvencije, nacionalni ustavi i zakoni, može biti nepristojan, prostački, čak i uvredljiv, a da li je prekoračio granicu ličnih prava osobe kojoj je upućen procenjuje sud vagajući okolnosti suprotstavljenih prava. Odnos moći jedna je od bitnih okolnosti za razmatranje. Izabrani politički predstavnici kao što su narodni poslanici, smatraju se javnim ličnostima čija je izloženost sudu javnosti značajno veća od privatnih građana. Društveni uticaj, pažnja medija, raspoloživi resursi, sve su to zapravo privilegije koje javne ličnosti stavljaju u nesrazmerno jači položaj u odnosu na privatne građane, zbog čega se često podrazumeva da su dužne da istrpe viši stepen kritike u javnom domenu, uključujući loše i oštre komentare svojih istupa u javnosti. Ovakav stav više puta je potvrđen u praksi Evropskog suda za ljudska prava.

Pretpostavka da bi privatni građanin izložen vređanju na društvenim mrežama, radije istrpeo uvrede ili izbrisao svoj nalog, svestan da bi zaštita prava zahtevala daleko veći napor, mogla bi da sugeriše zloupotrebu privilegija u slučaju kada javna ličnost u roku od nekoliko dana pokrene pravnu mašineriju.

S druge strane, međutim, nesporno treba imati u vidu još jednu nesrazmeru u odnosima moći koja bi u ovom slučaju mogla biti od značaja za pravnu procenu – sud javnosti u slučaju žena, posebno političarki, ponekad više liči na linč nego na uvrede koje treba istrpeti.

Odgovornost građana za komentare na mrežama

Bilo u fizičkom prostoru ili na internetu, sloboda izražavanja ograničena je pravima drugog i javnim interesom društva. U nekim zemljama je poricanje holokausta krivično delo, u drugim je to vređanje političkog lidera, a negde je potrebno dokazivati nameru i mogućnost izvršenja čak i za otvorene pretnje. Vređanje nečijeg dostojanstva i ličnosti u načelu se procenjuje od slučaja do slučaja, pa će tako i svaki uvredljivi komentar na Fejsbuku, ukoliko postane predmet prijave, biti cenjen pojedinačno. Ukoliko sud proceni da su očekivanja javne ličnosti bitno sužena u odnosu na opšte garancije zaštite prava, autorima spornih komentara biće dozvoljeno više prostora za verbalni manevar.

Praksa u Crnoj Gori poznaje slučajeve prijava protiv građana zbog vređanja funkcionera na društvenim mrežama, koji su okončani oslobađajućim presudama.

Odgovornost onlajn medija

U Crnoj Gori, važeći Zakon o medijima predviđa da je internetska publikacija dužna da u roku od 60 minuta od saznanja ili dobijanja prijave, ukloni komentar koji je „očigledno nezakonit“ (član 26). Ova odredba je sporna gotovo u svakom segmentu, od neprecizne definicije internetske publikacije i nedefinisanog čina saznanja/dobijanja prijave, pa do ključnog zahteva da redakcija, odnosno moderatori onlajn komentara odlučuju o tome da li je sadržaj „očigledno“ nezakonit ili nije, pri čemu im je ostavljen izuzetno kratak rok za uklanjanje.

U reakcijama na aktuelni incident čuli su se predlozi da se budućim setom medijskih zakona ili medijskom strategijom (koja je trenutno u javnoj raspravi) odredi da se pod ovakav ili sličan zahtev podvedu ne samo komentari na sajtu onlajn medija, već i komentari na društvenim mrežama, što bi dodatno zakomplikovalo već dovoljno nejasnu situaciju. Platforme poput Fejsbuka i Tvitera podrazumevaju ogromne količine sadržaja koji kreiraju korisnici, a koji nije namenjen javnom informisanju u duhu zakona, pa je nejasno na koji način bi se takav sadržaj mogao tretirati kao predmet uredničke kontrole.

Region poznaje neka rešenja koja mogu biti korisna zakonodavcima u Crnoj Gori. Tako na primer, Zakon o javnom informisanju i medijima u Srbiji komplikovanu situaciju na interentu rešava negativnom definicijom medija, po kojoj to nisu platforme, poput internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja njenih članova – osim ako nisu registrovane u Registru medija.

U širem kontekstu, praksa još uvek ne pruža jasne odgovore. Evropski sud za ljudska prava odlučivao je nekoliko puta o komentarima građana, ali isključivo onim koji su objavljeni na portalima medija, a ne na njihovim stranicama na društvenim mrežama. Najnoviji slučaj Evropskog suda za ljudska prava vredan pomena je Sančez protiv Fancuske: u ovom slučaju političar je proglašen odgovornim za komentare na njegovu objavu na FB-u, zajedno sa građanima koji su postavili komentare. Međutim, eksperti u ovoj oblasti navode da ukoliko slučaj dođe do Velikog veća on svakako neće biti potvrđen. Takođe, poznati slučaj zabeležen je u Australiji, koja godinama pokušava da reguliše društvene mreže iz medijskog aspekta: naime, 2021. godine australijski sud je doneo odluku da je medij odgovoran za komentare čitalaca na objavu tog medija na Fejsbuku.

Kada je reč o profesionalnoj etici, Kodeks novinara/novinarki Crne Gore se osvrće samo na komentare na portalima medija, dok se primer detaljnijeg bavljenja društvenim mrežama može naći u Smernicama za primenu Kodeksa novinara Srbije u onlajn okruženju 2.0, Saveta za štampu Srbije. Preporuka je da se pravila za uklanjanje komentara odnose i na naloge medija na društvenim mrežama.

I na kraju

Efekat zebnje (chilling effect), samocenzura u strahu od pravnih posledica, nije znak da se društvo kreće u dobrom pravcu. Posebno je problematično kada ambijent za poslovanje medija ohrabruje samocenzuru „za svaki slučaj“. U aktuelnom medijskom ekosistemu, u kom je čak i najvećim globalnim medijima prisustvo na društvenim mrežama egzistencijalna nužnost, širenje uredničke odgovornosti na sadržaje koje na mrežama kreiraju korisnici predstavlja ozbiljnu pretnju opstanku medija na takozvanim malim jezicima, sa ograničenom publikom.

Govor mržnje, diskriminacija, lažne vesti nesporno su hronični problemi naše epohe koje su društvene mreže u stanju da za tren oka prošire poput požara, sa nepredvidivim razmerama štete. Međutim, kada prevencija i zaštita izlažu riziku temeljna ljudska prava i građanske slobode svih nas, iskustvo nalaže oprez. Obrazovanje, šira društvena diskusija i jačanje samoregulatornih mehanizama nisu brza rešenja, ali su nesumnjivo bolja od svake zabrane i kazne.

 Postojeća praksa:

·       Vodič za čl. 10 Evropskog suda za ljudska prava

·       Pihl v Sweden ECtHR

·       Tamiz v UK ECtHR

·       Delfi As v Estonia ECtHR

·       Standard Verlagsgesllschaft MBH v Austria ECtHR

·       Affaire Sanchez v France ECtHR and Decision Direction

·       Lingens protiv Austrije ECtHR

·       Crnogorska praksa

·       Australijska praksa

Autorke: Nevena Krivokapić Martinović, koordinatorka za slobodu izražavanja i online medije-SHARE Fondacija i Milica Jovanović, slobodna novinarka

mminstitute.org