Kakva
je medijska slika trenutne predizborne kampanje?
Na javnim servisima, televizijama sa
nacionalnom frekvencijom i prorežimskim medijima, slika je – jednobojna. Kao i na
svim prethodnim izborima u Srbiji unazad dvanaest godina, opozicija nema
pristup medijima koji imaju nacionalnu pokrivenost, a u prorežimskim medijima i
tabloidima opozicioni kandidadti su zastupljeni isključivo kao akteri
fabrikovanih i izmišljenih afera, kako bi se dodatno diskreditovali i „zgadili“
onom delu javnosti kom se vladajuća stranka obraća putem svojim glasila. Sa
druge strane, opoziciji se daje prostor u nerežimskim medijima, poput N1, Nove
S, Nova.rs, Danasa, Vremena … ali u tom skučenom medijskom prostoru oni
nemaju način da dopru do potencijalnih novih glasača (imajući u vidu da je Srbija
duboko polarizovana i u tome preko kog medija se informišu). Aleksandar Vučić
ni u ovoj kampanji nije prihvatio TV duel niti sa jednim političkim
protivnikom. Taj čovek ne razgovara, on se uvek i isključivo samo gromoglasno
obraća.
Koliko je bezbjedno izještavati u
interesu javnosti o trenutnoj predizbornoj kampanji?
Ništa manje riskantnije no u
svakodnevnom bavljenju novinarstvom u Srbiji. U Srbiji Aleksandar Vučića „javni
interes“ je zamenjen „nacionalnim interesom“, a svi novinari koji još uvek rade
štiteći javni interes su „izdajnici“ i „strani plaćenici“ koji ugrožavaju
„nacionalni interes“, zbog čega su konstantno šikanirani, omalovažavani,
targetirani sa najvišeg državnog vrha. Takav narativ, koji se građanima servira
direktno sa govornice Republičke skupštine, dovoljno se „primio“ u narod, čime
se stvorila neugodna i nebezbedna atmosfera za rad svakog nerežimskog novinara.
Kakve mahinacije i devijacije u
političkom djelovanju otkriva ova predizborna kampanja?
Provereni metod „light“ kupovine
glasova, koji je tipičan za svake Vučićeve izbore. Vitamini bakama i dekama,
10.000 dinara srednjoškolcima, 1.000 dinara na studentske kartice studentima,
paketići SNS brendiranih slatkiša, čarapa, kafe lojalnim glasačima već se
uveliko dele Srbijom. Svi ovi novčani „pokloni“ Aleksanda Vučića svom narodu
zapravo dolaze iz republičkog budžeta koji pune svi građani Srbije, što
predstavlja tipičnu zloupotrebu istog. Formirani su SNS call centri,
registrovani na nepostojeće ili lažne firme, u kojima stotine ljudi primaju
dnevnice od 3.000 do 9.000 dinara da zovu i anketiraju ljude za koga će
glasati. Ljudi koji su zaposleni u javnom sektoru „preko stranke“ dobijaju
norme koliko kapilarnih glasova moraju da obezbede, rute na koje „spontane“
stranačke skupove moraju da odu … Takoreći, ni na ovim izborima ništa novo,
jer je sistem već toliko dobro razrađen i uvežban više puta, da SNS nema
razloga da ga menja.
Postoji li u medijskom okruženju
određena slika uključivanja građana u društvene i političke procese? Šta su
glavni motivi, glavne ideje te medijske slike?
U nerežimskim medijima često se daje
prostora aktivistima i predstavnicima udruženja okupljenih oko raznih interesa
koji nisu direktno politički angažovani, ali čije konkretne akcije, ideje i
zahtevi imaju za cilj poboljšanje društvenog okruženja u kom deluju i žive. U
poslednjih par godina u Srbiji se formirao poveći aktivistički pokret koji je
okupio upravo ljude koji žele da budu društveno angažovani, a da pritom ne žele
da pripadaju ijednoj političkoj opciji, vladajućoj ili opozicionoj.
Zahvaljujući njihovom čestom medijskom istupanju (u slobodnim medijima), u
Srbiji je nedavno oformljena grupa građana ProGlas, koja je okupila sve aktivne
članove društva, bivše izborne apstinente, građanski usmerene pojedince, brojne
javne ličnosti i čiji glas je trenutno dovoljno artikulisan i bučan da su
postali ozbiljan pokretač društevih promena.
Koliko se u medijima pojavljuju
rješenja građana za određene društvene i političke probleme? Imaju li
političari monopol u medijima nad pristupom rješavanju problema?
Zbog vrlo vešte medijske kampanje i
dobro osmiljene propagande, veliki broj građana Srbije veruje da je Vučić čovek
koji rešava sve probleme. Od Kosova, međunarodne zajednice, zidanja fabrika,
krpljenja rupa na putevima, nabavke robnih rezervi graška i pirinča,
renoviranja toaleta po osnovnim školama, doprinosa, lekova… I, na žalost, ne
greše puno. U Srbiji skoro ni jedna insitucija ne funkioniše, sudstvo je sramno
zavisno od vlasti, infrastruktura zavisi od stranačkih tajkuna, zdravstvo
zavisi od upitnih javnih nabavki, obrazovanje je degradirano do sramotnog nivoa.
Jedini čovek koji na sve to može da
utiče je upravo Aleksandar Vučić. Vučić je taj koji je za vreme kovida razvozio
respiratore po bolnicama i (pred kamerama) objašnjavao lekarima kako da ih
priključe, gologlavi Vučić je spasavo decu iz snežnih nanosa (takođe pred
kamerama), on je sredio krpljenje rupa po putevima (naravno, pred kamerama),
obezbedio priključak za ga celom selu … Dakle, cela Srbija je u vd stanju, u
kome samo Aleksandar Vučić ima mandat, legitimitet, mogućnost a, kako su
zabeležile kamere, izgleda i znanje da reši sve njene probleme.
Šta donosi novi zakon o medijima?
Kakvu medijsku sliku želi nametnuti?
Novi Zakon o
medijima je ponovo vratio državu u medije, kao legitimnog vlasnika. Državna
kompanija Telekom, koja je i do sada bila najveći finansijer prorežimskih
medija, novim Zakonom je samo dobila i formalan legitimitet za ono što je do
sada radila mimo zakona: finasirala SNS propagandna tabloidna glasila i sretne
ružičaste televizije sa naciolanim frekvencijama. Novi Zakon je omogućio i da
predsednica Saveta REM Olivera Zekić (koja se nedavno pohvalila fotomontažom
sebe u nacističkoj uniformi esesovca Rajnharda Hajdriha, tvorca „Konačnog
rešenja“) i dalje sedi u ovom regulatornom telu, do isteka mandata i da,
uniformisana, odlučuje o medijskim sadržajima u Srbiji.
Ana Lalić Hegediš, novinarka portala Nova.rs, iskusna je
novinarka i urednica sa 20 godina iskustva u štampanim i digitalnim medijima.
Bavi se društvenim temama, kao i istraživačkim novinarstvom o korupciji i
zloupotrebama. Dobitnica je nagrade “Sloboda govora” Nemačke
radiotelevizije (Deutsche Welle), nagrade za profesionalni integritet
“Katarina Preradović”, novnarka godine NDNV 2021., i proglašena je
heroinom izveštavanja od strane Reportera bez granica 2020. godine. Nakon
serije tekstova o stanju srpskog zdravstva tokom epidemije koronavirusa,
državni zvaničnici su je uhapsili i zadržali u pritvoru pod optužbom za širenje
panike i remećenje javnog reda. Bila je stalno izložena pretnjama, uvredama i
napadima. Optužbe protiv nje su odbačene kao neosnovane. Od oktobra je i na
poziciji predsednice Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine.