Na otvaranju ovogodišnjeg međunarodnog festivala dokumentarnog filma ZagrebDox prikazana je i “Najglasnija tišina” Aleksandra Reljića, koja govori o tome kako su novosadski studenti na prijelazu iz 2024. u 2025. obilježili pogibiju petnaestoro (kasnije šesnaestoro) ljudi u padu nadstrešnice na željezničkoj stanici u njihovom gradu. Film koji je u Zagrebu imao svjetsku premijeru izazvao je i brojne reakcije, o čemu razgovaramo s njegovim autorom. Reljić je inače priznati novinar i dokumentarist s više nagrađenih filmova, kao što su “Novosadsko sećanje”, “Enkel”, “Proces Sandžak”, “Do daske”, “Mamula All Inclusive” i drugi.
Kako je došlo do snimanja “Najglasnije tišine” i hoćete li nastaviti pratiti proteste kamerom?
Od samog početka, odnosno tragedije na novosadskoj železničkoj stanici, hteo sam da se uključim u priču i da snimim i dokumentujem sve što je krenulo da se dešava, pokušavajući da tome pristupim na različite načine, uz brojne dileme. Međutim, kad su studenti objavili da će 2025. dočekati tako što će odati pomen žrtvama i tako kročiti i u novu godinu i novo vreme, shvatio sam da treba da snimim film o toj jednoj noći.
Mislim da sam uspeo da zaokružim i kontekst cele priče i obradim dovoljno njenih slojeva. Što se tiče nastavka, ne bih ništa ni obećavao ni najavljivao jer te proteste snima jako puno ljudi, tako da će iz toga izići još dosta dokumentaraca; znam bar troje autora koji rade na njima. Mene je interesovao pokret u svom začetku i ne znam da li ću se time baviti i dalje.
Po čemu se ovaj protest razlikuje od onog iz 1996. – 1997. godine?
Velika je razlika u odnosu na ranije proteste i studentske buntove koje poznajemo od 1991. godine – i one iz 1992., i one iz 1996., a na kraju i 2000. pred pad Slobodana Miloševića. Studenti su na ovaj ili onaj način vrlo organizovano učestvovali u tim protestima. Ono što se izdvajalo je višemesečni protest 1996. – 1997., koji je krenuo zbog pokušaja vlasti SPS-a da falsifikuje rezultate lokalnih izbora i koji ima najsnažniju vezu sa ovim današnjim u smislu kreativnosti, prepametne mladosti, dugotrajnosti i maštovitosti u načinu kako su caru govorili da je go.
Ono što ovaj današnji protest izdvaja od drugih jeste to da nemamo nikakva nova lica, nove harizme, vođe ili buduće narodne tribune. Imamo masovnu i jaku organizaciju studentskih plenuma, pregršt mladih i sposobnih ljudi koji svakodnevno izviru s različitih strana i s mandatom svojih plenuma da govore o ovoj ili onoj temi. Zapanjeni smo koliko je ova mlada generacija ispred svih naših.
Kad se krenulo s protestima, jeste li se nadali da će se tako razviti i da će imati takvu podršku građana?
Moram da priznam da nisam, iako su postojale naznake da je tako nešto moguće. Ipak, bio sam jako dugo skeptičan, posebno zato što sam, kao i većina ljudi, mislio da je ova mlada generacija potpuno nezainteresovana, zagledana u mobitele i slične stvari. Međutim, ispalo je potpuno suprotno – pokazalo se da se ova generacija ima mnogo više informacija, da ih mnogo brže crpi, da im vrlo selektivno pristupa i koristi ih na najbolji mogući način. Studenti imaju svojevrsno primenjeno obrazovanje i zdušno ga koriste.
Još jedan veliki pomak u odnosu na ranije proteste jeste tendencija brisanja svih razlika – nacionalnih, verskih, klasnih, vršnjačkih itd. Studenti uspevaju da ih prevaziđu i da povedu ljude sa sobom u pokušaj da se društvo iz korena izmeni i da se ovaj nakaradni sistem demontira. Naravno, javljaju se kritike zbog pojedinih primera desnih ikonografija koje se povremeno mogu videti, ali moram da kažem da su one zaista tek dekor koji ne utiče na tok protesta jer su se studenti pokazali politički zrelim.
Osim toga, uspeli su da oko sebe okupe celu Srbiju – ljude u gradovima preko društvenih mreža, a ljude na selu tako što su dopešačili do njih ili prolazili kroz sela i naselja na svojim marševima. Uspeh je što su studenti i građani Novog Pazara i Sandžaka uopšte osetili da su ravnopravni građani Srbije i zajednički se s drugima uključili u ova dešavanja.
Kakve su vaše prognoze oko raspleta situacije?
Sve je neizvesno. Stvari idu u dobrom pravcu u smislu da tiha voda breg roni, što vidimo, ali znate da mogu da se podignu i neke brane. Zato ne bih ulazio u prognoze, jer ne znamo da li neka društva koja nazivamo normalnim i u koja smo zagledani podržavaju i u kojoj meri ovu vrstu tektonskih promena na prostoru Balkana. Uticaj protesta je zaista velik: to je, ako ništa drugo, pokazalo veliko interesovanje za moj film.
Nisam mogao da očekujem da će kod publike da se stvori takva reakcija i da će toliki broj ljudi da bude njime ganut. Zato mislim da sve ono što se dešava u Srbiji itekako utiče na region i da potiče procese koji vode ka ozdravljenju naših društava. A ako bi zbog pripreme poštenih izbora i priprema za obračun sa korupcijom trebalo da se obrazuje prelazna vlada, nju bi, s obzirom na stanje opozicije koje praktički i nema, mogli da predlože samo studenti.
S obzirom na to da ste zaposleni na Radio-televiziji Vojvodine (RTV), kakvo je raspoloženje novinara u tom, ali i u drugim medijima?
Ljudi u programu RTV-a zaista žele da profesionalno rade, pa ta borba traje i mislim da će još potrajati. U našoj kući imamo jako dobre novinare i mislim da bi se stvari mogle promeniti u roku od 24 sata, pa da RTV koji sada gleda jako malo ljudi povrati uticaj. Govorimo o poslednjem vojvođanskom kombinatu i nema smisla da ne učinimo sve da ga odbranimo.
Zato se stalno dešavaju borbe unutar RTV-a. Bilo je štrajkova glađu, naš sindikat jača, a svakog petka u 11:52 odemo na ulicu i blokiramo glavni put koji je ispred Televizije. Na svaki taj skup iziđe između 150 i 200 ljudi, što uopšte nije mali broj. A kao što imamo znakove otpora u RTS-u, od performansa prilikom čitanja saopštenja SNS-a do pobune niških dopisnika koje je Vučić izvređao, i u našoj kući stalno imamo sitne provokacije u raznim segmentima programa.
Koliko ste zadovoljni što je film imao svetsku premijeru u Hrvatskoj i očekujete li njegovo javno prikazivanje u Srbiji?
Ovaj film je trebao da ima svetsku premijeru na Martovskom festivalu u Beogradu, najstarijem eks-jugoslovenskom festivalu, međutim termin je pomeren. Ideja o prikazivanju na ZagrebDoxu postojala je od samog početka. Meni je velika čast što je svetska premijera bila u Zagrebu, pogotovo zato što se u Hrvatskoj pomno prati šta se dešava u Srbiji i odavde dolazi velika podrška srpskim studentima – direktna ili indirektna, ali u svakom slučaju jaka.
Koji je značaj festivala kao što je ZagrebDox u pogledu približavanja javnosti tema koje bi ostale skrajnute ili manje poznate?
ZagrebDox je jedan od najozbiljnijih festivala dokumentarnih filmova u Evropi i šire. Od samih svojih početaka pokretao je važne teme koje su na nekim drugim mestima bile tabu. To je još jedan razlog zašto mi je velika čast što je moj film otvorio festival, zajedno s filmom “Crveni tobogan” Nebojše Slijepčevića, jer nam je zajedničko što se bavimo protestima građana.
Prije nekoliko godina, Vladimir Perišić, autor filma “Lost Country”, čiji su okvir protesti 1996. – 1997., rekao je u intervjuu za Novosti da mu je taj period jedna od rijetkih svijetlih točaka u devedesetima. Slažete li se s njim?
Od 1991. sam bio učesnik svih protesta, a onih iz 1996. – 1997. sećam se kao stvarno značajnih i vrlo lepih, ali danas toliko želim da budem student da ne mogu da vam opišem. Klinci danas ispisuju najsvetlije stranice naše istorije.