Slučajna Cvrkotićeva šetnja Savskim
nasipom u vrijeme konferencije za štampu i razgovora sa građanima koje je
organizovao Aleksandar Šapić, predsjednik Privremenog organa Grada Beograda, rezultirala
je bacanjem Cvrkotićevog telefona na pod. Aleksandar Šapić tako je odgovorio na
Cvrkotićevo pitanje, tvrdeći kasnije da je bio maksimalno tolerantan.
„Ne vidim smisao šta sad mogu da
dobijem tužbom. Čak i da se vodi neki spor, da to sve ide po slovu zakona, meni
ništa ne znači da on bude u tom sporu kriv. Možda imam pogrešnu sliku, zbog
sudstva koje je takvo kakvo jeste“ – kaže Cvrkotić za BUKA magazin.
Da li građani Srbije danas imaju priliku da budu u komunikaciji
sa zvaničnicima?
Mislim da je skoro nemoguće doći u
direktan razgoor sa političarima. Ovo što je Šapić na neki način pružio priliku
da se s njim razgovoara je redak primer susreta zvaničnika tog nivoa sa
građanima, makar i neplanirano. Ti kada postaviš pitanje političaru u momentu
kada imaš priliku da ga pitaš, odgovor nećeš dobiti. To su spinovanja,
izokretanja. Ako ga pitaš nešto za što on oseti da ga ugrožava i da nikako ne
bi smeo da da istinit odgovor ti ne dobijaš ništa nego u najmanju ruku dobiješ
pričanje o nekim potpuno nebitnim stvarima. Vrlo lako može da dođe do uvreda.
Koliko su u takvoj kulturi mediji slobodni i korektiv
demokratičnosti društva, ako građani ne mogu da prozovu političare na
odgovornost?
Mogu na osnovu ličnom primera da
zaključim da mediji apsolutno nisu slobodni. Oni koji ne prate profesionalne
medije u Srbiji nisu ni čuli za slučaj da je trenutni vršilac funkcije
predsednika Privremenog organa grada Beograda, čovek koji donosi odluke bez
rasprava i samostalno, izvršio takvo delo da je oteo nekom građaninu telefon i
tresnuo ga o pod s namerom da ga izlomi. To je meni jasan i jednostavan
pokazatelj da ovde sloboda apsolutno ne postoji. Ako to nije vest, šta je onda
vest?
Kažete da ga nećete tužiti, da ćete pustiti da ga narod kazni
na izborima. Je li to najbolja odluka?
Ne vidim smisao šta sad mogu da
dobijem tužbom. Čak i da se vodi neki spor, da to sve ide po slovu zakona, meni
ništa ne znači da on bude u tom sporu kriv. Možda imam pogrešnu sliku, zbog
sudstva koje je takvo kakvo jeste. Kada bi tu bilo dokazano neko delo, ne vidim
da bi u delu glasača nekome bilo šta značilo. S druge strane, meni isto ne
znači. Trenutno je moje razmišljanje takvo da ne vidim neki smisao u tužbi i
mislim da bi to bilo mrcvarenje. Možda bih dobio, možda i ne bih, nadoknadu.
Materijalna nadoknada me ne zanima, mene zanima da ljudi shvate da taj čovek
nije za tu poziciju i mislim da je sam doprineo tome da ljudi koji su možda i
sumnjali u to i definitivno shvate da ta ličnost nije ni za kakvu javnu
funkciju.
Da li postoji šansu da se u doglednom periodu ta klima
komunikacije promjeni? Koji su prvi koraci?
Iskreno, nisam optimista. Osnov da se
bilo šta promeni je promena sistema u kome će sistem vrednosti i morala biti
postavljen drugačije. Ovo je sada – a to nije sada, već to seže malo dalje u
istoriju – instalacija nekog sistema koja narodu na ovim prostorima ne
dozvoljava da diše i živi normalno, nego se nešto dešava mimo želje i volje
naroda, što ne usrećuje živote. Dok se taj sistem ne prepozna, ne razmontira,
ne promeni, nisam optimista da će bilo šta drugo da se promeni. Da bi se to
desilo, opet s druge strane mora neka ozbiljna logistika i dobra volja
ozbiljnih i globalnih sila i igrača da kažu dosta je bilo i hajde sad ljude da
pustimo da žive kako treba i da sami biraju sudbinu i svoj put pošteno. Vrlo su
male šanse za to, a jedina šansa je u ljudima koji imaju želju i potrebu da se
bave iniciranjem promena. A mi smo ovde reaktivisti koji se brane od poteza
vlasti, umesto da iniciramo svoje borbe. Ako ikad uspe ta neka iskra aktivizma
ljudi koji žele da se oslobode i pitaju sebe šta mogu da urade. Moguće je da
ljudi shvate da su svi koji se ne slažu s politikom vlasti zapravo opozicija i
da svako mora da razmisli šta može da uradi kao pojedinac. Kad svi postanu
aktivniji, postoji šansa da ljudi svoje slobodno vremene koriste za opšte
dobro.
Šta u predstojećim beogradskim izborima možemo očekivati? Da li
će oni biti fer?
Sklon sam tome da mislim ono što mogu
da prepišem od nekog, a ne znam ko je to rekao. Više fer izbore verovatno nećemo
imati. Mogu da budu samo gori i gori. Mislim da su sve teže i teže opcije da se
na neki demokratski način promeni ova vlast. Mislim da opozicija koja je za
bojkot nije ponudila jasan plan kako će da spreče formiranje nove vlasti i
donošenje odluka posle izbora. Da su me ubedili da bojkot ima smisla, da će oni
nešto da urade ako se formira nova vlast a što će poništiti pravnu validnost
izbora, ja bih rekao OK. S druge strane, mislim da nekom dodatnom kreativnošću
i energijom ipak može da se dopre do šireg broja ljudi i da na neki demokratski
način nešto postignu.
Proteste pratite od 9. marta 1991. Možete li uporediti te
demonstracije sa protestima iz 2020. protiv mjera predostrožnosti, a potom i sa
protestima „Srbija protiv nasilja?“. Koliko su poruke dospjele do šireg broja
ljudi u tim događajima?
Mislim da smo 9. marta 1991. svi bili
mnogo naivniji, da smo verovali da je sve jednostavno, da postoji oličenje loše
politike koju vodi Slobodan Milošević i da bi svrgavanje Slobodana Miloševića
značilo da će sve nepravde biti rešene, da će sve što ne valja biti sređeno, da
će svi koji su se ogrešili o politiku biti lustrirani. Mislim da su ljudi s tom
energijom tada izlazili na ulice, vođeni najčistije emotivno. Tad je bilo
jednostavno: ili si za ili si protiv. Nije bilo treće strane.
Protest 2020. je najčudniji protest na
kojima sam ikad bio. Taj miks stavova nikada u životu nisam video. Nisi mogao
da uhvatiš ko je za koga, ko je za šta i ko je zašto došao. Da li je došao jer
je bio izrevoltiran zato što mu se građanske slobode ograničavaju, da li zato
što veruje da je zemlja ravna, da li je došao jer ga je poslala služba, da li
je došao jer voli da gađa policiju kamenjem. Bio je žestok protest, ali se ne
sećam da je bio neki rezultat. Sećam se samo da su studenti posle toga imali
žurke na ostrvu na autoputu, da ih je policija čuvala, da su studenti naseli na
to što im je vlast organizovala jedno ostrvo na autoputu koje je aktivirano kao
mesto za žurke. Mislim da su tada studenti naseli na taj ventil vlasti, praveći
žurke koje nisu bile u skladu sa trenutnim merama i trenutnim zakonom.
Što se tiče „Srbije protiv nasilja“ to
je stvarno jedna lepa građanska ideja. To je ekipa ljudi sa integritetom, sa
poštovanjem prema drugima. Lepo je videti da postoje ljudi koji imaju energiju
da se okupe i kažu da se ne slažu sa nekim. Da li je ta energija mogla da se
iskoristi pametnije? Čuo sam razne teorije i mislim da je moglo. Da li je
slučajno ili namerno ugašeno, ne znam.