Sonja Biserko za BUKU: Žene Srebrenice su bile i jesu heroine
U sklopu obilježavanja 27. godišnjice Srebreničkog genocida u memorijalnom centru Potočari 10. jula održana je cjelodnevna konferencija „Heroine Srebrenice“. Na konferenciji se govorilo o ulozi srebreničkih majki bez kojih vjerovatno mnoge presude suda u Hagu ne bi bile osuđujuće. O snazi žene, istrajnosti, borbi... govorili smo sa predsjednicom Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji Sonjom Biserko. Ona za BUKU kaže da Majke Srebrenice prije svega zaslužuju svako poštovanje.
„Treba im podići spomenik s obzirom da su one podsjećale na odgovornost međunarodne zajednice i održale su tu pažnju i održale su sećanje na Srebrenicu. Moglo je da se desi da totalno padne u zaborav s obzirom na okolnosti i u regionu i način na koji se Srbija ponašala u odnosu na sve ono što se dešavalo u ovom regionu. Te žene su se apsolutno iz te tragedije iskristalisale kao posebne heroine svog vremena i na neki način su vratile dignitet tim žrtvama: svojim muževima, sinovima, braći... Ovo je pre svega sve moguće zahvaljujući njima. Sada ceo ovaj memorial dobija tu suštinu, on se polako uređuje, svake godine izgleda sve bolje u smislu nekog sadržaja, i nekog podsećanja na to što se desilo '95, taj krajnji finalni događaj koji je zaokružio tu genocidnu priču posebno u Istočnoj Bosni. Žene Srebrenice su bile i jesu heroine“, kaže Biserko.
U sklopu inicijative „Heroine Srebrenice“ postavljena je i umjetnička instalacija „Majčina marama“, a čini je oko 5.000 prikupljenih marama. Na pitanje koliko su teške te marame i koliko boli je u njima sakriveno, Biserko kaže da je nevjerovatna energija i hrabrost srebreničkih majki.
„Da se nose sa svim tim s obzirom da nije bilo lako probiti sve te zidove šutnje i nekakvog pokušaja zaborava. One su uprkos svemu uspele da probiju sve to i da se uvek nađu na pravom mestu i da podsete, da zahtevaju određene mere i ponašanja međunarodne zajednice koja je tako strašno zakazala kada je reč o Bosni i pre svega o Srebrenici. Jer su znakovi da se tu dešavaju ozbiljne stvari bili vidljivi već 1992. Od početka se znalo u kom pravcu se ide, s obzirom da se desilo na kraju kada su se zaokruživale etničke teritorije na koje su nažalost kontakt grupe i svi koji su učestvovali u tome pristali na tu etničku podelu, pad enklave je zapravo na neki način bio u funkciji toga. Da li je bilo namerno ili ne, nije bitno, ali u svakom slučaju se desilo“, rekla je Biserko.
Kompletan intervju pogledajte u BUKA podcastu
