Sonja Biserko za BUKU:
Žene
Srebrenice su bile i jesu heroine
U sklopu
obilježavanja 27. godišnjice Srebreničkog genocida u memorijalnom centru
Potočari 10. jula održana je cjelodnevna konferencija „Heroine Srebrenice“. Na
konferenciji se govorilo o ulozi srebreničkih majki bez kojih vjerovatno mnoge
presude suda u Hagu ne bi bile osuđujuće. O snazi žene, istrajnosti, borbi… govorili smo sa predsjednicom
Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji Sonjom Biserko. Ona za BUKU kaže
da Majke Srebrenice prije svega zaslužuju svako poštovanje.
„Treba im podići
spomenik s obzirom da su one podsjećale na odgovornost međunarodne zajednice i
održale su tu pažnju i održale su sećanje na Srebrenicu. Moglo je da se desi da
totalno padne u zaborav s obzirom na okolnosti i u regionu i način na koji se
Srbija ponašala u odnosu na sve ono što se dešavalo u ovom regionu. Te žene su se
apsolutno iz te tragedije iskristalisale kao posebne heroine svog vremena i na
neki način su vratile dignitet tim žrtvama: svojim muževima, sinovima, braći…
Ovo je pre svega sve moguće zahvaljujući njima. Sada ceo ovaj memorial dobija
tu suštinu, on se polako uređuje, svake godine izgleda sve bolje u smislu nekog
sadržaja, i nekog podsećanja na to što se desilo ‘95, taj krajnji finalni
događaj koji je zaokružio tu genocidnu priču posebno u Istočnoj Bosni. Žene
Srebrenice su bile i jesu heroine“, kaže Biserko.
U sklopu
inicijative „Heroine Srebrenice“ postavljena je i umjetnička instalacija „Majčina
marama“, a čini je oko 5.000 prikupljenih marama. Na pitanje koliko su teške te
marame i koliko boli je u njima sakriveno, Biserko kaže da je nevjerovatna
energija i hrabrost srebreničkih majki.
„Da se nose sa
svim tim s obzirom da nije bilo lako probiti sve te zidove šutnje i nekakvog
pokušaja zaborava. One su uprkos svemu uspele da probiju sve to i da se uvek
nađu na pravom mestu i da podsete, da zahtevaju određene mere i ponašanja međunarodne
zajednice koja je tako strašno zakazala kada je reč o Bosni i pre svega o
Srebrenici. Jer su znakovi da se tu dešavaju ozbiljne stvari bili vidljivi već
1992. Od početka se znalo u kom pravcu se ide, s obzirom da se desilo na kraju
kada su se zaokruživale etničke teritorije na koje su nažalost kontakt grupe i
svi koji su učestvovali u tome pristali na tu etničku podelu, pad enklave je zapravo na neki način
bio u funkciji toga. Da li je bilo namerno ili ne, nije bitno, ali u svakom
slučaju se desilo“, rekla je Biserko.
Kompletan intervju pogledajte u BUKA podcastu