Govoreći za BUKU Filipović je rekao kako su izrabrani kratkometražni filmovi iz cijelog svijeta, i najbolji dugometražni iz prethodne godine ili prethodnih par godina.
„Bilo je vrlo interesantno birati, jer, nekako, čini mi se da smo svi zajedno bili u nekom kavezu tokom ove pandemije i da je sad ovo prilika da, ne samo da se skupimo svi zajedno i gledamo filmove, nego da i vidimo i proputujemo svet kroz tu selekciju koja dolazi. Evo, videli smo, iz Argentine pa do Islanda - dakle, filmove koje je jako teško naći na streaming platformama ili online. Vrlo često ono što nam je dostupno je mainstream svetske produkcije, američke najčešće, dok evropski filmovi koji su stvarno fantastični, relevantni vrlo često prođu tako nezapaženo. Zapravo ne dobiju domaću distribuciju u raznim drugim zemljama sem u zemljama odakle su. Tako da su festivali, praktički, jedina šansa da ih vidimo, a da ne pričam o tome da ih vidimo zajedno i na velikom ekranu“, rekao je Filipović.
Filipović kaže kako u regionu nedostaje hrabrih festivala kakav je OFF.
„Verovatno jedan od najhrabrijih festivala u regionu zato što, zapravo, prikazuje i bira filmove, otkad postoji, koji se bave najrelevantnijim temama društva u svetu u kojem živimo danas. Mnogi drugi festivali imaju neke šablone tih evropskih koprodukcionih filmova koji svi imaju neku sličnu matricu, pa onda to bude i predvidljivo dok ovde bude eksperimenata koji možda ponekad ne prijaju svima, ali mogu da iznenade, protresu i nateraju ljude da izađu, razmišljaju i razgovaraju posle filmova, a to je najbitnije, čini mi se.“
Naš sagovornik je poznat i kao veliki kritičar vlasti u Srbiji.
Govoreći o toj temi, rekao je kako je Srbija autoritarna država, privatna firma jednog čovjeka koji se zove Aleksandar Vučić.
„Koji ni u jednom univerzumu ne bi smeo da bude nigde ni blizu vlasti. Mi živimo sve nuspojave takve situacije. Dakle, kad živiš u neslobodnom društvu, ne postoje slobodni mediji ili ih je jako malo i finansiranje umetnosti je u evropskim državama vezano za taj nesrećni brak sa državnim agencijama, poput filmskih centara. Diktatorčići po Evropi poput Orbana ili Vučića ili Erdogana ne moraju ni da hapse umetnike, dovoljno je da ukinu finansije i da nas puste da umremo u mraku ili da nas, eto, razvlače po tabloidima ti koji su malo više sadistički raspoloženi. Eto, konkretno mislim da je taj naš diktatorčić dobro prepoznao umetnike kao neprijatelje i tako se ponaša“, rekao je Filipović.
Građani Srbije, konstatuje, vole autoritarne vladare koji su sada na vlasti.
Za njega je veoma potresno gledati kako polako padaju kao domine neke njegove kolege i koleginice, koji sarađuju sa SNS-om ili su aktivni članove stranke, narodni poslanici... Srbija je, navodi, imala seriju prodaja aktuelnom režimu.
„Stojim iza izbora koje pravim i držaću se toga koliko god budem mogao. Meni je časnije da izađe čovek iz ove profesije, ode u neku drugu profesiju, nego da se potpuno diskredituje postavši nekakva marioneta ovakvog režima. Ponavljam, nije u pitanju to što se mi razlikujemo politički po pitanju ekonomije, ovoga, onoga. Ovo je pitanje bazične ljudskosti. Ovaj režim ima krvave ruke iz devedesetih, to su isti ti ljudi. Da je neko rekao u vreme kada je Zoran Đinđić bio živ da ćemo sada gledati u 2023. i da će neki Šešeljev mali biti na vlasti, to je tada bio najcrnji scenario mogući, nezamislivi, ali izgleda da istorija može da nas demantuje. To je nekakav talas koji je širi.“
Komentarišući činjenicu da RTS nije emitovao najbolji evropski film – „Quo vadis, Aida“, Filipović kaže da RTS ne treba posmatrati kao da je stvarno nacionalni servis.
„To je neka sada partijska prćija koja je sramota za našu državu i oni rade po diktatu te partije koja je na vlasti. Dakle, institucije države se namerno urušavaju, nacionalna televizija bi trebalo da je institucija države, i onda se pretvaraju u privatne servise, privatne firme. Tako da ja ne mogu da zamislim univerzum u kojem bi takav RTS ili bilo ko na takvom RTS-u imao integriteta ili hrabrosti. U stvari, ne treba ni integriteta, ni hrabrosti, to bi trebalo da bude default, je li tako? Sama činjenica da je taj film dobio nagrade i da je glumica iz Srbije dobila nagrade, i glumac iz Srbije koji je učestvovao i tako dalje, i tema koja je bitna za taj korak dalje za ovo društvo... Mi pričamo o događajima posle trideset godina. Gde su bile Nemačka i Francuska trideset godina posle drugog svetskog rata?“, pita se Filipović.
Lijek za srbijansko društvo su, kako kaže, korijenite političke promjene do kojih je, u ovoj konstelaciji, dosta teško doći.
„Imali smo seriju tih nekih protesta i nekih pokušaja i sad je pitanje artikulacije toga i pitanje koliko je ostalo snage da se napravi kritična masa, da se napravi makar neki iskorak. Taj iskorak u Turskoj je bio da u Istanbulu pobedi opozicija. U Srbiji možda može da se dogodi da u Beogradu pobedi opozicija. A kultura sve vreme mora da bude u službi istine i ljudskosti, kao i humanosti. Mislim da ono što jeste dobra kultura sa ovih prostora i funkcioniše tako. Međutim, tu bih dodao još jednu stvar, mislim da je strašno važno da kultura ne bude elitistička, jako je važno da kultura komunicira“, zaključuje Filipović.
Ovo je parcijalni dio intervjua, kompletan intervju poslušajte u BUKA podcastu.
