Prošle sedmice je u Novom Sadu na Autonomnom festivalu žena - AFŽ prikazan film Quo vadis, Aida rediteljice Jasmile Žbanić. Film u Srbiji nikada nije dobio zvaničnu distribuciju i osim prikazivanja u Novom Pazaru i projekcije u CK13 u Novom Sadu, ovo je bila jedina prilika da srpska publika vidi film izvan online distribucije.
U svom obraćanju novosadskoj publici iz Berlina Žbanić je izjavila da joj je u razgovorima oko mogućnosti prikazivanja filma na Radio televiziji Srbije neformalno rečeno da bi o tome prethodno morali da se konsultuju su predsjednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, na šta je RTS izašao sa demantijem, rekavši da O „Aidi“ na RTS-u ne odlučuju ni Žbanićeva ni Vučić.
Nakon projekcije, razgovarali smo sa Jovanom Mihajlović Trbovc, politologinjom koja se bavi temama iz perspektive studija kulture i politika sjećanja.
„Mene iskreno ne iznenađuje što su feministkinje te koje po pravilu prve ustaju protiv rata i koje se prve suprotstavljaju nacionalizmu i onda nakon ratova prve najangažovanije i sa najvećim rizikom upozoravaju na potrebu da pričamo o tome šta se desilo, pogotovu iz ženske perspektive, a ovaj film to radi. Tek kada sam shvatila sa kakvim problemima su se susretali pri želji da organizuju projekciju filma u Beogradu, postalo mi je jasno koliko je ova projekcija u Novom Sadu bitna i važna.“- govori Mihajlović Trbovc.
Na pitanje mogu li i trebaju li ove teme sa margine dospjeti u mejnstrim, naša sagovornica odgovara: „Paradoks margine je to da kada si nebitan i nemoćan onda možeš da uradiš neke stvari za koje neko ko je veliki cineplex zaista mora da pita Vučića. Možda je to stvar njihove svesne odluke, a ne iznude. Iako je ova projekcija važna, mi smo u prostoriji koja je mala i nije Sava Centar u Beogradu. Nas stotinjak je sedelo, ali niko na ulici nije znao da mi tu gledamo taj film. Ukoliko bi bio prikazan negde gde ima medijsku pompu koje velike projekcije prate, onda bi projekcija bila problematičnija. Tu dolazimo do važnog pitanja koje mediji imaju u kreiranju diskursa i omeđavanju prostora onoga o čemu možemo i čemu ne možemo govoriti.
Film Quo vadis, Aida je u Srbiji stvar margine, a to je veliki i važan film i poteže važne teme. To zašto mejnstrim mediji u Srbiji ne žele njime da se bave, ne govori o filmu i o margini, nego o tome kako je danas koncipiran politički prostor u Srbiji. Svaki politički prostor ima manje ili više dozvoljene teme. U EU i razvijenim državama to nazivamo političkom korektnošću. Uvek postoje neke teme koje su problematične i neželjene. Tako funkcioniše javni prostor.
Zašto razgovor o Srebrenici ne može da bude tema javnih razgovora u Srbiji, a pogotovu povodom filma Quo vadis, Aida govori o političkoj zajednici u Srbiji.
Govoreći o politikama sjećanja i kako te teme iskomunicirati sa mladim ljudima ali ne na način na koji uče u školi, izbjegavajući autoviktimizaciju, revanšizam i ostrašćenost, naša sagovornica kaže:
“Ne treba govoriti o pomirenju, jer se mi nismo svađali, niti je moja porodica, iako je rat provela u Beogradu ikada bila za rat. Treba govoriti o normalizaciji odnosa, da ja sa beogradskim naglaskom mogu otići u Split i da se ne osećam ugroženom zbog toga i obrnuto. To je ono što želimo za početak. Uprkos političkim vođama koji rade sve da se normalizacija ne desi, 30 godina nakon rata u BiH ta normalizacija se desila. Ono što je problem jeste kapitalizovanje normalizacije rata koja sa samim ratom i žrtvama nema veze.
Ako želite da pomirite mlade, prevaziđete stereotipe i anulirate efekat koji su ostavili udžbenici istorije, medijski napisi i nacionalistički roditelji, napraviti kamp za mlade i učiti ih šta je tolerancija nema smisla. Rešenje je dovesti decu iz različitih zajednica i postaviti im praktičan zadatak, da od metra dasaka naprave kućicu za ptice i kroz interakciju prevaziđu stereotipe. To se ne radi kroz udžbenike, nego kroz praksu.
Pomirenje se radi tako što se praktikuje suživot bez velike pompe i puno razgovora o prošlosti.“
Govoreći o tome kako se javnost odnosi prema temi Srebrenice, Jovana Mihajlović Trbovc kaže:
„Diskurs o Srebrenici se u Republici Srpskoj menjao kroz vreme. I sam Dodik je priznao genocid. To je ono čime sam se ja bavila u svom doktoratu, kako je on tada u svojoj izjavi upotrebio birane reči koje su iskrivljavanje dotadašnjih dominantnih naracija o Srebrenici koje su bile u RS-u. Na početku je bilo potpuno negiranje da se išta desilo, onda se negiralo da su to bila masovna ubistva, rečeno je da su vojnici pali u borbi, pa je bilo da su možda bila neka streljana itd. da bi se u jednom trenutku došlo do priznavanja reči i koncepta genocid sa kojim opisujemo taj događaj. Ali je vrlo jasno da su političke vođe Dragan Čavić i Milorad Dodik tada izabrali trenutak gde su izjavili to sa namerom pacificiranja OHR-a, evropskih vlasti itd. a sada se u RS-u i Srbiji dešava ponovno negiranje od strane istih ljudi.
Haški tribunal je uticao na politike sećanja jer je u jednom trenutku bio toliko važan i niste mogli da upalite televizor, a da se ne pojavi slika haške sudnice, ali ne na načine kao što je bilo očekivano od strane onih koji su ga osnovali. Tribunal je uticao na sećanje jer je napravio medijsku pozornicu za određene teme koje su postale bitnije o odnosu na druge teme. Samo to što je Srebrenica bila označena rečju genocid je imalo velikog efekta na to kako o Srebrenici danas razgovaramo i koja je simbolična moć tog događaja na politike sećanja.
Problem je u tome što je Haški tribunal odnosno način na koji su mediji počeli da izveštavaju o Haškom tribunalu u velikoj meri banalizovao priču o suđenju. To nije problem samih medija, bilo je odgovornih novinara, ali sam koncept izveštavanja iz sudnice je problematičan, jer ima svoju dramaturgiju. Problem je bio u tome što su suđenja postala medijski događaji koji su sami sebi svrha, a onda su medijski događaji postali dočeci osuđenika, ili čak optuženika.“
