Naše mane, naše razarače društva. Kakva je vlast, kolika je žeđ
za njom, koliko ona mijenja ljude pisao je Nušić, da narod ne razmišlja svojom
glavom jer misli da o tome treba da misli vođa, bez obzira koliki on neznalica
bio, pisao je Dumanović. I Vladislav Petković Dis kritikovao je trulež društva,
pogibiju naroda zarad želja cara. Nije sebičnost i odsustvo solidarnosti pošast
samo savremenog svijeta. Rijetki, ali važni, su i muzički umjetnici koji su kritikovali
one halapljive grabljivce koji misle samo na sebe, ostavljajući pustoš iza sebe
i kosti pod nogama na putu do cilja.
„A svijet pjeva,
pusti fer
muti, laži, pravi ime
budi car i milioner, smijem se i vičem
ostavi me, ostavi me, ostavi me“, strofa je iz pjesme „Đon“ Miladina Šobića
objavljene 1982. 30 godina nije objavio nijednu novu pjesmu, a možda i nema
potrebe. Aktuelne su i danas.
S novim vremenima došli su i neki novi umjetnici
kritičari. Ni oni ne idu niz dlaku vlastima, ne romantizuju karakter naroda
niti mu se dodvoravaju. Jedan od onih koji govori „ostavi me, ostavi me“ onima
koji vjeruju da put ka uspjehu treba popločati lažima i kompromisima je i
pozorišni reditelj Kokan Mladenović.
U Novom Sadu njegova predstava “Guliverova putovanja” danas otvara “Novosadske pozorišne igre”,
prvi međunarodni festival pozorišta za djecu i mlade.
O predstavi, vlasti, truleži društva Mladenović je
govorio u BUKA podcastu.
„Znanjem i
ljubavlju se spasava ovaj svijet. I čovek“, ovo je citat iz predstave koji je
izdvojen na sajtu Pozorišta mladih. Kakvo nam je znanje, u državama koje su
nastale raspadom Jugoslavije? Fali li nam ljubavi? Jesmo li ljubav kao
osjećanje potisnuli?
Ne možemo govoriti, kako drug Tito kaže, o sreći
pojedinca bez sreće celog društva. Ono što je obilježilo moju generaciju ne
pripada nekim novim generacijama sem izuzetaka. Upravo taj Guliver kojeg radimo
u Novom Sadu, je moj pokušaj da kroz pet izabranih priča iz tog sjajnog
Swiftovog romana progovorimo s decom o fenomenu rata, fenomenu socijalnih
nejednakosti, fenomenu nasilja i nasilnika, kroz taj svet gusara. Da vidimo šta
smo uradili s planetom, šta smo uradili tu. I te posljednje scene su Yahooui,
šta smo uradili sebi kao vrsti, kako smo se doveli na to da smo neke izoperisane
životinje sa što manje svesti. U XXI veku smo se pretvorili u neka nagonska
bića koja najprimitivnije zadovoljavaju svoje nagone bez ikakve svesti ko smo i
zašto postojimo.
U vremenu
društvenih mreža, rijaliti programa, estradizacije umjetnosti, kako preživljava
pozorišna umjetnost? Je li dovoljno cijenjena i popularna?
Nije, ali o tome da li će umetnost biti cenjena ili ne
odlučuje pre svega odnos vlasti prema nama. Kad vidite u našim državicama da
imate budžet za kulturu od 0,6, % 0,7% , sramotno malo u Srbiji, pa ne preko
jedan i po nigde onda mi je jasno da te naše vlasti nemaju pojma šta bi sa nama
radili. Oni o značaju kulture, obrazovanja za budućnsot sopstvenih naroda,
država ne znaju gotovo ništa. Preradikalno je da nas ukinu i za to nemaju hrabrosti
a opet nemaju nikakvih ideja šta bi s nama radili. Ljudi su prosto glavni
protagonisti, glavni glumci, glavne zvezde sopstvenih društvenih mreža. Prave
neku instant popularnost, prave lažnu svest o nama samima, a opet ubrzavaju i
skraćuju očekivanja. Publici je pet minuta postalo mnogo, scena koja traje 15
minuta, publici već pada interesovanje. Prosto se nema vremena za lepu reč,
emociju, za proces nastanka neke emocije ili umetničkog dela. Pozorište mora
drastično da prati vreme oko sebe i da nađe svoj odgovor na to koje su to forme
prijemčive publici.
Da li pozorištu
treba neki oblik transformacije?
Mi se ne možemo prilagođavati preko svake mere. Prvi put
u istoriji pozorišta publika misli brže od učesnika u predstavama.
Šta je masovna
umjetnost na Balkanu danas?
Nema masovne umetosti, nema masovnih događaja. Mi smo
pretvorili ove naše zemlje u zemlje rijaliti programa, u utrkivanje ko će biti
gluplji, agresivniji, pogrešno ekscentričan. I u toj sveukupnoj estradi, kako
ste rekli, za masovnu umetnost nema mesta. Čak ni film više nije masovna
umetnost.
Nedavno su
održani izbori u Srbiji, a za tamošnju vlast ste rekli da je zlo. Izgleda da će
to zlo ponovo biti na vlasti. No, u parlament su ušle i tri desničarke
koalicije. Zašto jača zlo?
Zato što mi na ovim prostorima stalno tražimo vladara
umesto da tražimo sistem. Mi o demokratiji ne znamo gotovo ništa, i te naše
državice kojima vladaju iste nakaze iz 90-ih godina, isto je to i u Bosni i u
Hrvatskoj i u Srbiji, niko iz tih zemalja nije skupio suštinsku hrabrost da se
suoči sa zločinima 90-ih na način koji bi stvarno temeljno popravio svest i
stanje nacije. Sve smo mi to nekako gurnuli pod tepih, pod stereotip žrtava i
ubojica. Srbija je radikalan primer nesuočavanja sa zlom 90-ih. Da smo se suočili sa zlom koje smo radili sebi, u
regionu, ova konstalacija vlasti bi bila apsolutno nemoguća. Ako inspiratori,
učesnici, saučesnici ratnih zločina vode
jednu zemlju 20 i nešto godina posle to je dokaz ogromne istorijske stramputice
na kojoj se ta zemlja nalazi.
Na listama za
skupštinu Srbije bilo je dosta umjetnika. S druge strane oni koji nisu uz vlast
često su meta aktuelne vlasti, režimskih medija. Kako je biti nezavisan
umjetnik u Srbiji danas?
To naravno ima svoju cenu. Ja sam spreman da tu cenu
platim. Mislim da je cena kompromisa mnogo veća. Mnogo naših kolega je prešlo
na mračnu stranu. Ili se umore da su usamljeni, umore se od života, od
skandala, šikaniranja, maltretiranja, umore se od nemanja uslova da rade nešto
što žele da naprave. I onda odustanu od borbe ili pređu na onu stranu. Govoriti
protiv ove vlasti doslovce znači biti proganjan od tih jednostavnih stvari kao
što je ukidanje prava na rad. Mi ne radimo u svojim gradovima. Tamo gde je
režim najjači za nas gotovo da nema mesta.
U Sarajevu u dva
pozorišta igraju tri Vaše predstave. Protekcija je najnovija, pa su i moja
sjećanja za tu predstavu najsvježija. Stoga ima nekoliko pitanja koja sam
izvukao iz impresija predstavom. Moram Vas pitati otkud tolika kritika medija?
Jesu li oni samo u teatru ili i van teatra pod šapom vlasti?
Mediji koji se ne dodvoravaju režimu i ne prave skandale
i pretvaraju sve u tabloidne događaje i tabloidne ličnosti, onda su opsednuti
novcem. Istina nikoga ne zanima, najslabije se prodaje. O medijima ne mislim
ništa lepo. Mislim da je sve ono čime se oni bave na kraju stvar profita. Mi u
Srbiji i kod opozicionih medija imamo mizeran tretman kulture, imamo istu
potragu i potrebu za skandalima. Osuda medija koju smo napravili u protekciji
jeste realnost koju mi živimo.
Predstava je i
svojevrsna dvočasovna glumačka deskripcija bh. društva koja prezentira nivo
truleži sistema vrijednosti, pravosudnog sistema, novinarske etike. Možete li
pronaći uzroke te truleži?
Uzrok truleži je po meni dekomponovanje jednog sistema
vrednosti koji je krasio bivšu Jugoslaviju…
*ovo su izdvojeni dijelovi intervjua, kompletan intervju poslušajte u našem
audio podcastu