Kokan Mladenović za BUKU: Uzrok truleži društva je dekomponovanje sistema vrednosti koji je krasio Jugoslaviju

Vremena nikad nisu teža, vlast nikad lošija, društvo nikad otuđenije. Često ovo pomislim, ali naši su, kad kažem naši mislim balkanski, jugoslovenski, umjetnici decenijama, pa i vijekovima ranije opisali naš mentalitet.

07. maj 2022

Naše mane, naše razarače društva. Kakva je vlast, kolika je žeđ za njom, koliko ona mijenja ljude pisao je Nušić, da narod ne razmišlja svojom glavom jer misli da o tome treba da misli vođa, bez obzira koliki on neznalica bio, pisao je Dumanović. I Vladislav Petković Dis kritikovao je trulež društva, pogibiju naroda zarad želja cara. Nije sebičnost i odsustvo solidarnosti pošast samo savremenog svijeta. Rijetki, ali važni, su i muzički umjetnici koji su kritikovali one halapljive grabljivce koji misle samo na sebe, ostavljajući pustoš iza sebe i kosti pod nogama na putu do cilja.

„A svijet pjeva, pusti fer muti, laži, pravi ime budi car i milioner, smijem se i vičem ostavi me, ostavi me, ostavi me“,  strofa je iz pjesme „Đon“ Miladina Šobića objavljene 1982. 30 godina nije objavio nijednu novu pjesmu, a možda i nema potrebe. Aktuelne su i danas.

S novim vremenima došli su i neki novi umjetnici kritičari. Ni oni ne idu niz dlaku vlastima, ne romantizuju karakter naroda niti mu se dodvoravaju. Jedan od onih koji govori „ostavi me, ostavi me“ onima koji vjeruju da put ka uspjehu treba popločati lažima i kompromisima je i pozorišni reditelj Kokan Mladenović.   

U Novom Sadu njegova predstava “Guliverova putovanja”  danas otvara “Novosadske pozorišne igre”, prvi međunarodni festival pozorišta za djecu i mlade.

O predstavi, vlasti, truleži društva Mladenović je govorio u BUKA podcastu.

„Znanjem i ljubavlju se spasava ovaj svijet. I čovek“, ovo je citat iz predstave koji je izdvojen na sajtu Pozorišta mladih. Kakvo nam je znanje, u državama koje su nastale raspadom Jugoslavije? Fali li nam ljubavi? Jesmo li ljubav kao osjećanje potisnuli?

Ne možemo govoriti, kako drug Tito kaže, o sreći pojedinca bez sreće celog društva. Ono što je obilježilo moju generaciju ne pripada nekim novim generacijama sem izuzetaka. Upravo taj Guliver kojeg radimo u Novom Sadu, je moj pokušaj da kroz pet izabranih priča iz tog sjajnog Swiftovog romana progovorimo s decom o fenomenu rata, fenomenu socijalnih nejednakosti, fenomenu nasilja i nasilnika, kroz taj svet gusara. Da vidimo šta smo uradili s planetom, šta smo uradili tu. I te posljednje scene su Yahooui, šta smo uradili sebi kao vrsti, kako smo se doveli na to da smo neke izoperisane životinje sa što manje svesti. U XXI veku smo se pretvorili u neka nagonska bića koja najprimitivnije zadovoljavaju svoje nagone bez ikakve svesti ko smo i zašto postojimo.

U vremenu društvenih mreža, rijaliti programa, estradizacije umjetnosti, kako preživljava pozorišna umjetnost? Je li dovoljno cijenjena i popularna?

Nije, ali o tome da li će umetnost biti cenjena ili ne odlučuje pre svega odnos vlasti prema nama. Kad vidite u našim državicama da imate budžet za kulturu od 0,6, % 0,7% , sramotno malo u Srbiji, pa ne preko jedan i po nigde onda mi je jasno da te naše vlasti nemaju pojma šta bi sa nama radili. Oni o značaju kulture, obrazovanja za budućnsot sopstvenih naroda, država ne znaju gotovo ništa. Preradikalno je da nas ukinu i za to nemaju hrabrosti a opet nemaju nikakvih ideja šta bi s nama radili. Ljudi su prosto glavni protagonisti, glavni glumci, glavne zvezde sopstvenih društvenih mreža. Prave neku instant popularnost, prave lažnu svest o nama samima, a opet ubrzavaju i skraćuju očekivanja. Publici je pet minuta postalo mnogo, scena koja traje 15 minuta, publici već pada interesovanje. Prosto se nema vremena za lepu reč, emociju, za proces nastanka neke emocije ili umetničkog dela. Pozorište mora drastično da prati vreme oko sebe i da nađe svoj odgovor na to koje su to forme prijemčive publici.

Da li pozorištu treba neki oblik transformacije?

Mi se ne možemo prilagođavati preko svake mere. Prvi put u istoriji pozorišta publika misli brže od učesnika u predstavama.

Šta je masovna umjetnost na Balkanu danas?

Nema masovne umetosti, nema masovnih događaja. Mi smo pretvorili ove naše zemlje u zemlje rijaliti programa, u utrkivanje ko će biti gluplji, agresivniji, pogrešno ekscentričan. I u toj sveukupnoj estradi, kako ste rekli, za masovnu umetnost nema mesta. Čak ni film više nije masovna umetnost.

Nedavno su održani izbori u Srbiji, a za tamošnju vlast ste rekli da je zlo. Izgleda da će to zlo ponovo biti na vlasti. No, u parlament su ušle i tri desničarke koalicije. Zašto jača zlo?

Zato što mi na ovim prostorima stalno tražimo vladara umesto da tražimo sistem. Mi o demokratiji ne znamo gotovo ništa, i te naše državice kojima vladaju iste nakaze iz 90-ih godina, isto je to i u Bosni i u Hrvatskoj i u Srbiji, niko iz tih zemalja nije skupio suštinsku hrabrost da se suoči sa zločinima 90-ih na način koji bi stvarno temeljno popravio svest i stanje nacije. Sve smo mi to nekako gurnuli pod tepih, pod stereotip žrtava i ubojica. Srbija je radikalan primer nesuočavanja sa zlom 90-ih. Da smo se  suočili sa zlom koje smo radili sebi, u regionu, ova konstalacija vlasti bi bila apsolutno nemoguća. Ako inspiratori, učesnici, saučesnici  ratnih zločina vode jednu zemlju 20 i nešto godina posle to je dokaz ogromne istorijske stramputice na kojoj se ta zemlja nalazi. 

Na listama za skupštinu Srbije bilo je dosta umjetnika. S druge strane oni koji nisu uz vlast često su meta aktuelne vlasti, režimskih medija. Kako je biti nezavisan umjetnik u Srbiji danas?

To naravno ima svoju cenu. Ja sam spreman da tu cenu platim. Mislim da je cena kompromisa mnogo veća. Mnogo naših kolega je prešlo na mračnu stranu. Ili se umore da su usamljeni, umore se od života, od skandala, šikaniranja, maltretiranja, umore se od nemanja uslova da rade nešto što žele da naprave. I onda odustanu od borbe ili pređu na onu stranu. Govoriti protiv ove vlasti doslovce znači biti proganjan od tih jednostavnih stvari kao što je ukidanje prava na rad. Mi ne radimo u svojim gradovima. Tamo gde je režim najjači za nas gotovo da nema mesta.

U Sarajevu u dva pozorišta igraju tri Vaše predstave. Protekcija je najnovija, pa su i moja sjećanja za tu predstavu najsvježija. Stoga ima nekoliko pitanja koja sam izvukao iz impresija predstavom. Moram Vas pitati otkud tolika kritika medija? Jesu li oni samo u teatru ili i van teatra pod šapom vlasti?

Mediji koji se ne dodvoravaju režimu i ne prave skandale i pretvaraju sve u tabloidne događaje i tabloidne ličnosti, onda su opsednuti novcem. Istina nikoga ne zanima, najslabije se prodaje. O medijima ne mislim ništa lepo. Mislim da je sve ono čime se oni bave na kraju stvar profita. Mi u Srbiji i kod opozicionih medija imamo mizeran tretman kulture, imamo istu potragu i potrebu za skandalima. Osuda medija koju smo napravili u protekciji jeste realnost koju mi živimo.

Predstava je i svojevrsna dvočasovna glumačka deskripcija bh. društva koja prezentira nivo truleži sistema vrijednosti, pravosudnog sistema, novinarske etike. Možete li pronaći uzroke te truleži?

Uzrok truleži je po meni dekomponovanje jednog sistema vrednosti koji je krasio bivšu Jugoslaviju...

*ovo su izdvojeni dijelovi intervjua, kompletan intervju poslušajte u našem audio podcastu