Do sada je za Biber
pisalo preko 2 000 autora i autorki na BHSC i albanskom i makedonskom jeziku. Svi
oni su promišljali teme pomirenja i htjeli da ruše predrasude. Veliki broj
priča nije objavljen, jer žiri u svakom konkursu bira 25 priča koje će ući u
zbirku. Petra zbirka priča Biber je upravo izašla i imala prve promocije
u Zagrebu i Petrinji, a uskoro slijede promocije u Bitoli i Travniku. Ranija
izdanja Biber zbirke su do sada promovisana u Sarajevu, Prištini,
Prizrenu, Šibeniku, Bugojnu, Podgorici i mnogim drugim mjestima.
Kako je došlo do inicijative za tako veliki i
bitan regionalni konkurs za kratku priču?
Moram da krenem od 1997. kada je nastao CNA i prva kancelarija koja je
otvorena u Sarajevu. Od ‘97. godine se CNA bavi izgradnjom mira i pomirenjem na
prostorima bivše Jugoslavije. Nekoliko godina potom je otvorena kancelarija u
Beogradu. Ono po čemu je CNA prepoznatljiv je naš rad sa veteranima i programi
mirovnog obrazovanja. Na jednom od takvih programa, Treningu za trenere i
trenerice došlo se na ideju da se pozabavimo književnošću i autorima i
autorkama sa naših prostora damo priliku da promišljaju o pomirenju i na
umetnički način daju doprinos celoj toj priči. Razmišljali smo kako bismo mi
mogli da se uključimo u to i kako da ih potaknemo, te se došlo na ideju da se
napravi višejezični konkurs o pomirenju za kratku priču, ali da ne bude samo na
BHSC jezicima kako se inače konkursi raspisuju, nego da budu uključeni i
govornici i govornice albanskog i makedonskog jezika.
To je zahtevalo jako mnogo logistike i pripreme u smislu angažovanja prevodilaca
i lektora. Prvi konkurs smo raspisali 2015. godine, a sada je završen peti,
odnosno objavljena je peta Biber zbirka. Konkurs ima svoj put, autore i
akutorke koji se na njega javljaju i čini mi se da se za njega zna u celoj
regiji.
Zašto baš Biber? Možeš li da se sjetiš
trenutka kada ste konkursu dali ime?
Naravno da mogu da se setim. Jako dugo smo tragali za jednom rečju koju ne
moramo da prevodimo na druge jezike. Trebala nam je reč koja je zajednička,
ista na albanskom, makedonskom i BHSC jeziku. Nažalost, većina reči do kojih
smo došli je bila recimo puška i imala je neko militarističko značenje, a onda
se pojavio biber. Reč koja nam je bila interesantna jer je biber začin i ono
što daje ukus svemu. Činilo nam se da bi bilo super da se književni konkurs
zove Biber.
Spomenula si militarizam. Vi ste mirovna
organizacija, a od svog postanka pa do danas se bavite ratom. Kad će doći do
pomirenja među našim narodima i kada će taj rat nastavljen drugim sredstvima,
nakon okončanja oružanog sukoba prestati?
Mi smo mirovna organizacija, ali se nužno bavimo ratovima, uzrocima ratova
i nasiljem u društvu koje može da dovede do sukoba. Bavimo se time kako posle
rata raditi sa ljudima i kako dolaziti do toga da se čuje glas sa druge strane,
da budemo dovoljno otvoreni da možemo čuti patnju koju su preživeli drugi i u
onom drugom prepoznamo sebe.
Ja bih volela da potreba za našim poslom prestane odmah danas i da se mi
samo penzionišemo. Međutim, mislim da je to nemoguće i da živimo u toliko
nasilnim društvima da i to što se ne puca ne znači da rat ne postoji. Sva naša
društva su jako nasilna i u njima ima toliko elemenata koji pod nekim
okolnostima mogu da dovedu do eskalacija.
Vidimo šta se dešavalo u Banjaluci pre nekoliko dana. Teško je prihvatiti
drugog i drugačijeg i jako su velike organizovane i neorganizovane grupe ljudi
koje su spremne nasilno da krenu na drugoga. Vlast i dalje može da instruira
narod, da krene na nekoga drugog i to više nema veze samo sa etničkom, nego i sa
drugim podelama.
Ono što mi je bilo jako važno kroz programe i
saradnju sa CNA jeste spoznaja o posljedicama, ali i uzrocima
makedonsko-albanskog sukoba, o kojem se u našim društvima ne govori, a patnja
ljudi je identična.
Čini se da sve vlasti u regionu čine sve da nas udalje jedne od drugih. Da
nam kažu kako su nam svi neprijatelji, samo mi ovde smo dobri. Jako malo se zna
o tome kako izgleda kosovska sadašnjost danas, kako izgleda makedonska
sadašnjost danas. U Srbiji se malo zna kako izgleda i sadašnjost u Hrvatskoj i
Bosni, jer do nas dopiru samo glasovi političara. Nemamo toliko prilika da se
upoznamo sa drugim ljudima, da sa njima razgovaramo i čujemo kroz šta su oni
prošli. Jako malo se prevode pisci sa makedonskog i albanskog. Neke predrasude
koje su bile u predratno i ratno vreme, samo su podebljane. Gledam na primer
kakve su predrasude prema Albancima sa Kosova. Čini mi se da su sada još veće,
te da su na te zacementirane, nadograđene neke nove predrasude i bojim se kakvu
sliku ljudi u Srbiji imaju o ljudima koji žive na Kosovu, jer do njih dolazi
samo iskrivljena, srpska, politička strana priče.
Kako gledaš na historijski revizionizam oko nas,
kulturu poricanja, zaborava, autoviktimizaciju?
Čini mi se da je u Srbiji početna tačka Kosovski boj 1389. i da su Srbi
žrtve od tada do dana današnjeg. I u svakoj od tih država se govori o tome kako
smo samo mi bili žrtve i kako su naši ratovi bili oslobodilački. Zato je Biber
važan, jer donosi iskustva o tome kako drugi ljudi promišljaju rat. Kada čitate
priču pisanu iz dečije perspektive o tome da dete pakuje svoje igračke i mora
da napusti svoju kuću, tek kad se pročita ime autora ili autorke u Biber
zbirci, vi možete da znate da li je to dete albansko, srpsko, bošnjačko ili
hrvatsko. To je univerzalna ljudska patnja zbog napuštanja doma i straha od
rata. Meni je Biber važan zbog toga što možemo da se identifikujemo sa
svim ljudima i razumemo tu drugu stranu, jer govori o ljudskom bolu. Ne o bolu
nacije, nego bolu pojedinca koji rat donosi.
Poslušajte cijeli razgovor: