Janko Baljak za BUKU: Jugonostalgičar? To je kretenska i potpuno izraubovana konstrukcija

14. april 2022, 9:57

foto Filip Krainčanić/ nova.rs

U novom podcastu Magazina Buka razgovarali smo sa Jankom Baljkom, režiserom i profesorom na Fakultetu dramskih umetnosti. Razgovor smo vodili u Zagrebu uoči premijere filma Žurnal o Želimiru Žilniku na ovogodišnjem ZagrebDox-u. Svjetsku premijeru film je imao na prošlogodišnjem Sarajevo Film Festivalu, a nedavno je dobio nagradu na najbolji srpski dugometražni dokumentarac na 69. Martovskom festivalu u Beogradu.

Govoreći o tome kako je došao na ideju da radi dokumentarac o Želimiru Žilniku, Baljak kaže: „Žilnik i ja se znamo dugi niz godina. Sticajem okolnosti našli smo se na putovanju na Tajvan, gde sam pravio selekciju najboljih srpskih filmova poslednjih 50 godina. Mi smo pratili te filmove i za dve nedelje gostovali na 5 univerziteta. Ja sam s njim dve sedmice provodio 24 sata dnevno. Pričali smo o životu, politici, istoriji, ženama i ta količina intenzivnog druženja me je opredelila da to podelim sa ostatkom čovečanstva i napravim neku vrstu road movie dokumentarca o Žilniku. Film je nastajao tri godine i zadovoljni smo rezultatom. Presrećan sam što sam to uradio jer će film ostati kao bitno i važno svedočanstvo o jednom čoveku neverovatne karijere i neverovatnog moralnog integriteta, što je meni bilo opredeljujuće da radim film o Žilniku, a ne o nekom drugom reditelju.“

Na pitanje da li je dokumentarac o Žilniku i film o Jugoslaviji, ma koliko on sam bio opozicija iste, naš sagovornik odgovara: „Kada pravite film o Želimiru, sticajem okolnosti pravite film o državi. Neminovno je da praveći film o Žilniku pravite film i o Jugoslaviji. On je jedini živi reditelj koji je ostavio traga svuda u našim državicama koje postoje. To je lament nad situacijom gde smo svi mi, stvarajući filmove mislili da može i mora bolje i niko od nas nije ni slutio ni sanjao da ćemo živeti u potpuno drugačijem društvu u kojem ni on, ni ja, a ni svi normalni ljudi nisu baš pretjerano srećni u državicama u kojima živimo. Nacionalistička priča i demokratija su izašle na to da je došlo do rascepljivanje zemlje koja je po meni, a i po Želimiru bila evropska unija pre evropske unije, a mi smo uradili sve da to uništimo.“

Govoreći o generacijama mladih koje stasavaju, kao profesor i otac, Baljak ne krije optimizam: „Najgore je da mi stariji i srednjovečni mlađim generacijama namećemo modele kojima smo se rukovodili, moralna i vrednosna pitanja. Samo oni znaju šta im treba i glupo je te klince potcenjivati. Iza njih stoji ogroman potencijal, imam gomilu hrabrih i sposobnih studenata i studentkinja i zbog toga sam jako srećan. Kao profesor morate da idete u korak s vremenom i da ih razumete. Najgore od svega što može da vam se desi je da pričate o starim dobrim vremenima kojih više nema. Morate mlade da prihvatite takvima kakvi su i pomognete im da sa svim svojim sumnjama, strahovima i nesigurnostima izađu na kraj. Kao profesor, tu vidim svoj prostor i svoju misiju.“

Prisjećajući se kultnog dokumentarca Vidimo se u čitulji i govoreći o tome postoji li mogućnost da taj film dobije nastavak u novoj konstelaciji odnosa, naš sagovornik kaže: „To je jedan od najpiratizovanijih i najcitiranijih dokumentarnih filmova ikada. Sretrao sam ga na najneverovatnijim mestima, na buvljum pijacama pokraj porno kaseta, usred najgoreg rata u BiH film se prodavao na tezgama... to je pitanje koje me prati otkako je film izašao, jer je u devedesetima za vreme videoklubova bila priča da svaki uspešan film ima svoj nastavak i onda su klinci dolazili u video klub i pitali je li izašao Vidimo se u čitulji 2. Nemoguće je sada snimiti taj film, jer u dokumentaristici stvari tako ne funkcionišu. To što smo zabeležili, zabeležili smo tada i nikada više. Imali smo ludu sreću u tih godinu dana dok je film sniman da su oni hteli da govore, da su bili popularniji od TV zvezda i sportista… a ni pre ni posle filma to nije bilo moguće. Taj film je incident koji ti se desi jedanput u životu i nikada više. Svi koji su u filmu, završili su u čitulji. Troje tokom snimanja filma i ostali kasnije. Trenutna mafijaška scena ne želi na taj način da komunicira ni sa filmadžijama, niti sa ostatkom sveta.“

Komentarišući činjenicu da film Quo vadis, Aida? Jasmile Žbanić još nije imao beogradsku premijeru, uprkos tome što je Jasna Đuričić dobila nagradu za najbolju evropsku glumicu, Baljak kaže: „Film je odličan i u njemu igraju najveći srpski glumci koji trenutno rade i postoje. To nije otvorena cenzura kao u Rusiji. Niko nije rekao da film ne može da se pusti, ali ostao je gorak utisak da je Beograd, koji jeste tolerantna i otvorena sredina, ipak propustio priliku da taj film promoviše u bioskopu. Film je pušten samo u Novom Pazaru. Žao mi je zbog toga. Prvi sam se tome suprotstavio i podržao projekciju u Novom Pazaru, ali ostaje žal što glavni grad Srbije nije to uradio na način na koji je trebao da uradi.“

Komentarišući perspektivu zajedničkog kulturnog prostora i budućnosti, Baljak zaključuje: „Pogrešno nas je nazivati jugonostalgičarima. To je kretenska i potpuno izraubovana konstrukcija. Mi smo samo željni normalnog, neostrašćenog života; normalne situacije na koju sam ja bio naviknut iz svog jugoslovenskog iskustva.“

Cijeli intervju poslušajte