Ovogodišnje izdanje Sarajevo Film Festivala zatvoriće ostvarenje Pjera Žalice “Praznik rada.” Ulogu u filmu ostvarili su: Muhamed Hadžović, Emir Hadžihafizbegović, Admir Glamočak, Boris Isaković, Aleksandar Seksan, Mirvad Kurić, Jasna Žalica, Tatjana Šojić, Dženita Imamović Omerović, Labina Mitevska, Vedran Đekić, Branka Katić, Ermin Bravo, Branimir Popović.
Zbog velike zainteresovanosti publike, organizatori su obezbijedili dvije dodatne projekcije. Na svjetsku premijeru filma iz Novog Sada došao je i rado viđen gost Sarajeva – Boris Isaković. U BUKA audio podcastu kaže da možda izgleda kao da nikada ne odmara, jer ga često viđamo na velikom platnu, te na malim ekranima u brojnim serijama, ali to nije tako. Vremenom je, kaže, postao izbirljiviji, pa neke uloge i odbija, a ima i obaveze na novosadskoj akademiji, gdje je profesor.
U razgovoru za BUKU kaže da je višestruko vezan za Sarajevo u kojem je imao dosta rodbine. Izjašnjava se kao Jugosloven, pa su Sarajevo, Zagreb i ostali gradovi – njegovi gradovi, poput Novog Sada ili Beograda.
Govoreći o procesu odabira studenata glume tokom prijemnog ispita, kaže da godinama zaoštrava jedan kriterij - mogućnost uvida u neki sadržaj.
“Ima neko ko je prirodno disponiran da može vrlo brzo da stekne nekakav dublji uvid u sadržaj koji se nalazi pred njim i koji će on nakon nekog vremena morati da tumači na sceni ili pred kamerama, tako da sam ja svoje profesorsko oko izoštrio za to i to najviše tražim od studenata. Sve ostalo posle što dolazi su tehnike i ostalo. To je verovatno odredila i ova površnost sveta u kojem živimo i koja je polako počela da se seli, nažalost, i u profesiju. Naravno da to nije loše, imati toliki broj produkcija, serija, ali s druge strane, tu postoji i opasnost da mi pomislimo da smo mi ti koji smo bogom izabrani i da tumačimo neki sadržaj, a da ne razumemo i nismo svesni toga i da mu nismo dorasli”, rekao je Isaković.
Upitan o tome kako se pripremao za lik Ratka Mladića u filmu “Quo vadis, Aida”, ovaj fenomenalni glumac kaže da je imao sreće zbog same funkcije uloge koja se nalazi u cjelini filma.
“Tako da ja nisam morao da ulazim dublje u nekakvu vrstu psihoanalize tog karaktera. Tako je prosto bila ta uloga i zadatak. Ja sam, zapravo, uradio jednu stvar koja mi je bila veoma zanimljiva i za koju sam se odmah u početku složio sa Jasmilom da ću to tako raditi. Ja sam transponovao arhivski materijal i dokumentarne snimke na platno. To je jedan postupak koji nisam ranije radio i pretila je opasnost da ta vrsta imitacije bude veoma opasna. Može lako da se sklizne, jer ne znaš šta te drži da ne ispadne prazna imitacija, ali mislim, po svemu što sam čuo okolo, da je to dobro izvedeno, a mene je na određeni način spasilo i distanciralo kao čoveka od toga da dublje preuzimam nešto što bi bio njegov život, biografija i da se na taj način vežem za njega. Recimo, sa Slobom Miloševićem nisam uspeo to da uradim, jer je bila drugačija priroda uloge. Ovde se baš tražilo to da se vidi Sloba Milošević, kako on živi i radi u nekakvim vanrednim okolnostima, ali i kao čovek u okviru svoje porodice”, pojašnjava Isaković.
Dvije velike uloge, dva stvarna, istorijska lika koja je glumio oduševile su sve ljubitelje filma. Kada se igraju stvarne ličnosti, posebno ličnosti koje su savremenici glumca, onda nas zanima da li u tom slučaju glumac koji donosi taj lik treba da glumi ili imitira.
“Ne može nikada da bude samo imitacija. Glumci vrlo dobro znaju da to nije dovoljno. Na kraju krajeva, mora se pronaći ta tačka u sebi i spoj sa sobom, iako je to imitacija. Ti moraš da umetneš nešto što je tvoje, što će da te drži, što neće da te odvede na puku površinu. Imitatora ima puno i to može da bude veoma zabavno i uglavnom se mi tome smejemo, da se zabavimo, a ovdje mora da se na početku stekne dublji uvid u sadržaj. Ja sam dve ili tri godine proveo, malo mi je to postalo dosta, tako što sam živeo u prošlosti, u devedesetim godinama. Neprekidno pregledao materijale, neprekidno, neprekidno slušao govore, gledao snimke, čitao”, govori Isaković, dodajući da ga je to “prvi put opteretilo na taj način, pre svega zato što je to period kojem niko od nas ne voli da se vraća i ne želi, ali zbog posla sam to morao da uradim.”
Isakovića smo u proteklom periodu mogli gledati u zajedničkim ostvarenjima sa suprugom Jasnom Đuričić, najboljom evropskom glumicom. Iako možda izgleda da su često na setovima skupa, to nije tako, jer su scene u kojima se zajedno pojavljuju rijetke.
“Nažalost, Jaca i ja smo mnogo više igrali prave stvari kad smo bili mladi. Mislim, bili smo partneri. Mi smo, naravno, partneri i u “Quo vadis, Aida?”, bez ijedne zajedničke scene, ili jedna ona kratka scena ima, ali ni u kakvom odnosu nismo bili vezani u tom filmu. Mi priželjkujemo, naravno, da se vrate ta vremena kad smo mi igrali zajedno, mi ne igramo mnogo zajedno u poslednje vreme, niti nam se daju takve prilike, a ko ne bi želeo da igra s najboljom evropskom glumicom? Stalno se spremamo zajedno, čitamo jedno drugom scenarije i kad dobijemo zajedno da igramo u nečemu ili kad neko dobije, onda prođemo to uvek neko određeno vreme, razmotrimo iz nekih raznih perspektiva baš ovo o čemu opet pričam.”
Često čujemo od publike da filmska umjetnost nikako da se distancira od ratnih tema, ali izgleda da je to nemoguće i zbog suočavanja sa prošlošću i zbog novih ratova. Ove godine su u fokusu i filmovi iz Ukrajine. Da li umjetnost ima moć da donese promjenu, pa makar to bila promjena u odnosu prema temama koje možda opterećuju, ali su zapravo bitne za čovječanstvo?
“Da, mislim, ja nikada nisam izgubio veru u to da to zaista može da donese nekakvu promenu”, odgovara Isaković.
Filmovi koji nas suočavaju s prošlošću mogu biti teški, ali da istovremeno ne osuđuju nikoga, kakav je “Quo vadis, Aida.”
“Mislim da je to jako važno da mi nudimo ljudima i da je život bez osuđivanja drugih moguć i da bi to trebala da bude težnja svakog od nas i da se uverimo da to, zapravo, ruši bilo kakve mostove i bilo kakvu mogućnost stvaranja i kreiranja nekakvog zajedničkog života”, dodaje Isaković.
Tretiranjem važnih tema dajemo prostora i potlačenima, i oštećenima, zaboravljenima, i radnicima, i marginiraliziranim grupama i to zovemo angažovana umjetnost. No, pitanje je može li i treba li umjetnost biti neangažovana?
“Pa ona po toj svojoj prirodi nikad nije neangažovana. Mislim, ako govorimo o umetnosti, jer sad, naravno da tu ima brdo tih stvari koje se danas možda teže razvrstavaju, nekako u široj populaciji, ali svakako da neke romantične ljubavne serije nemaju tu vrstu angažovanost i zna se zašto se prave, a svaka druga stvar je nekakav kritički osvrt na društvo u kojem živimo.”
Govoreći o polažu umjetnika u Srbiji, napadima tabloida na one koji se glasno protive vlasti, te o tome da li glumci treba da se bave politikom i imaju politički stav, Isaković kaže da ne vjeruje u apolitičnost.
“Ne verujem da je moguće da se ogradimo na taj način, iako često umem da treniram to ograđivanje kad mi je potrebno. Mislim da propuštanjem ovih dnevno-političkih stvari ne znači da ja nemam uvid u to šta se dešava. Ova vlast kad je došla, to slobodno mogu da kažem, ja sam od tog trenutka nisam postao apolitičan, ali sam na određeni način digao ruke, jer sam bio svestan, pa evo do danas, šta će to da bude i gde će to da odvede. Jedino što nisam verovao je da je za to vreme moguće određene stvari, a pogotovo kulturu odvesti do tog nivoa, i vratiti u nekakav primitivizam. Negovanje toga je nešto što je stvarno opasno, iako sam u toj mojoj proceni šta će sve s nama da se desi bio u pravu, ali ipak evo sad imam svest, nisam mogao da znam da je moguće sunovratiti se tom brzinom. Putevi se grade, nešto se tu dešava, to je u redu, ali ovo što se desilo s našim kulturnim bićem, to je katastrofalno stvarno.
Upitan da li su dijelovi tog kulturnog bića koji su saučesnici u tom procesu (glumci u vlasti) krivi za sunovat, kaže da nije na njemu da to određuje.
“Biti glumac, za mene znači biti nesvrstan. Ja ne mogu da zamislim trenutak kada sam ja u nekakvoj poziciji, a pogotovo u ovom trenutku sada, i da ja kao glumac treba da govorim protiv nekog. Ja sam radeći i Mladića i Miloševića imao svoj stav o njima, ali nisam radio protiv njih, niti sam ja osuđivao. Kao čovek, ja to duboko osećam u sebi, ne želim nikog da osuđujem, jer to automatski govori o mom nedostatku svesti, ali mi smo danas naš mozak do te mere izoštrili da mi u milisekundi, gledajući svakog, evo i ovde na terasi gde sedimo, na osnovu pogleda u nekog čoveka, ti si spreman da ti procenjuješ čoveka i donosiš nekakav sud o tome. Ja to volim da razlažem, usitnjavam i da pokušavam da tu vrstu pogleda sklonim iz sebe. On mi nije potreban. Tako da ti ljudi koji odu na tu stranu oni moraju da prestanu da budu ili jedno ili drugo. Nije retko, uvek sam se pitao šta se dešava sa tim darovima baš tih ljudi koji odu u politiku, kako je to moguće, kao da se stvori neka pukotina u koju iscuri dar i ode. I to je ona stara “dar treba negovati” i uopšte nije besmislena ta poslovica ili šta je, nešto jeste. Dar treba negovati inače on nestane”, zaključuje Isaković.
*Ovo je parcijalni dio intervjua, kompletan razgovor poslušajte u našem podcastu
